EXPO DEMOKRATIJA

Još neko vreme uvažene prazne stolice, poštovani neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

O budućnosti ćemo danas. I o jednoj inicijativi, koja je sa tom budućnošću u vezi.

Za početak, u veoma skoroj budućnosti će restoran Narodne skupštine biti ponovo pun, a time posledično i ova, sada prazna, sala za održavanje sednica. Ako izuzmemo ovogodišnju Veliku Seobu Birača kao neki ometajući faktor, nema nekog Velikog Trnovca iz vremena prošlih izbora, kada je za sudbinu naše mlade demokratije bilo veoma važno da glasovi Velikotrnovčana budu još jednom stavljeni u kutije i izbrojani. Te tako nema ni posledičnog slučaja da se Skupština sastaje na datumskoj granici između demokratsko-geografskog apsurda i nekakve potrebe za dobijanjem na vremenu; potrebe tada svakako dubokoumne, ali sada svakako zaboravljene i nevažne. No, nećemo zbog ove skore budućnosti govoriti o budućnosti. Jedna druga budućnost je ovde važna.

Ta budućnost sledi odmah posle sredine dolazećeg februara, kada će ovdašnji parlament početi da radi u svom svom raspoloživom (skoro pa i ogromnom) demokratskom kapacitetu. I ta budućnost je – kako beše najavljeno od Samog Državnog Vrha – planirana da potraje sledeće tri godine, kada će se dogoditi dva važna događaja. Jedan je međunarodna izložba „EXPO2027: Igra(j) za čovečanstvo - sport i muzika za sve", a drugi su izbori; najavljeno je da ih do tada neće biti – sem valjda preostalih lokalnih, koji treba da se održe na proleće. Sa svim pripadajućim razvojnim planovima, šta god ti planovi podrazumevali, a u odnosu na rečeni sport i muziku, međunarodna izložba će koštati 17.8 milijardi evra. Za šta se, uzgred, može kupiti isplativih 18 Tejlor Svift (muzika, jelte) ili trideset Lajonela Mesija (sport). Izložbi sledstveni izbori bi, valjda, trebalo da posluže svrsi da se utvrdi ko će, potom, te pare da vraća.

Ali, vratimo se iz te predaleke i preskupe budućnosti u ovu akcijsku i jeftiniju, a koju razmatramo. I za koju je važno da postoji ideja o tome da će ovaj trenutno prazni parlament, a kada se napuni, biti i neprekidno otvoren i u istom sastavu naredne tri godine od sada. Time će se, verovatno, iz zamalo pa osamnaest milijardi razloga, napustiti decenijska tradicija da se parlamentarni izbori organizuju na svake dve godine, pa i kraće. Podsetimo, od 2012. godine, glasajući narod je pred izbornim kutijama stajao pet puta, a dobar deo tog masovnog biračkog subjekta je izbore jedared i bojkotovao. No, sada je situacija drugačija, jerbo jedna međunarodna izložba zahteva svoju političku stabilnost, te joj je ta stabilnost i pružena. Sportsko-muzički eksponati se, majci, sada neće moći ljuljati.

S druge strane, naredne tri godine obilovaće kojekakvom međunarodnom dinamikom, političkom, a i posledičnom ekonomskom. Pa recimo, samo ove godine Amerikanci biraju između starog novog i novog starog predsednika; Evropljani izborima, po svemu sudeći, dopunjavaju svoj parlament desnicom; pa čak i Rusi, Iranci i Mađari imaju zakazano dekorativno izborno ostavljanje dosadašnjeg rukovodstva na ranije utvrđenim pozicijama. Dosadašnja iskustva sa postizbornim entuzijazmima velikih i manjih sila, pomešana sa do sada startovanim i tek planiranim ratovima, uz dodatak omanje tehnološke AI revolucije i oveće inflacije – sve to zajedno govori da bi svet mogao biti daleko nestabilnije mesto no što je bio. Sem Balkana, tradicionalne oaze stabilnosti i prosperiteta, u čijem se epicentru nalazi naša međunarodno izložbeno stabilna zemlja. Do 2027. godine, pa ko živ, ko mrtav. Elem, ova dva faktora budućnosti, na istom prostoru udruženi –  para vredna međunarodna izložba i adekvatno paravrednija politička stabilnost – nekako navode na pomisao da ih je potrebno i simbolički objediniti. Iz tih potreba, na scenu stupa inicijativa o kojoj se govorilo na samom početku ovog izlaganja. A ona izgleda ovako:

Jedan od eksponata, ako ne i jedini, kojim bi se naša zemlja predstavila na međunarodnoj izložbi o sportu i muzici (kao igri za čovečanstvo) treba da bude – naš republički parlament. Razloga nije da nema: za početak je dovoljno i to što bi naša skupština do 2027. godine trebalo da bude u neizmenjenom poslaničkom sastavu. Što je, kao što možemo naslutiti, čudo samo po sebi, pa nekako zahteva da bude i međunarodno izloženo čudo. Potom, s obzirom da će se međunarodna izložba, zapravo, tematski pozabaviti neophodnim količinama „hleba i igara“ u savremenom svetu, sednice ovdašnjeg parlamenta su skoro pa idealni izložbeni materijal tog tipa, kako sadržajem, tako i svrhom. A nije na odmet razmišljati ni o tome da bi se Narodna skupština i fizički mogla kvantnoskočno preseliti u neposrednu blizinu Nacionalnog stadiona, pa bi se narodno i nacionalno, konačno, moglo objediniti. Da ne izazivaju razlikovanjem nepotrebnu pojmovnu i ideološku zbrku. A i dobro je za političku stabilnost, kome se pa protestuje u Surčinu. Nezgodan je i komšiluk, uzgred.

Tako nekako, dakle, izgleda inicijativa, u svojoj osnovi. Ona bi se svakako mogla razraditi još pokojim izložbenim elementom: eksponati bi mogli biti i zakoni koji se u našem parlamentu donose po diktatu tranzicione izborne autokratije; estradno zanimljiviji poslanici mogli bi imati pojedinačne nastupe; predsedavajući bi radoznalim međunarodnim posetiocima mogao prikazati delovanje zvonca na glasanje; opozicija je izložbena i ovako i onako... Svakako bi se, dakle, moglo još raditi na tome kako da pokažemo ovaj „šou-rum“ naše hibridne demokratije zadivljenom svetu, ali nemamo sad za to baš ni vremena. Za koji dan se ovaj zatvoreni parlament ponovo otvara, te valja smišljati šta još reći dok je sala još uvek prazna. Jer ko zna kad će ponovo biti prilike da se ovde izlaže na ovakav način, a s obzirom da se bauk političke stabilnosti nadvija nad nama, bez jasne namere da ode. Makar do 2027. godine, rekosmo, uživajući u rukovodećem maštanju. Do izložbe, dakle, gde je takvom bauku i mesto. A i toj mašti.

A mi se još vidimo.

Autor: Voja Žanetić

PEČATIRANJE TRANZICIJE

Sa govornikom do sada dobro upoznate uvažene prazne stolice, neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Naše deveto susretanje u ovoj, još uvek praznoj, sali Narodne skupštine posvetićemo temi koja se slabo kad stavlja na dnevni red. Kako u ovoj skupštini, tako i u principu. Reč je, naime, o pitanju – čemu služi ovaj parlament, a na ovom geografskom prostoru i u ovim istorijskim vremenima? Pre no što odgovorimo na to da li smo normalni što se ovo uopšte pitamo, dozvolite da na pitanje pokušam i da odgovorim. A odgovor baš i nije da parlament služi primarno za potrebe demokratije.

