Teme o kojima se raspravljalo:

Konstantin Arsenović (preuzeto sa novosti.rs)

Konstantin Arsenović | Partija ujedinjenih penzionera Srbije - PUPS

Kao predsednik Odbora imate pet minuta. Možete se posle javiti.

Mileta Poskurica (foto: sumadijapress.co.rs)

Mileta Poskurica | Srpska napredna stranka

Ja sam se prijavio po toj osnovi. Onda ću nastaviti i oduzmite vreme, da nastavim kao ovlašćeni predstavnik.

Konstantin Arsenović (preuzeto sa novosti.rs)

Konstantin Arsenović | Partija ujedinjenih penzionera Srbije - PUPS

Nastavite.

Mileta Poskurica (foto: sumadijapress.co.rs)

Mileta Poskurica | Srpska napredna stranka

Tako sam razumeo. Naravno, neću predugo uzimati vreme. Ne znam ni koliko je vremena prošlo. Prošlo je 10 minuta i onda ste me tolerisali jako dugo, hvala vam, ali bili smo u zabludi obojica.

Da li ćemo učiniti dodatni napor da osavremenimo pravilnike, podzakonske akte po kojima funkcioniše agencija, to je upit i za ministarstvo, upit i za ovaj parlament, jer se radi o zakonu koji je ovde donet. Šta nismo dovoljno kvalitetno odradili? Nismo odradili pravilnik o registraciji lekova generika. Generički lekovi su zaista zastupljeni na našem tržištu u velikoj meri. Nemamo jasno donet precizan pravilnik, iako je nalog dat da se izda pravilnik o registraciji lekova koji potiču iz te ogromne grupe, tzv. grupa, kako se u žargonu zove, paralele. Nisu to paralele, to su potpuno isti lekovi identičnog dejstva, koji su preplavili naše tržište i gde procedura registracije tih lekova treba da bude znatno pojednostavljena.

U kontekstu činjenice da i odobrenjem kliničkih ispitivanja, postoje vrlo velike formalne praznine, pre svega u tajmingu donošenja odluka, od upliva zdravstvenih ustanova čiji direktori, ovlašćeni predstavnici donese svojim potpisom ovlašćenje ili odluku da nakon etičkog odbora, nakon agencije i razmatranja agencije dozvole da se unutar institucije vrši kliničko ispitivanje, često to može da završi na stolu nekog direktora, da čeka, da krčka i da se pri tome izgubi dragoceno vreme gde institucija ne može da participira, posebno u međunarodnim i internacionalnim kliničkim studijama. Ako niste efikasni, promptni, vi ćete izgubiti vreme, nećete imati dovoljnu kvotu pacijenata koja se predlaže za ispitivanje. Ako smo već uveli tu vrstu ispitivanja, tu vrstu biološkog ogleda, da li je to kliničko ispitivanje, onda treba da se u skladu sa tim ograniče ili zakonom definišu obaveze svakoga iz tog kompleksnog lanca nadležnosti da bi jedna klinička studija zaista bila i pravno potkovana i sigurna i za samog bolesnika, sigurno i za istraživače u istraživačkom timu, jer zaista su danas uslovi prema kriterijumima dobre kliničke prakse vrlo obavezujući za sve one koji na tom poslu rade. I to bi bila jedna od nadležnosti.

Vraćam se opet na direktorku koja zaista ima munjevitu karijeru. Ne znam da li je njen rad pod lupom nekoga ili ne, za koju postoje informacije da je veoma često sklona, što sam primetio i kad sam govorio sa ministarkom o izveštaju o radu ministarstva za prethodni ili šestomesečni period, odlazi na takve stručne kongrese, skupove i neka ekipa povlašćenih činovnika, odlaze u meri u kojoj je to moguće čak i nekoliko puta mesečno. Potrebno je da agencija ima komunikaciju, ali sa srodnim agencijama po problemu koji se tiče same agencije.