Za početak, pomenimo – a videće se i zašto – to da je politika, odavno i skoro svuda, postala specifični biznis skupljanja glasova. Biznis funkcioniše uglavnom tako što politika traži „mušterije“ među onima čiji se kulturni i njima slični obrasci poklapaju sa onima koje ima „ponuđač“. Uz to, potrebno je da se pronađenoj „ciljnoj grupi“ dopada glavni promoter „ponude“, a koga iz puke navike zovemo Lider. Tokom trajanja ovog izborno-prodajnog spektakla kome je visina istraživačkog rejtinga jedini cilj, njegovi estradni subjekti nalaze se  u stalnoj potrazi: što za što brojnijom publikom, što za moćnijim sponzorima, domaćim i stranim. I time dođosmo do toga da (poslovni) rezultati izbora – a u okviru njih je i sastav parlamenta – ne govore skoro ništa o onoj čuvenoj „vladavini naroda“. Tome parlament, dakle, baš i ne služi. A doći ćemo i do toga – čemu.

Neko je veoma davno rekao da je politika alat koji omogućava da se u jednom društvu odredi ko dobija šta, kada i kako. E pa, to pitanje deobe posebno je aktuelno ako tokom 30 i kusur godina jedna ogromna količina državne i „društvene“ svojine treba da promeni vlasnike. Tranzicija, kako se politički korektno zove ta pojava, svuda na svetu gde je ima, skoro pa da je jedina ovdašnja društvena transformacija u vremenima posle početka padanja Berlinskog zida. Toj tranziciji je, u proteklim decenijama, svedočila i ova parlamentarna sala u kojoj se nalazimo. A i doprinosila.

Uzgred, nije reč samo o jednoj tranziciji, već o nekoliko istovremenih. Jugoslovenska država je, u geopolitičkoj tranziciji, zamenjena sa nekoliko manjih. Konačni zvanični broj tih zemalja još uvek se ne zna, ali se može briselsko-sporazumno naslutiti. Sem ove teritorijalne i one imovinske tranzicije, tu su još i tranzicija među generacijama, tehnološka tranzicija, medijska tranzicija... Diktiranje uslova koji određuju kako se ti „prelazi“ čine, kao i ulogu saobraćajca svih interesa koji se u tim prilikama mogu ispoljiti – bili oni domaći, strani, pojedinačni ili grupni – obavlja politika. Svuda, pa i ovde.

Za sve nabrojano je politici, gorepomenutom biznisu, potrebno pokriće. Iz tog razloga, a kada skupe onoliko glasova koliko im treba za vlast, izborni politički pobednici uključe izbornom pobedom dobijeno „zvonce“ za parlamentarno glasanje. Potom, na figurativni ili stvarni zvuk zvona, sve tranzicije – a pre svega ona imovinska – dobijaju glasanjem svoju većinsku skupštinsku, dakle zakonodavnu ispravnost.  U tim i takvim tranzicionim okolnostima ona „vladavina naroda“, koju treba da sprovode oni od naroda izabrani, okreće se naopačke: ona postaje vladavina samoizabranih, koju overavaju glasači. Parlamenti, u tim okolnostima, postaju naopačke obrnute demokratske institucije, ogromni virtuelni pečati za verifikovanje imovinskih i ostalih promena –  koje će biti diktirane „odozgo“, a ne iz suprotnog smera. Da se ova svekolika obrnutost ne bi primetila, uvedeni su društveno-zabavni sadržaji za odvraćanje masovne pažnje: spektakularne diskusije o manje važnom, kolosalne bitke za izgubljeno, a osmišljeni su i neprijatelji za dekorativnu namenu, kojima se suprotstavljaju fiktivni prijatelji, kreirani za potrebe napada na čula i razum.

Stotine milijardi evra, na ovaj kompleksni način, menjalo je vlasnike od devedesetih pa do ovih neo-devedesetih; uz to, desetine milijardi duga su poslate u budućnost, da ih vraćaju vremenski bliski potomci; usput su se menjali (a menjaju se i dalje) položaji teritorijalnih i klasnih granica. Formalnu fasadu za ovu i slične operacije godinama obezbeđuju naizmenična glasanja za sastav parlamenta i glasanja u samom parlamentu. I tako dođosmo do toga da autokratija tranzicije poseduje svoj sopstveni, sve jači i sve drastičniji, izborni mehanizam; a što zapravo predstavlja permanentnu revoluciju, koja ima svoje naizgled demokratsko pokriće. Čak je dobiila, evo upravo, i svoje permanentne revolucionare, koji su interventno registrovani na nekoliko mesta svog boravka. Trocki da čestita na ostvarenom, a taman je ovih dana tačno 100 godina od Lenjinove smrti. I dvadeset je godina od tranzicionog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, uzgred.

Elem, tako dođosmo i do onog pitanja šta je svrha ove sale trenutno zatvorenog a uskoro ponovo otvorenog parlamenta. Njena sasvim očigledna namena bila bi da se gore objašnjeno „pečatiranje tranzicije“ nastavi na način kako se to činilo – u manjoj ili većoj meri – u proteklim decenijama, a u poslednjih desetak godina pogotovo. Druga mogućnost jeste da se to, nekim čudom, više ne događa. Što verovatno podrazumeva neke drugačije izbore, sa nekakvim drugačijim uslovima i sa učesnicima imunim ili makar imunijim – što na tranzicionu pohlepu, što na tranziciono slepilo izazvano neprekidnim rejting rijalitijem.

Razlog zašto bi ova druga mogućnost morala postati manje naučno-fantastična jeste što tranzicione imovine, kao i svega ostalog što ubrzano menja vlasnike i titulare – ima sve manje i manje. Kako one zajedničke imovine, tako bogami i one lične. U suprotnom, ako sve ostane isto kao do sada, jedan izborno birajući narod će istoriju polovične demokratije i istoriju celovitog siromašenja morati da smesti maltene u isti period. Uz relativno kratke pauze provedene na ulicama, u protestima ili prevratima. A što je pa, opet, neki i drugi i dugi deo priče o post-socijalističkoj revoluciji, koja je svoju decu brzo pojela i natenane opljačkala.

I o tome, kao i o čemu god bilo, možemo da nastavimo i neki drugi put. Biće ovakvih sednica zatvorenog parlamenta još, a kako se može saznati iz  vladajućih i diplomatskih krugova. Vidimo se, dakle.

Na nekoj novoj sednici.

Autor: Voja Žanetić

CHIP'N DALE (O NUTELIZACIJI DEMOKRATIJE)

Već podrazumevajući uvažene prazne stolice, neuključeni mikrofoni, kamere i svetla.

Ovu, sad već osmu, sednicu našeg Zatvorenog parlamenta nećemo početi u sujevernom strahu da je broj naše sednice baksuzan. Te da će posledice ove naše osme sednice biti identične posledicama one pradavne a čuvene Osme sednice, održane u tadašnjem republičkom skupštinskom prostoru, pre 435 i kusur očas posla prošlih meseci. Sujeverju ovde nema mesta zato što na ovoj našoj i sadašnjoj osmoj sednici nema glasanja za budućeg nacionalnog Vođu, a posledično i za put kojim će narod nadalje ići. Jer glasanja su odavno obavljena u raznim prilikama; naslednici tadašnjeg Vođe se menjaju nekom istorijskom logikom, a i put je – od tih dana „originalne“ Osme sednice, do evo danas – odabran tako da se sa njega teško skreće, čak i kad bi se htelo. Da ne ulazimo u to i da li bi se.

Na ovoj osmoj sednici, kojoj sada prisustvujemo, pozabavićemo se pitanjima koja se odnose na ova naša, sadašnja vremena, tri i kusur decenije iskusnija, ne nužno i pametnija. U vreme te izvorne Osme sednice počeo je da se ruši – i do dan danas nije prestao – politički, ideološki i kulturni zid koji je delio istočni i zapadni deo kako Berlina tako i ostatka Evrope. Ovo rušenje stvorilo je pride i dva nova, nevidljiva evropska zida o koja se odavno olupavamo tvrdom glavom. Jedan je podelio Evropu na manje i više razvijenu, a drugi je odvojio politički i ekonomski ujedinjene evropske zemlje od onih kojima je to ujedinjenje uskraćeno. Igrom složenih okolnosti, naša zemlja ostala je sa neisplativije strane oba ta zida. Što je stvorilo određene posledice, koje će se najbolje objasniti uz pomoć priče o „Nuteli“. Da, to je onaj slatki krem za mazanje na hleb i palačinke. A može i samo kašikom.

Elem, pre par godina su se u istočnoj, siromašnijoj Evropi čuli glasovi protesta povodom toga što slatkoljupci sa ovog dela kontinenta jedu „Nutelu“ koja je slabijeg kvaliteta nego što je to slučaj, recimo, u Nemačkoj. I koliko sećanje govori, gunđanje je bilo poreklom od saznanja da je ovaj krem od lešnika, ispod iste etikete i poklopca, na zapadu imao više lešnika, a na istoku više šećera. Proizvođačka multinacionalna kompanija je, valjda, to objašnjavala time da nije reč o falsifikatu, već o tome da je proizvod prilagođen lokalnim ukusima i navikama.  Mo’š misliti. Legenda nadalje kaže da su ovi dvostruki standardi kasnije „ispeglani“ tako što je zapadni original usklađen sa istočnim falsifikatom. Nemci su, naime, nastavili da jedu „odlešnikovanu Nutelu“. Eto kompromisa, multinacionalnog.

I šta god da se sad jede diljem Evrope, izvan njenog zapada je u ustima ostao gorak ukus sećanja na to da standardi koji važe za „njih“ ne važe i za „nas“. Žal za lešnikastijom Nutelom se osećao i na domaćem terenu, praćen dodatnom svešću o tome da se u ovim neintegrisanim evropskim krajevima pije i domaće mleko sa više aflatoksina, da nam se sa granica vraća izvozno voće u pokušaju, jer ima višak pesticida... Primera ima sigurno još, ali džaba da ih tražimo i nabrajamo, svi oni govore o tome da standardi koji važe „tamo“ nekako ne umeju da važe i „ovde“. Te da to nije nešto što je izvor bog zna kolike radosti i posledičnog dopadanja. Mi ovdašnji – kao ni valjda niko nigde – ne volimo da budemo vlasnici kopija, falsifikata ili bilo kakve druge drugoredne pripadnosti nečemu proglašenom, usklađenom ili propisanom. A posebno ne volimo te i takve dokaze da smo siromašni i drugorazredni. Da smo sa ove strane evropskih zidova, dakle. I eto nas, posle ovog dugo kazivanog uokviravanja, na temi koja ima veze sa ovim parlamentom, koji će se uskoro otvoriti i početi da radi.

Kako se moglo zaključiti u prethodnim nedeljama, iza nas su izbori koji su se odlikovali i time što birač svake ponuđene opcije nije imao baš istu vrednost. Za birače opozicionih partija je važilo pravilo „jedan čovek, jedan glas“. Za potrebe onih drugih „Nutela“ u našoj političkoj poslastičarnici tom jednom glasu često je pridodavan i glas neke druge osobe, a koja je prijavljivana na adresu sa biračkog spiska samo da bi  glasala, bez ikakvog prava da bude tu gde jeste i čini to što čini. Krajnje uprošćeno gledano, u domaćim skupštinskim stolicama sedeće i poslanici izabrani od ljudi koji realno ne postoje; umanjujući, pritom, tako i broj onih narodnih predstavnika koji bi bili realno izabrani, a iz istih razloga nisu. Da izvozimo ovakve parlamente, oni bi bili vraćeni sa granice, zbog nedozvoljeno visokog procenta lažnih poslanika. Demokratski nezdravo visokog.

I odavde se dalje može u bilo kom pravcu: ovakve „nutelizovane“ skupštine proizvode iste takve zakone, postavljaju iste takve kadrove u državni aparat, omogućavaju rad istih takvih sa njima povezanih institucija. Ovdašnja demokratija tako staje u red sa ostalim lažnjacima koji se mogu kupiti preko „Alibabe“ ili na lošijim buvljacima; političke ličnosti koje takvu demokratiju oličavaju iste su vrednosti kao da imaju lažna lična dokumenta ili da se na bilo koji drugi način lažno predstavljaju ili prikazuju. Bilo bi logično da sve ovo navedeno boli ili makar živcira, na isti način kao kada se palačinke mažu kremom koji u sebi ima manje lešnika no što je to slučaj u Berlinu ili Briselu. No, iz nekih razloga to nije slučaj. Moguće je da ova neka ravnodušnost poreklom i od toga što nam sa zapada, kao i nekada u slučaju „Nutele“, stiže odgovor da nije reč o falsifikatu (demokratije), već o tome da je original samo prilagođen ovdašnjim potrebama i mogućnostima. Mo’š misliti, opet.

I tako. Rezultat ovakvog pristupa bi mogao biti kojekakav. Ali će on najverovatnije, biti isti kao i u slučaju gorenavođenog krema: demokratiju istog ovog ovdašnjeg, balkanskog sastava, na kraju bi mogli kusati i u Evropskoj uniji. I to kašikom, kako i dolikuje kad su u pitanju lešnici; ili štagod tog oblika i veličine, nismo veverice.

Odužismo, pa bi za ovu osmu sednicu to bilo – to. Sednica je, iz navedenih i još kojekakvih gastronomsko-političkih razloga, sličnog ukusa kao i ona originalna Osma. A nema viška šećera. No, kako god, vidimo se opet, na devetoj sednici, jer biće ovaj parlament i dalje zatvoren. Naime, tek što je zvanično objavljen njegov sastav, bez izveštaja o količini političkog aflatoksina.

Ima vremena, dakle.

Autor: Voja Žanetić

O SLOBODI, U SLOBODNOM DANU

Uobičajeno uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Preuzimajući obavezu imaginarnog obraćanja u sali privremeno zatvorenog parlamenta – a sve dok se sala ne otvori nekim novim skupštinskim zasedanjima – imalac obaveze podrazumeva da se zamišljenim govorima treba vratiti, a po završetku dugih novogodišnjih i božićnih praznika. Ali se nije uzela u obzir neočekivana okolnost dodatnog neradnog iliti slobodnog dana, preporučenog od izvršne vlasti, a na inicijativu Predsednika. Ovaj poslednji bi trebalo da je, po Ustavu, neposredno izabran da obavlja manje-više protokolarne dužnosti, ali se to završilo ovako kako se završilo. I ustavna ovlašćenja i radni dan, zajedno sa njima.

Elem, suprotno preporuci, ipak nas, evo, na ovoj novoj zatvorenoj sednici, radimo. I danas bi se – taman i povodom ovog iznenada nastalog slobodnog dana – neka reč mogla reći o slobodi. Dakle: kada bi se ova skupština, u teoriji, delila na političke opcije koje prevashodno vode računa o toj slobodi, na skroz levoj i skroz desnoj strani ove prostorije sedeli bi ljudi koji imaju dva različita pristupa ovom pitanju. Oni levi smatrali bi da država i njene institucije služe da i silom, pa i finansijskom,  zaštite slobodu svačijeg prava, dok bi oni desni imali mišljenje da država nema nikakvo pravo da ugrožava ičiju individualnu slobodu u ime bilo čega, a svakako ne silom. Finansijskom – posebno ne.