Veoma često se događa, a u izveštaju završnog računa se ne vidi ko ta putovanja plaća, da li je i budući nameravani skup u “Milenijumu” u Vršcu možda na neki način povezan sa tom farmaceutskom firmom, mi to ne možemo znati. Takvih izveštaja nemamo, a znamo da zaista postoji i izražena sklonost ka nekakvim stručnim putovanjima. Nekada se to tiče i nekakvih čisto kozmetičkih zahteva, kongresa, jer se takve stvari razmatraju. Bog gospod zna koliko je to normalno da direktor agencije ili njeni saradnici koje ona probere idu ili ne idu na takve skupove, jer kancelarija direktora i direktor za upravljanja kvalitetom, to su ključni pomoćnici i saradnici direktorke agencije. Tu se zapravo završavaju svi zahtevi stranaka i tu se čeka na odgovor, a ovi ostali resori, sektori, centri itd. donose konačne odluke i konačna rešenja.

Mislim da tu negde postoji mesto gde se može intervenisati izmenom zakona, pritiskanjem administracije od strane nadređene administracije kakvo je ministarstvo, da to postane jedan snažniji, moćniji sektor da se tu radi. Recimo, svedoci smo i tome da se bar-kodovi, ove nalepnice koje služe za identifikaciju pravog, realnog leka od lekova koji se javljaju kao surogati na tržištu, sa onim bar-kodom crveno-plavo-bela, mislim da se zovu nalepnice ili imaju neko svojstvo identifikacionih nalepnica ili tako nešto, trebalo bi da zaštiti pravi od lažnog leka. To je jedno rešenje koje je Srbija preuzela. Nemaju ga sve zemlje u okruženju. To se radi, čini mi se, u Zavodu za štampanje novčanica i hartija od vrednosti. Postoje indicije da tu ipak stoji jedna vrsta komunikacije, sprege privatnog i javnog sektora u štampanju takvih stikera, takvih nalepnica koje se stavljaju na svaku kutiju pojedinačnog leka, na svako pojedinačno pakovanje.

Voleo bih da nekakve stvari koje se i u javnosti pojavljuju na mala ili na velika vrata, svejedno, i do nas informacije dolaze, da budu kristalno jasne, bez da se i postavlja često poslaničko pitanje – da li to jeste nužno, koliko to dodatno košta, koliko je to obavezujuće i koliko se uistinu problem sa falsifikovanim lekovima uspeva na takav način razreši? Da li nam fali inspekcijski nadzor? Mi se zaista često u saopštenjima i kongresima koje drži i agencija i na stručnim skupovima, govoreći o tom problemu, suočava sa činjenicom da je tržište preplavljeno, doduše, oni najčešće navode da je to u privatnom sektoru, apotekama, preplavljeno lekovima koji nemaju dokaze o svom originalnom poreklu.

Onda tu stupa na scenu i pitanje delovanja nacionalne kontrolne laboratorije koja to treba da odradi. Ona je tehnički spremna, mi to vidimo u papirima koji pokrivaju organizaciju agencije, da li se to zaista sprovodi do kraja, da li ima dovoljno kvalifikovanog kadra. Nije samo stvar u onim tehničarima koji to održavaju, nego da li su i po sistematizaciji, kako je široko i uniformno data, i za kliničko i za biohemijsko fizičko ispitivanje i hemijsko ispitivanje lekova, da li zaista pokrivamo dovoljno stručnim kadrom, da li se može preferencijalno dozvoliti da tako dijapazon, kako je široko data specijalistička ili osnovno-obrazovna stručnost osoba koje time rade i rukovode, ne dovede do toga da tu ne dođu dovoljno stručni ljudi, pa da nam se pojave problemi koje smo imali sa vakcinama, pa problemi sa nedovoljno delotvornim lekovima, pa problemi akve, destilovane vode u Tetalpan vakcini, a tu se zna da za takve vrste bioloških lekova tu mora da bude provera svake serije koja se emituje i koja se pojavi na tržištu, bilo da je naša, bilo da je uvozna.

Dakle, to su neke od dilema koju sugerišem ministarstvu, da uzme u razmatranje to telo koje, da ponovim, ima polovinu zaposlenih u odnosu na broj, zapravo, polovinu onoga što je u ministarstvu. Ako u ministarstvu ima 15-20 ljudi, ne znam koliko, na sajtu stoji da imaju blizu 170-180 ljudi, to je polovina. Njihov fond za plate je 200 i nešto miliona. To nije malo i to su ljudi nad kojima treba izoštriti lupu, izoštriti objektivnost za njihov rad. Nadležnost je Vlade nad tim telom, a ministarstva upravo u onim prenetim nadležnostima, i naravno, u proceni aktivnosti i delatnosti njihovog rada. Mislim na oba ministarstva, na veterinu, i naravno, više na zdravlje, imaju nadležnost nad ovom institucijom. Mislim da to treba nesebično da koriste.