Kako su se stvari u međuvremenu malo i globalizovale, pa i po pitanju slobode, svaka od navedenih strana bi svom stanovištu dodala i amandman o stanju ove teme u globalnim okvirima. Levi bi, naravno opet teorijski gledano, mogli da zastupaju stanovište da je sloboda država ograničena dužnostima koje proističu iz međunarodnih obaveza, dok bi desni zaštitili slobodu pojedinačne države pravom na sopstveni suverenitet, koji takođe proističe iz međunarodnih odnosa i pravila. Levi bi se mogli, dodatno, baviti i pitanjem slobode pojedinačne klase (po svoj prilici građanske, a u priličnom istorijskom nedostatku radničke), a desni pitanjem slobode nacije (za koju bi često koristili naziv Narod, ako reč „Nacija“ možda nije poželjna, iz takođe istorijskih razloga).

Između ove dve grupacije bi, zamislimo i to,  mogli sedeti oni koji bi se priklanjali stavovima čas jednih čas drugih skupštinskih komšija, a u zavisnosti od sopstvene pretpostavke o raspoloženju većine (svojih) birača. Na svake četiri godine bi se, prateći ovaj izmaštani model, moglo glasati o tome ko od glasača pripada kojoj od u skupštini ponuđenih političkih shvatanja slobode. Pa koliko kojih ima, toliko ih poslanika predstavlja u parlamentu. I tako bi politika, krajnje uprošćeno, mogla da funkcioniše, u najboljem od svih svetova. Ovaj svet to, naravno, nije.

U ovom svetu, neizvesno gorem od onog najboljeg, ne radi se više o slobodi, već o uzimanju slobode. I to ne u smislu da je sloboda oduzeta od nekog – jer će to biti posledica sveukupnog stanja – već u smislu da neko može za sebe uzeti slobodu da pojedinačno odlučuje u ime ostalih (ili manjinski u ime većine), sve dok mu vlast koju ima omogućava tu i takvu slobodu. U odnosu na ovo uzimanje slobode, politika se više ne vodi ni u levom  ni u desnom smeru, već se sva pitanja svode na to da li je gore uzeta sloboda premala ili prevelika. I plus se o tome na izborima glasa, otprilike svake godine, a iz razloga održanja ovog politički nestabilnog i logički slabo održivog stanja.

Na ovaj način se skupštinske rasprave, kao ni  izborna takmičenja koja dovode do istih, ne odnose više na individue, klase, nacije, pa čak ni na državu, već na pojedinačne stavove jednog čoveka ili nekolicine ljudi, koji potom treba da budu usvojeni i primenjivani u celoj zajednici. Stoga ljudi koji će sedeti u sali u kojoj se nalazimo nemaju potrebu da budu podeljeni na leve, srednje i desne: već na one kojima je maltene unapred obezbeđeno štrebersko sedenje napred i one koji su se nekako izborili da sede u zadnjim klupama, da bi bili manje-više posmatrači jednog više-manje dirigovanog performansa. „Napredni“ i „nazadni“, pukom silom okolnosti tako pozicionirani. Silom neslobodnih okolnosti, pritom. Dobijenih tako što se od početne teorije upornim radom stiglo do ove zaključne prakse. Čestitamo na postignuću.

I to bi, otprilike, bilo to za danas, da ne gnjavimo. Moguće je da se ni sve ovo do sada nije moralo reći, koga pa to i briga. Ali, opet, iza nas su neki daleki dani kada je Petar I Karađorđević prevodio Milov spev „O slobodi“; ili kada je sretenjski Ustav imao član koji kaže „kako rob stupi na Srbsku zemlju, od onoga časa postaje slobodnim”. A danas je, opet, došao ovaj i ovakav dan, povodom koga je uzeta sloboda da se u jednoj zemlji izda jedna preporuka, te da to preporučeno, potom, dobar deo te zemlje slobodno i posluša.  O takvom shvatanju slobode vredi makar malo misliti, jer rečena preporuka i to preporučuje, između svojih šturih redova. Pa to, evo i činimo, misleći naglas u i o ovom slobodnom danu, a u ovom zatvorenom parlamentu.

Bili smo slobodni da se time pozabavimo.

Makar do sledeće ovakve sednice, veoma preporučene.

Autor: Voja Žanetić

SREĆNA NOVIJA GODINA

Uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Na kraju ove tužne godine, više po navici i običaju nego po razumu i potrebi, svuda se unaokolo nešto, kao, slavi Nova godina. Trgovi, kafane, klubovi i stanovi: za ovogodišnju isforsiranu radost povodom promene sva tri broja u datumu, razna su mesta bila dostupna. Osim ove konkretne skupštinske sale, u kojoj se događa jedino ovo imaginarno obraćanje.

Ovde se, dakle, u novogodišnjoj noći ništa ne dešava. Nema jelke ni ukrasa, većinski pozicionih, a manjinski opozicionih; nema lampica sa trčećim svetlima oko, pa eto, makar govornice ili mesta predsedavajućeg; nema, dakle, ničeg. Pa nećemo tako. Kud se već osmislila ova situacija u kojoj neko ima obraćanja usred privremeno zatvorenog parlamenta, tud će taj neko takvom parlamentu održati i jedno novogodišnje kazivanje. Nova godina je, pobogu. Pa nije Skupština, valjda, najgora da joj niko ništa ne čestita.

Srećna, dakle, novija godina, draga Narodna skupštino!

Ovo „novija“ nije tek tako upalo u rečenicu: jer neće ova godina biti baš skroz skupštinski nova, pa da je takvu Skupštini čestitamo. Da sad ne gnjavimo mnogo sa istorijom, ali od 20. oktobra 1936. godine, kada se ova sala otvorila za poslanike i posredno narod, velika većina prelazaka iz decembra u januar dešavala se u istim okolnostima. I pre i posle dočeka Nove, skupštinske stolice su popunjavali predstavnici jedne te iste ideološke opcije i jednog te istog autokratskog sistema.

A od propasti te jedne te iste ideologije, pa na ovamo, činjeni su pokušaji da se uvođenjem višestranačja odmakne od toga da ova Skupština bude tradicionalni puki instrument za sprovođenje volje malog broja ljudi, a u „idealnim“ okolnostima i alat za primenu volje samo jednog čoveka. U tim i takvim okolnostima – posmatranim uz puno dobre volje i sklonosti ka političkom praštanju – mali broj godina se, sa stanovišta kvaliteta parlamenta, mogao smatrati zaista Novim. Jačina gravitacionih sila političke kulture i ideoloških navika činila je svoje: i kada političkih opcija (možda i) nije bilo manje, volje za autokratijom je bilo dovoljno više da se Skupština i vraćala i vratila svojim starim sistemskim navikama, doduše modifikovanim za potrebe novih vremena. Hibridni režim se to zove, da se podsetimo.

Ovaj trenutno zatvoreni parlament sada je na prelazu iz jedne slične u drugu sličnu godinu, iz jednog saziva u drugi sličan saziv, te iz jednog istog sistema u isti takav, samo sa jednom godinom radnog staža više. Okolnosti ovom parlamentu ne omogućavaju da se Nova 2024. proglasi i skupštinski i suštinski novom. Pa idemo redom: protekli izbori su bili dokazujući performans o prirodi sistema; svetske političke okolnosti ovdašnju hipotetičku demokratiju i dalje ostavljaju u hladovini takođe hipotetičkih novoimperijalnih odnosa; zemlja koju nastanjujemo se i dalje ideološki deli na Prvu i Drugu, kojom vlada neka Treća – naizmenično i prva i druga, a ponajviše Jedina.

Šanse, dakle, da Nova godina bude išta više od Novije nisu baš prevelike. I svode se, kako stvari stoje, uglavnom na lepe želje. Pa kad je već tako, šta nas sprečava da te želje, u ovoj praznoj sali, i poželimo:

Draga Narodna skupštino,

Neka u Tebi bude što manje glasanja na zvonce.

Neka se Tvojim sednicama ravnopravno čuju glasovi svih kako-tako izabranih opcija.

Neka Ti izglasani zakoni budu što manje u korist lukrativnih interesa malobrojnih i u korist nepravedne sile još malobrojnijih.

Neka Tvoji poslanici osećaju dužnost prema onima koji su glasali za njihove liste, a ne prema onima koji su liste sastavljali.

Neka govori koji se ovde budu čuli izgovaraju za potrebe istorije, a ne televizije i društvenih mreža.

Neka Ti što brže stigne istinski Nova, a ne ova zamenska Novija godina.

I neka se vidimo što pre, na sledećoj, novoj sednici ovog zatvorenog parlamenta. Ima još toga da se kaže, gre`ota da se pre vremena rastajemo. A i nema baš neke potrebe.

Do daljeg.

Autor: Voja Žanetić

O BIOSKOPU, CRKVI I JOŠ KOJEČEMU

Uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

U nastavku ovog našeg zasedanja, gde sam jedini govornik srećnim spletom okolnosti privremeno i zakonito ispražnjenog parlamenta, obratio bih vašu nepostojeću pažnju na dva različita pristupa popunjavanju ove amfiteatarske sale poslanicima. A nije nevažno na koji će način ljudi koji će sedeti na ovim mestima u njih i doći, jer baš taj način daje smisao i svrhu ovom prostoru.

Prvi zamislivi način početka rada budućeg saziva jeste onaj u kome svi poslanici i sve poslanice opravdano sede na svojim mestima:

- zato što su ih ili većina ili manjina birača odabrali, glasajući za izbornu listu na kojoj se nalaze;

- zato što su ih izabrali ljudi koji realno postoje na biračkim mestima i koji se opravdano nalaze na biračkom spisku;

- zato što su ljudi koji su ih birali imali pristup svim relevantnim informacijama od važnosti za glasanje i ravnopravni pristup informacijama o svim opcijama za koje mogu glasati;

- zato što ljudima koji su ih birali niko nije naredio ili im niko nije platio ili ih niko nije, ni na koji drugi način, naterao da glasaju protiv svoje ili tuđom voljom;

Drugi zamislivi način početka rada budućeg saziva jeste onaj u kome neki (ili svi) poslanici sede na svojim mestima a izabrani su tako što nedostaju neki (ili svi) od gore navedenih kriterijuma koji čine izbore slobodnim i fer. U tom slučaju, amfiteatarska sala Narodne skupštine gubi svoj izvorni smisao i postaje objekat sasvim dugog tipa i namene, a sličnog oblika.

Kada se u sali od 250 mesta, gde su sedišta okrenuta tako da gledaju ka istoj tački u prostoru, nađu ljudi koji nisu na valjani način izabrani da tu sede, onda ta sala ne vrši posao parlamenta, već predstavlja amfiteatar koji se može naći u sasvim drugačijem tipu građevine (i/ili institucije). Takvih prostora po tipu ima više, a razlikuje ih baš taj način popunjavanja baš ovih gore navedenih mesta.

Ukoliko je boravak u sedištima plaćen, a da bi se posmatrao neki performans zbog koga se 250 primeraka publike okupilo, tada se ne govori o parlamentu, već o pozorištu, operi, koncertnoj sali, bioskopu... Osobe koje tu sede, to sedenje obavljaju iz puke zabave ili kulturnog uzdizanja radi: ne glasaju i ne se javljaju se za reč – ako iko podigne ruku to će učiniti gimnastike radi, iskazivanja zadovoljstva radi ili iz kakvog drugog, a manje dokučivog razloga. Ima i konzumiranja kokica, u nekim slučajevima. E, da. Karte za jedno od razmatranih 250 sedišta, da napomenemo i to, mogu biti nabavljene i od tapkaroša.

Postoje još neka mesta gde se njih 250 može naći, tako da svi sede i gledaju u istom pravcu. Crkve, recimo, ponekad to omogućavaju. I to onda bude mesto gde publika zajedno veruje u ono što im se govori, nalazeći pritom sopstvene razloge za osnov tog verovanja: spasenje, iskupljenje od greha ili tek puki spiritualni doživljaj, u okviru estetike u zajednicama koje tako nešto omogućavaju. Sveće se kupuju i upotrebljavaju po nahođenju, a bog pomaže povremeno i po svom nahođenju.

Obrazovne institucije, takođe, mogu imati 250 posetilaca, okupljenih na istom mestu, a sa namerom da steknu neka nova saznanja gledajući u istoj prostoriji u pravcu istog govornika. Nekad im ta mesta plati država, nekad porodica, desi se da polaznici svoje obrazovanje plaćaju i sami. Postoje i ispiti, na kojima se pokazuje naučeno znanje, ponekad se na ispitu i padne, pa se mora sve iz početka.

Elem, ako Skupština nije Skupština, jer je ljudima koji tu sede neko platio prisustvo (ili su to učinili sami, a ima slučajeva), ili se taj svet tu okupio iz pukog verovanja u sopstveno političko spasenje, ili se želi uz pomoć državnog ili kakvog drugog budžeta poboljšati lični CV poslaničkom titulom, tu onda imamo problem.

A problem je u tome što demokratija – a samim tim i država – postaje performans, pritom loš; ili postaje liturgija kakvom državnom Spasiocu; ili biva mesto gde se kolektivno pada na ispitu iz političke logike i održivosti, a školovanje postaje sve skuplje. E, pa, u tom slučaju, cenjene trenutno ispražnjene stolice ovog trenutno zatvorenog parlamenta, vi postajete samo komadi zloupotrebljenog nameštaja. Dočim ova sala, u kojoj se čuje ovaj moj imaginarni govor, u nedostatku svoje primarne funkcije može slobodno početi sa prikazivanjem filmova, muzike, „biti ili ne biti“ dramskih monologa, predavanja o onome što nikako da naučimo ili molitvi kakvoj višoj sili za pomoć. Kokice ili sveće mogu se kupovati u skupštinskom restoranu, po subvencionisanoj ceni. Tapkaroši se mnogu pronaći na višim političkim instancama ili u ponekoj ambasadi.

I eto tako. Vreme za ovaj govor je ponovo isteklo, vidimo se na sledećoj sednici.  Ne brinite se, imamo vremena, neće se ova sala tako brzo napuniti.

Na kakav god način.

Autor: Voja Žanetić

O VRSTI SISTEMA

Uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Iako se napolju čula glasna graja, nastala zbog toga što donosioci nekih važnih predizbornih odluka nisu pažljivije proučavali moj prethodni govor, iskoristiću i dalje praznu salu Narodne skupštine da u ovom novom govoru istaknem nešto što ima veze i sa tom grajom i sa ovom salom.