Konačno, ovo je Vlada koja je zasnovana na principu dogovora o tome da se učine promene, da se učine promene u radu, da se učine promene u funkcionisanju, da se ne nastavi istim metodama, istom tehnikom rada u kome se otvaraju poneki upiti. Ovde sam ih na stidljiv način fragmentisao, izdvojio, ne želeći da uopšte ulazim u personifikaciju nekakvih rešenja i nekakvih pojava, jer to nije naša nadležnost kao poslanika, ali dovoljno da uputno delujemo kao široka javnost na one koji su dužni da o tome vode računa, da prosto reflektorski nekada osvetle kompletan problem te važne institucije.

Nije to bilo kakva institucija, to treba da ima svaka država i ona mora da komunicira sa referentnim institucijama sveta, a ne samo sa zemljama u okruženju kojima će vršiti uslugu uz naknadu. To nije dovoljan nivo komunikacije, mora se razviti i viši nivo komunikacije i sa MA i FDA, a onda će to biti pravi nivo dostatnosti i pravi nivo funkcionalne sposobnosti naše agencije, koja mislim da ima pretežno mlad kadar radi i ima vremena da se svi nauče i da specijaliziraju, ali da objektivno odrade svoj posao. Zahvaljujem.

Konstantin Arsenović (preuzeto sa novosti.rs)

Konstantin Arsenović | Partija ujedinjenih penzionera Srbije - PUPS

Reč ima narodni poslanik dr Zoran Radovanović. Izvolite.

Zoran Radovanović

Zoran Radovanović | Socijalistička partija Srbije

Zahvaljujem se predsedavajući, poštovana ministarko, uvažene koleginice i kolege poslanici, bio bih malo kraći u odnosu na mog prethodnika, pošto smo bili zajedno na Odboru i o ovim pitanjima pričali i razmenili mišljenja sa ministarkom i resornim pomoćnicima.

Pre svega, ova izmena zakona, u predlogu izmene se menja samo jedan član. Taj jedan član koji se menja za laike deluje nebitno, ali u suštini je vrlo bitan. Ta izmena zakona ide u skladu sa preporukom Svetske zdravstvene organizacije, kojom se ukida obaveza plaćanja naknada Agenciji za lekove za izdavanje uverenja za potrebe izvoza lekova i medicinskih sredstava. Na ovaj način, kao što je malo pre ministarka rekla, ovo bi bio neki stimulans vezano za domaće proizvođače lekova i farmaceutskih sredstava.

Želeo bih da vas podsetim na neka zlatna vremena, kada je srpska farmaceutska industrija bila značajni izvoznik lekova. Pošto dolazim sa juga Srbije, iz Niša, nedaleko od Niša je i Leskovac, i svi se sećaju kada je nekada moćna firma “Zdravlje Leskovac” skoro polovinu svoje proizvodnje izvozila na okolna tržišta, u inostranstvo, van granica i SFRJ, a kasnije i SRJ i Srbije, a da ne govorimo o “Hemofarmu” i o velikim firmama koje su i dan danas prisutne na našem prostoru. Srbija je i tada važila za važnog farmaceutskog giganta u regionu i šire.

Smatram da će ukidanje ove naknade u značajnoj meri stimulisati izvoz lekova, da će omogućiti oporavak naše privrede, pre svega, farmaceutske industrije, doneti određeni devizni prihod našoj državi i što je važno, omogućiti sredstva kojima bi mogli da kupimo one lekove, ovo govorim iz prakse, životne prakse, koji nedostaju na tržištu lekova u Srbiji.

Država, pre svega, ministarstvo će biti to koje će kontrolisati da li ovo ima svoje efekte ili nema i da li je tržište lekova u Srbiji u potpunosti zadovoljeno prema potrebama pacijenata. Verovatno će biti drugačijih mišljenja, jer farmaceutska industrija važi za izuzetno jaku i moćnu granu, ali akcenat je na skraćenju procedure i stimulisanju izvoza lekova.

Na farmaceutskoj industriji je da opravda ono što je ministarstvo jednim svojim aktom izašlo u susret i pomoglo dalji razvoj. Sve mere ćemo u kratko vreme analizirati, isti mi koji sedimo ovde u Skupštini i pokazati opravdanost i same mere i njene efekte. Uvereni smo da će ova mera biti dovoljan stimulans izvozu naših lekova i medicinskih sredstava i zato će poslanička grupa SPS podržati u Danu za glasanje predlog ovog zakona, odnosno izmene ovog zakona. Zahvaljujem.

Konstantin Arsenović (preuzeto sa novosti.rs)

Konstantin Arsenović | Partija ujedinjenih penzionera Srbije - PUPS

Reč ima narodni poslanik Sanda Rašković Ivić. Izvolite.

Sanda Rašković Ivić

Sanda Rašković Ivić | Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica

Hvala, gospodine predsedavajući, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, već na početku dok je govorila gospođa ministarka Đukić-Dejanović, ona je rekla na samom Odboru za zdravlje i porodicu da je došlo do nekih razjašnjenja.

Imam potrebu da kažem da je DSS bila uložila amandman na ovu izmenu i dopunu zakona i da smo taj amandman povukli nakon što smo dobili razjašnjenje da se radi o tome da se podstakne izvoz, koji je izvoz lekova, i da smo nekada bili zemalja koja je bila veliki izvoznik lekova, da to danas nije i da u okviru tog projekta treba pomoći, a mi se sa time svakako slažemo. Zato smo mi taj amandman i povukli.

Međutim, ono što bih želela da kažem jeste da pored toga što treba podsticati izvoz lekova, treba podsticati i njihovu dostupnost. Danas sam pročitala intervju u “Novostima” gospođe ministarke, koja kaže da će biti dostupni samo najjeftiniji lekovi, čak ni to nije crna stvar, jer kao lekar mogu da kažem da lek pet-fluorouracil, koji je inače vrlo jeftin lek, dugo vremena, pa čak se to meri i na nekoliko godina, nije bio dostupan.

Što se tiče ovog zakona o medicinskim sredstvima i o lekovima, jako mi je žao što ceo taj zakon, što nije bilo više mogućnosti za izmene i dopune tog zakona, ali sam takođe, bar sam tako razumela gospođu ministarku, dobila neku informaciju da će se o tome pričati i da će biti moguće uneti određene izmene. Naravno, izmena bi trebalo da bude više. Sada ću izneti samo jednu, a to je, recimo kada se govori o medicinskim sredstvima, Društvo muziko-terapeuta mi se obratilo sa jednim predlogom, da se zvuk, odnosno vibracija unesu kao dijagnostičko i terapijsko sredstvo. To bi bilo i u skladu sa nečim što se dešava u zemljama EU, ali naravno i u onim zemljama koje su van EU. Ovo kažem kao član DSS koja je poznata kao evroskeptična. Međutim, nešto što je dobro u EU, takođe prihvatamo.

Međutim, paralelno sa radom, rekla bih, na ovom zakonu konkretno, a i na drugim zakonima, treba stvari rešavati sistemski. Treba stvari rešavati tako da se promeni zakon, odnosno da se privatna praksa izjednači sa tzv. državnom medicinom i da se na taj način obezbedi građanima Srbije bolje zdravstvo, jer sistemsko rešavanje problema zdravlja jeste obezbeđivanje građanima Srbije boljeg zdravstva.

Uverena sam da je ovaj zakon i njegova izmena i dopuna napravljena sa ciljem da se ljudima omogući bolje zdravstvo. Međutim, bez te sistemske promene, bez izjednačavanja privatne prakse i državnog zdravstva, ne možemo daleko odmaći. To treba raditi paralelno i sa donošenjem novih zakona i sa dopunjavanjem ovih koji su stari.

Bila sam ambasador Republike Srbije u Italiji i vrlo mi je dobro poznato da mi po glavi stanovnika imamo odvajanje za zdravlje 280 evra, a da Italijani imaju 1.600 evra. To je negde pet puta više. Neko bi možda rekao – čemu onda izjednačavanje, kako možemo da odradimo to izjednačavanje privatnog i državnog zdravstva? Pa, što nam davanja nisu dovoljno velika, jer mi na taj način, a za to se zalagala DSS, odnosno za izjednačavanje privatne prakse i državnog zdravstva, sprečavamo nekoliko stvari.