A ovo što imam nameru reći odnosi se na to kakvu vrstu političkog sistema će, po udžbeničkim kriterijumima, predstavljati poslanici ovog parlamenta, a kada posle ikakvog proglašavanja službenih rezultata izbora sednu u stolice ispred ove imaginarne govornice. A evo šta bi mogao da kaže dosadni i suvoparni udžbenik, deleći političke sisteme na četiri grupe:

„Liberalne demokratije su države u kojima je vlast legitimisana slobodnim i poštenim izborima, a građani imaju osnovna prava i slobode. U liberalnim demokratijama, građani imaju mogućnost da učestvuju u političkom procesu na razne načine, uključujući glasanje, angažovanje u civilnom društvu i druge oblike političkog angažmana. Ljudi u liberalnim demokratijama imaju mogućnost da učestvuju u otvorenoj i kritičkoj raspravi o javnim pitanjima. Svi građani u liberalnim demokratijama imaju jednake mogućnosti da učestvuju u političkom procesu.

Izborne demokratije su države u kojima se vlast legitimiše slobodnim i poštenim izborima, ali ne ispunjavaju sve ostale principe demokratije. U izbornim demokratijama, građani imaju pravo da biraju svoje predstavnike, ali mogu biti ograničeni u drugim aspektima političkog učešća. Na primer, građani u izbornim demokratijama mogu imati ograničenu slobodu govora ili slobodu okupljanja.

Izborne autokratije su države u kojima se održavaju izbori, ali su izbori nepošteni ili neslobodni. U izbornim autokratijama, vlast je često u rukama jedne stranke ili grupe ljudi, koji koriste izbore da održe svoju vlast. Izbori u izbornim autokratijama često su praćeni nasiljem ili izbornim prevarama.

Zatvorene autokratije su države u kojima nema slobodnih i poštenih izbora. U zatvorenim autokratijama, vlast je u rukama jedne osobe ili grupe ljudi, koji imaju potpunu kontrolu nad svim aspektima političkog života. Građani u zatvorenim autokratijama nemaju nikakva prava ili slobode.“

Jednostavno rečeno, ljudi koji glasaju (ili ponekad i ne glasaju uopšte) teorijski su onoliko slobodni u svojim odlukama koliko su im praktično slobodni izbori i koliko su u mogućnosti da ograniče samovolju onih koje su izabrali.

Ti ljudi tu slobodu zaslužuju svojim mestom stalnog boravka, svojim punoletnim glasačkim postojanjem, kao i novcem koji odvajaju od svojih plata i penzija da bi plaćali poreze, doprinose, komunalne usluge i ostale dažbine zahvaljujući kojima država postoji u finansijskom smislu. A iz tih finansija, da podsetimo, plaćaju se državni službenici, vojska, policija, pa čak i oni koji su na izborima izabrani da obavljaju zakonima određene postizborne funkcije. Poslanici ovog trenutno zatvorenog parlamenta, na primer. Koji bi, ako žele i ako ovo čitaju, mogli ponovo da pročitaju gore navedeni kratki obrazovni kurs o vrstama političkih sistema, a da bi u ovoj Skupštini radili i glasali u skladu sa time u kom su sistemu glasanjem izabrani i na taj način dobili svoje poslaničko mesto.

To je važno zato što:

- od vrste političkog sistema zavisi položaj koja neka zemlja ima u svetu;

- od vrste političkog sistema zavisi kod koga se neka zemlja može zadužiti ako nema novca, kolike su kamate i kakvi su uslovi trošenja i vraćanja tog pozajmljenog novca, te kakvog će kvaliteta biti ekonomska budućnost sledećih generacija;

- od vrste političkog sistema zavisi koji će, odakle, i kakav biti investitor u toj zemlji i na kakav će način zapošljavati i tretirati svoje radnike, te kakvog će kvaliteta posledično biti ekonomija te zemlje;

- od vrste političkog sistema i donekle i posredno zavisi koliko će mladih ljudi ostati da živi u toj zemlji, u njoj zasnuje porodicu i u njoj podiže i školuje svoju decu.

- od vrste političkog sistema i donekle i posredno zavisi kvalitet života ljudi koji žive u njoj, a u određenim slučajevima i dužina tog života.

Poneki imaginarni slušaoci ovog govora i realni čitaoci ovog teksta u ovom trenutku imaju namrštene obrve i odmahuju glavom. Jer im se po glavi mota pitanje kako se u sve ovde navedeno uklapaju Indija, Kina, Turska, Rusija, Ukrajina, Belorusija, Saudijska Arabija i još kojekoje zemlje koje imaju političke sisteme u kojima nema baš previše gore navedenih sloboda, a koje postižu uspehe na ekonomskom, vojnom ili ko zna kom drugom planu. Ili kako se u sve ovo uklapa Zapad (poznat i kao „međunarodna zajednica“), kome nešto ne cvetaju ruže, baš. Ili ne cvetaju baš, a baš svakom.

Pa uklapaju se svi oni sasvim dobro, jer ovde nije reč o tome koji je sistem od kog uspešniji, već o tome da od vrste sistema zavise način i brzina napretka jedne zemlje, a u svetu koji ide kuda ide i onom brzinom kojom ide, zvali to napretkom ili ne. Kao i o posledicama i tog načina i te brzine. A o tome ćemo, možda, nekom drugom prilikom, jer ovaj zamišljeni otvoreni govor u zamišljenom zatvorenom parlamentu ima svoje trajanje. I osnovna funkcija ovog izlaganja bila je da podseti na nešto čega nikako da se setimo, baveći se ovdašnjom politikom na ovdašnji način. Pa sad, rekoh to pred praznim stolicama ili ne, svejedno je. Meni je nekako lakše.

Vidimo se opet uskoro, jer zatvoreni parlament se neće otvoriti baš previše brzo.

P.S. Mnogo više o ovoj temi može se pronaći ovde. 

Autor: Voja Žanetić

O VEĆINI I MANJINI

Uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Jednoga dana, kada se ovaj parlament ponovo otvori i napuni grajom novomandatiranih poslanika, odnos snaga biće – sad ide komplikovana formulacija – rezultat delovanja D’Ontovog sistema brojanja glasova na broj glasova koji su na izborima izbrojani. A za nijansu jednostavnije rečeno: skupštinska većina bi, dakle, trebalo da predstavlja sliku izbornom računicom dorađenog odnosa između onih koji su birali – pobedničke većine i pobeđene manjine. O tom „trebalo“ bih malo govorio na ovoj sednici zatvorenog parlamenta, na kojoj sam jedini govornik, jer sam se tako dogovorio sam sa sobom. A pre toga ću, veoma kratko, o nečem drugom.

Kod političkih izbora manjina mora da se saglasi sa odlukama većine, te da do sledećih izbora živi u političkom okviru koga je većina odabrala. Prilikom nekih drugih izbora, kada bira više nas, to nije slučaj. Ako je, recimo, od četvoro koji sede zajedno na večeri u restoranu njih troje izabralo da piju crno vino, četvrta osoba može da izabere i belo. A ne mora ni to, već potrebu za tečnošću ili uživanjem može zadovoljiti bilo kakvim pićem po svom izboru. A ne mora ništa ni da pije, ako neće... Elem, izbori koje ljudi čine kada biraju u okviru neke grupe ne podrazumevaju da se manjina mora ponašati u skladu sa odlukama većine.

Obični izbori, a pri tome mislimo pre svega na slučaj kada se bira na tržištu roba i usluga, ne stvaraju mogućnost da se govori o pobeđenima i pobednicima među onima koji biraju. Dok na tržištu političke robe, a bogami i usluga, nije takav slučaj. Šta je „kupila“ većina, u korpi na postizbornoj kasi moraju imati i ostali. O tome kakva se roba nudi na prodaju – a kamoli kakve su usluge – neki ćemo drugi put.