Govorila sam o potrebi dostupnosti lekova. Time omogućujemo dostupnost lekara svim građanima. Takođe, borimo se i protiv korupcije koja je raširena u zdravstvu, protiv tih lista čekanja za intervenciju, za preglede, protiv davanja veće ili manje količine para. Na taj način iskorenjujemo korupciju. Na taj način dajemo pravo našim građanima da se istinski opredeljuju za svog lekara, a ne da se opredeljuju u okviru jedne grupe i da izabrani lekar bude lekar samo u domu zdravlja.

Takođe, pored ove borbe protiv korupcije, govorili smo, evo danas smo govorili u okviru ovoga zakona, odnosno njegove izmene i dopune, o ekonomskim stvarima. Naravno, imamo jedan broj lekara koji je nezaposlen. Ti lekari bi mogli da se zaposle u privatnoj praksi. Tada bi privatna praksa bila nešto što je apsolutno pod nadzorom države i niko od privatnih lekara ne bi imao račun da radi na crno ili da krije svoju delatnost.

Govorili smo danas i o migracijama. To takođe ima veze i sa migracijama, odnosno migracijama iz manjih gradova u veće, odnosno iz sela u gradove. Danas u Srbiji imamo vrlo malo privatnih lekarskih ambulanti, o poliklinikama da ne govorimo, u manjim gradovima Srbije, selima, oni praktično ne postoje. Kada bismo to uveli, time bismo se borili protiv migracije i protiv odliva mozgova iz malih sredina i time bismo jačali njihov intelektualni kapacitet.

Upravo zbog toga, što se ovde radi o izmeni i dopuni ovog zakona, mi ćemo kao DSS biti uzdržani, jer očekujemo da se na ovom zakonu radi još, da se omogući dalja rasprava o njemu i još neke izmene i dopune. Hvala.

Nebojša Stefanović

Nebojša Stefanović | Srpska napredna stranka

Hvala.

Da li se još neko javlja od ovlašćenih predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa? (Ne.)

Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić. Gospodin Aligrudić je prvi prijavljeni. Izvolite.

Miloš Aligrudić

Miloš Aligrudić | Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica

Hvala vam.

Jasno je da sama ova izmena ne izaziva previše potrebe za diskusiju u parlamentu. Ona je zaista jednostavna i kada ljudi, koji prate ovaj prenos, čuju sve ove diskusije, prosto se izgube i ne znaju šta je poenta. Vratiću još jednom priču na to kako je i uvodničar, predstavnik Vlade, ministarka Slavica Đukić Dejanović, rekla. Radi se o jednoj vrsti proizvodnog, izvoznog podsticaja za domaću industriju lekova, praktično o izuzimanju jedne takse, koja je do sada bila neophodna. Naravno, takva vrsta podsticaja nije nešto što će posebno zavrediti pažnju, pre svega što se radi o jednoj izuzetno maloj, slabo izraženoj privrednoj grani kod nas, ali sama tema i ideja da se taj podsticaj uvede na ovakav način, izaziva potrebu da se kaže još nekoliko dodatnih rečenica. Nadam se da mi nećete zameriti.

Dakle, kada u nekoj oblasti društvenog života, kao što je slučaj sa zdravstvom, ima toliko nagomilanih problema i sistemskih promašaja, to moram da kažem, onda je ovakva mera, bez obzira da li je nužna ili nesporna, samo nešto što nas podseća da postoji i niz drugih problema iza toga. Podsticaj domaće proizvodnje na ovaj način kada je reč o lekovima je izuzetno važna stvar, ali sa aspekta zdravstva mnogo je važnija snabdevenost domaćeg tržišta lekovima, što nije u neposrednoj vezi sa ovom merom. Nacionalni interes je da tržište bude snabdeveno na zadovoljavajući način. Pored toga i uporedo sa tim, veoma važna stvar je dostupnost lekova građanima pod jednakim uslovima, kao što je važna i dostupnost zdravstvene zaštite pod jednakim uslovima.

Mogu da predstavim zdravstvo ljudima u Srbiji, po onome koliko ja znam, koliko sam se kao pravnik bavio time, da je u pitanju jedna trošna građevina koja je u dobroj meri već urušena. Zato što se nalazi na trošnim temeljima. To je suština svega i svaka mera koja se u zdravstvu primeni i svaka delimična izmena propisa, uključujući i ovu, apsolutno ništa neće značiti u kontekstu ukupnog delovanja na zdravstveni sistem, ukoliko se ne izgrade novi temelji zdravstvenog sistema. Nemoguće je, naravno, lekove proizvedene u zemlji učiniti dostupnim građanima pod jednakim uslovima, ako davaoci usluga u zdravstvu ne deluju u zdravstvenom sistemu pod jednakim uslovima. Pod davaocima uslova ovde možemo shvatiti i one koji proizvode lekove, jer oni su deo sistema zdravstvene zaštite, tu se uključuju i distributeri lekova.

Znači, svaka zdravstvena usluga i svaki lek košta. To moramo da znamo i to uvek neko mora da plati. U uređenim državama se uvek postavlja jednostavno pitanje – ko će da plati uslugu i na koji način? Naravno da je plaća korisnik usluge, građanin, ali razvijene zemlje sa socijalnom i zdravstvenom zaštitom to organizuju, kroz obavezno zdravstveno osiguranje, tako što će korisnici ulagati sredstva u sopstveno zdravstveno osiguranje, koje će im se kasnije na bezbedan način realizovati u slučaju potrebe. Kod nas je taj segment, taj deo sistema razoren. Automatski zbog toga ceo sistem ne može da funkcioniše. Dakle, lekovi i zdravstvene usluge se plaćaju tako što se utvrdi zdravstveno osiguranje u određenom stepenu kod primarne, sekundarne i tercijalne zdravstvene zaštite. Kod nas je problem što to ne funkcioniše.

Potrebno je izvršiti jednu korenitu reformu, tako što će se, s jedne strane, izjednačiti uslovi rada zdravstvenih ustanova u Srbiji. Kako privatne, tako i državne zdravstvene ustanove moraju raditi pod jednim istim sistemom, pod istim sistemom kontrole. Ako znamo da je sadašnji fond na izdisaju i da su mogućnosti fonda, kako je do sada postavljen, sa svim onim atributima koje fond ima, iscrpljene, a ja se bojim da, moramo otvoreno reći, je apsolutno iscrpljen, to onda znači da sve to treba pretemeljiti, da sve treba ponovo uraditi i razmišljati u jednom potpuno drugačijem smeru. Da se u tu reformu uključe ideje ne samo o dopunskom osiguranju, nego da se i obavezno zdravstveno osiguranje, u meri kojoj je zakonom utvrđeno, takođe distribuira i podeli drugim subjektima osiguranja. To je apsolutno moguće i moguće je izgraditi sistem zakonske kontrole koji bi vodio računa o celini sistema, a jednim svojim delom fond bi mogao da preuzme ulogu garantnog fonda.

Ako se to ne uradi, ne napravi jedan zaista ozbiljan korak napred u tom smislu, ništa od parcijalnih rešenja neće popraviti stanje u zdravstvu, ni u proizvodnji lekova, ni u njihovoj distribuciji. Imaćemo i dalje raspolućeni sistem, da imamo nepomireni privatni i državni sektor, imaćemo i dalje lažne dileme da li doktor, lekar koji radi u državnoj ustanovi treba da radi privatno popodne ili ne treba i zbog čega treba ili ne treba, imaćemo dilemu da li pacijent može da koristi recept koji je dobio u privatnoj apoteci da bi nabavio lek koji će mu se refundirati i uopšte da li može recept za taj lek da izda njegov izabrani lekar koji radi u privatnoj praksi. Dakle, te dileme su za ozbiljan svet potpuno lažne, a mi ne možemo godinama tog balasta i tog problema da se oslobodimo.

Dok se ove sistemske smetnje, gospođo ministarka, ne otklone, kakve god prikazali ove parcijalne izmene zakona, iz koje god oblast, ovde je reč o proizvodnji i distribuciji lekovima, on neće imati puni efekat, i dalje će ostati nezadovoljstvo pacijenata, i dalje će ostati profesionalno zadovoljstvo lekara ovakvim sistemom, i dalje ćemo se boriti sa posebnim oblicima korupcije karakteristične za ovakav loše postavljen sistem zdravstva koji mi imamo, nažalost, u Srbiji.

Molim vas da ove argumente uvažite i da ovakvo jedno parcijalno rešenje, koliko god možda bilo opravdano, bude praćeno ozbiljnim sistemskim rešenjima u ovom mandatu Narodne skupštine. Ako se tako nešto desi, to će biti sjajno za građane Srbije i za sve one koji se profesionalno bave medicinom. Hvala.