Ova obimna uvodna digresija služila je tome da se kaže i pokaže da je odnos većine i manjine veoma važan za politički život jedne zemlje. Najvažniji, moguće je. Jer taj odnos bazično definiše politički sistem. Ako većinom vlada manjina, tada se govori o diktaturi. Ako se ide političkim putem koji je većina sama odabrala, tada se može početi razmišljati (i) o demokratiji. Vladavina naroda, za početak, podrazumeva vladavinu većine u narodu. I sad tu ide jedna kvaka. Kvaka 22, za ljubitelje.

Postoje samo tri logički moguća slučaja kako se gorepominjana politička većina može kreirati: izvorno, diktatom i falsifikatom. Kada je većina zaista većina, to znači da su oni koji biraju imali mogućnost da zaista i biraju. A ta mogućnost dobija se uz pomoć slobodnog pristupa svim neophodnim informacijama na osnovu kojih se izbor pravi, bez pritisaka i ucenjivanja, bez ikakvog moranja u prostoru koji oivičavaju kuća, posao (ko ga i kako ima) i biračko mesto. Svoje političke predstavnike izvorna većina, kao i izvorna manjina, bira na izborima koji su slobodni i fer. Tako piše u udžbenicima koji uče o ovoj materiji, pa ćemo ih poslušati, bez ulaženja u to šta u to opšte znači da su izbori slobodni i fer, a sa još manjim ulaženjem u pitanje gde tako nečeg savršenog u ovom nesavršenom svetu ima.

Tamo gde se većina ne kreira sa idejom da bude baš prava, poseže se za diktatom. To omogućava da se dođe do broja onih koji su većinski glasali, bez mnogo brige o tome šta ti ljudi u većini misle u okviru svoja četiri kućna zida, a pre no što glasaju kako moraju. ... I da li to smeju ikome da kažu... Diktat može biti onaj banalni, ucenjivački i agresivni, a može biti i onaj u kome jedni te isti mediji nalažu šta se ima jedno te isto misliti. Nesigurne vlasti obično posežu za oba modaliteta diktata, jer ih to jedino sigurno dovodi do izborne pobede, a na izborima koji se održavaju puke forme i/ili međunarodne pristojnosti radi. Ko to kaže (i posledično laže) da diktat ne voli legitimitet.

U neposrednom komšiluku diktata živi i falsifikat. U ovom slučaju većina ne nastaje moranjem, već varanjem. Ili se izbroji kako nije; ili glasa ko tu nije; ili glasa koga ni nema; ili glasa onaj koga ima, ali ima i novca za koji je glasao... I da ne nabrajamo više, izborni falsifikati imaju razne modalitete, ali jedan zajednički rezultat: većina koja je tako nastala najčešće isto toliko ne postoji kao ni ona koja je diktirana. Te pošto je, moguće, opet reč o vladavini manjine –  koja je falsifikovala svoj većinski status –  opet se vratismo na to da ne vlada narod, nego neki posle sumnjivog glasanja proglašeni izabranici naroda. Izrodi, skraćeno.

Iz svega navedenog, dakle, ispada da je od temeljne važnosti, poštovane prazne stolice trenutno zatvorenog parlamenta, da u vas sednu predstavnici većine i manjine, ali tako da oni to zaista i jesu. Te da pred vas, poštovane ugašene kamere, mikrofoni i svetla, stanu oni koji ne predstavljaju personalne rezultate diktata i/ili falsifikata. Sve to potrebno je da bi ova Skupština bila ta koja omogućuje da se oni kojih je manje pomire sa odlukama onih kojih je više, kao i da oni kojih je više tu pomirljivost stalno imaju na umu. A ako većina i manjina posle izbora uopšte nisu to što jesu ili to nisu u istinskoj razmeri, onda logika i istorija kažu da za utvrđivanje tog možda najvažnijeg političkog odnosa u životu jedne zemlje – uvek postoji neki drugi način. A od izbora, red je i to da se naglasi, boljeg načina nema. Ali da sad ne ulazimo u detalje, jer moje vreme trajanja govora je isteklo. A i da nije, ne bih.

Vidimo se na sledećoj sednici ovog zatvorenog parlamenta.

O UPOTREBI SKUPŠTINE

Uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

Na prošloj sednici doneta je jednoglasna odluka – mojim jednim i jedinim glasom – da se nastavi zasedanje ovog i ovakvog zatvorenog parlamenta, koji je trenutno skoro sasvim van funkcije i koji će to biti do zvaničnog kraja izbora. Dogovoreno je takođe, da na svakoj novoj sednici ja ponovo uzmem reč, jer sem mene ni nema nekoga drugog ko, za ovom zamišljenom govornicom, to želi ili može da učini. Pa evo, kad je to sve već tako – a pritom i ja kažem da jeste – nastavićemo. Odnosno nastaviću.

Davno nekada sam čuo divnu priču – sasvim moguće i sasvim izmišljenu – o poseti nekakvog zapadnog premijera ili predsednika Budimpešti, onomad dok je Mađarska (na silu) pripadala Istočnom bloku. I ta priča kaže da se zapadni funkcioner, a u zajedničkoj šetnji pored Dunava, gledajući u impozantnu zgradu mađarskog parlamenta, obratio svom mađarskom kolegi rečima: „Imate zaista lep parlament. Baš je šteta što ga ne koristite.“ I od tad se mučim da razumem šta to znači – koristiti parlament?

Da napomenem i da, mimo ove slatke priče, treba znati da su retke zemlje koje nemaju nekakvu svoju Skupštinu i koje je nekako ne koriste. Severna Koreja, recimo, na svojim spektakularno posećenim izborima (izlaznost 99.63%) u sopstveni parlament pošalje 687 poslanika vladajućeg Demokratskog fronta za ujedinjenje Koreje. Kad uđe u Vrhovnu Narodnu Skupštinu, ova grupa se Dekretom Odozgo raštrka na četiri pod-frontovske partije (glavna, Radnička partija dobije ogromnu većinu mandata). I tu su još i plus dva, kako piše u spisku, nezavisna (!?) poslanika pride. To će, u prevodu ove faktografske digresije, reći da je, čak i onima kojima je Skupština najmanje potrebna, iz nekih razloga – potrebna Skupština.

Postoje, dakle, slučajevi gde su jedni te isti rezultati narodnog izlaženja na izbore dirigovani od strane vladajuće partije. A postoje oni slučajevi gde narod diriguje jedne te iste rezultate izbora i posledično jednu te istu vladajuću partiju. Tako su, recimo, u Bavarskoj još od 1957. godine sve do jednog predsednika vlade – te time i parlamentarne većine – bili pripadnici Hrišćansko-socijalne unije Bavarske (CSU). U Japanu, pak, postoji nešto što se zove „Sistem 1955“, a što predstavlja činjenicu da vlast ove zemlje parlamentarne demokratije –  sem tokom nekih par godina – od 1955. godine drži jedna te ista Liberalno Demokratska Partija (u originalu Jiyū-Minshutō, zarad razlikovanja od nekih poznatijih, a ovdašnjih skraćenica). I tako se, dakle, parlament može koristiti.

Naravno, postoje i skupštine koje su nekako bliže opštijem i donekle optimističkijem poimanju izborne demokratije. U takvim ishodištima biračkog glasanja normalnost predstavlja da se (nekad u kratkim, a nekad u dužim periodima) vladajuća većina smenjuje po sastavu. Time i vlast postane (ili prestane da bude) vlasništvo nekad levih, nekad desnih, nekad ideološki srednjih. U ovakvim političkim kulturama se ne smatra nešto baš mnogo epohalnim ako neko ko doskora nije bio na vlasti – tu vlast zauzme. Niti je tragedija ako se vlast izgubi. Bože moj, ima još izbornih kampanja i istorijskih prilika. Neće vlast nikud pobeći, takva joj je teritorijalna narav.

I sad, da se vratimo početnom pitanju: šta bi to značilo „koristiti parlament“, a ako se on u različitim ideološkim i političkim situacijama koristi na različite načine. Te ako apstrahujemo njegovu bazičnu ulogu, a što je donošenje zakona uz pomoć glasanja kakvegod skupštinske većine, sasvim je moguće da je najveća „korist“ od parlamenta zapravo sam taj, gore opisani, modalitet njegovog postojanja. Skupštine su, najviše od svega, svojevrsna institucionalna ogledala ideologije i političke kulture zemalja u kojima se one nalaze, a u određenom istorijskom trenutku. Te to kako se u njima glasa, menja vlast, govori i eventualno dogovara jeste odraz, i to bukvalni, svega što politički jesu oni koji su u tu skupštinu nekog poslali.

U tom smislu, ako se dvojica funkcionera ispred parlamenta šetaju; ili ako se par desetina hiljada njih ispred parlamenta okupi; ili ako u sali teče neka burna ili neka zvoncetom automatizovana sednica – ma šta god, dakle, da je prilika – niko tu ništa drugo ne radi sem što staje pred svoje političko ogledalo. I to je, zapravo, jedini način i kako se Skupštine odvajkada koriste i koliko su korisne u tome. Nekada se desi, dodaju moji šaptači na ovoj zamišljenoj političkoj bini, da se to ogledalo mora i pokriti, da njegovi korisnici ne bi gledali koliko je i šta sve poružnelo u tom odrazu. A moguće je da jeste. I moguće je, drage prazne stolice, isključene kamere, mikrofoni i svetla, da vas sve ovo zapravo uopšte i ne interesuje. Ali nekako sam imao potrebu da vam sve to sada kažem.

Dok traje ova pauza. I dok nema nikog da me preglasa.

Vidimo se na sledećoj sednici.

Autor: Voja Žanetić

UVODNO IZLAGANJE

Uvažene prazne stolice, kao i neuključeni mikrofoni, kamere i svetla,

S obzirom da na sednici ovog parlamenta, zatvorenog minimum do kraja izbora, nema baš nekih ograničenja po pitanju sadržaja izlaganja, biću slobodan da totalno privatizujem ovaj uvod. Te da objasnim otkud i ova sednica i ja na njoj.

A reč je o tome da sam kao dete jako voleo knjigu Jensa Sigsora – „Pale sam na svetu.“ Za one koji je nisu čitali, knjiga govori o dečaku Paleu, koji se jedno jutro budi i na svetu nema nikoga – sem njega. Na stranu pedagoško-poučni kraj knjige – gde usamljeni Pale plače i želi da što pre vidi roditelje –  u ovom trenutku bitno je da taj glavni junak može sam svašta da radi, a što inače ne bi mogao: da vozi tramvaj, da ulazi i izlazi iz praznih prodavnica i poslastičarnica, besplatno uzimajući sve što mu se sviđa i što želi. Čak je i iz banke uzeo vreću novca, sa kojom baš i nije znao šta bi, jer je sve bilo, rekosmo, besplatno. Jer nije bilo nikog sem Palea, samog na svetu. Znam, treba da pređem na stvar. Pa evo.

Poveden ovom detinjom simpatijom, prepoznah da je ovih dana zatvoreni srpski parlament (takođe poznat pod imenom – Narodna skupština) kao stvoren da se u tom njemu, makar evo ovim imaginarnim putem, zatekne jedan poprilično stariji Pale. A on će se, evo, sa govornice obraćati praznim skupštinskim stolicama, u nedostatku mogućnosti da bez smetnje vozi tramvaj ili makar opljačka banku.

S obzirom da u sastav parlamenta uvek ulaze ljudi koji, na ovaj ili na onaj način, reprezentuju neki deo birača, ovaj ovde govornik će biti slobodan da samopredstavlja sve one ljude koji su poželeli da se obrate sa skupštinske govornice, a to nisu mogli da učine jer ih niko nije ni stavio na izborne liste ni odabrao glasanjem. U tome će pomoći i činjenica da pisac ovog trenutnog skupštinskog govora poznaje ljude iz Otvorenog parlamenta, koji su mu dozvolili da objavljuje izmišljena skupštinska kazivanja pod nazivom „Zatvoreni parlament“. Svidelo im se ime kolumne, valjda.

A što bi se neko, u sred izborne kampanje za novi saziv i sastav Skupštine, uopšte obraćao sa skupštinske govornice? Pa upravo zato. Ustaljeni je ovdašnji običaj, a valjda je tako svuda u svetu, da sve stane dok traju izbori i sve što im prethodi. Poslovi, plaćanja, dogovaranja, muljanja – sve se zamrzne dok se ne namesti neka nova personalizovana državna mašinerija, koja je na ovaj ili onaj način utopljava naše živote. Tu i tamo pojavi se neki hiperaktivni inostrani emisar, koji staroj vlasti izdiktira uslove za novu epohu, čisto da se „zapljune“ na vreme; a svoj će diktat doneti i nekim novima, ako kojim čudom budu baš takve okolnosti. Ukratko i jednostavno, sem predizborno grozničavih medija, te praktično neophodnih bolnica, apoteka, kafana, kladionica i crkava, slabo da išta drugo ima volje da deluje, a dok u fotelje ne zasednu držaoci novog vladajućeg mandata.

U takvim okolnostima, skupštinska govornica je jedna dozlaboga poetična scenografija. Ostavljen da se odmara od televizijskih prenosa i praktične primene rijalitija u politici, predzborno ispražnjeni parlament tek tada – odnosno evo sada – može da posluži da se u njemu kažu stvari koje izmiču prokletoj dnevnoj politici. Da je neke pravde i pameti, dok se politički junaci bore za pobedu u bitci za državne položaje, zatvoreni parlament bi bio stalno otvoren za običan svet, da i oni sami konačno iskoriste tu Instituciju (reč koja se nemilice troši pa joj je sve potrebnije veliko slovo na početku) i kažu šta im je na društvenoj duši. Agora služi tome da ne bude gore. A biće gore, ako se politika ne vrati onima koji su njeni stvarni vlasnici. Mi, što bi rekao Jevgenij Zamjatin.

U ime tog sveta, to gledano demagoški, a pre svega u svoje sopstveno društveno-voajersko ime – to gledano sa stanovišta da sam se prvi i jedini setio da uzurpiram ovu govornicu iz mašte – držaću ove pisane govore. Na slobodne i koje mi na pamet padnu teme, jer nema dnevnog reda. Iz ugla koji je ideološki fluidan, jer mi se može,  s obzirom da nema ni pozicije ni opozicije, sam sam ovde. Nema kalendara ovog mog Zasedanja – kao što ga preciznog nema ni dok Skupština redovno radi – pa će se govori pojavljivati kad mi koji od njih sazri za objavljivanje. A i repliciraću samom sebi, ako mi se ćefne. Moja sednica, moja pravila. I to će tako ići sve dok se izbori ne završe (sa ili bez učešća nekog novog ponovljenog glasanja u nekom novom Velikom Trnovcu), te dok me – u metaforičnom i artističnom smislu – ne oteraju poslanici, zarad korišćenja svog izborno mukotrpno stečenog mandata. Dok, dakle, Narodna skupština ne postane ponovo Otvoreni Parlament.

Sad je parlament zatvoren i evo sam ja u njemu. Pred Vama, uvažene prazne stolice, kao i pred neuključenim mikrofonima, kamerama i svetlima. Pale, sam samcijat u Skupštini. I da, nema plakanja na kraju.

Vidimo se, ubrzo, na drugoj sednici.