MIODRAG LINTA

Nestranačka licnost

Rođen je 1969. godine u Karlovcu. Živi u Beogradu.

Osnovne i postdiplomske studije završio na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek istorija. Predavao je istoriju u vise beogradskih osnovnih i srednjih škola.

Predsednik je upravnog odbora Srpskog demokratskog foruma, nevladine organizacije koja okuplja Srbe iz Hrvatske. Obavlja funkciju i predsednika Koalicije Udruženja izbjeglica u Srbiji.

Na izborima 2012. godine, izabran je za narodnog poslanika, a mandat mu je potvrđen i nakon izbora 2014. i 2016. godine.

Oženjen, otac dvoje dece.

Osnovne informacije

Statistika

  • 4
  • 0
  • 0
  • 0
  • 3 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Molba za gospodina Miodraga Lintu

čeka se odgovor 6 meseci i 24 dana i 3 sata

Postovani Gospodine Miodrag Linta, Obracam Vam se u ime stanara zgrade u ulici Kapetana Radica Petrovica 13, Zemun. Naime, mi smo se uselili u ovu zgradu u decembru mesecu 1996. godine kao izbegla lica. 1 juna 1997. godine sa DIPOSom smo zakljucili ugovor o stanovanju.

Pitanje za gospodina Miodraga Linta

čeka se odgovor 11 meseci i 30 dana i 6 sati

Postovani Potrebna mi je informacija Da li postoji u Srbiji (Novi Sad) pravna sluzba za resavanje imovinkih pitanja u Bosni i Hercegovini? unapred zahvalan Branislav Vasic ps. Sta se desava sa upitnicima za izbeglice koje smo popunjavali online?

Imanje u Hrvatskoj

čeka se odgovor 1 godina i 27 dana i 8 sati

Interesuje me imanje u Hrvatskoj sto smo ostavili,izbjegli smo ´91. Kako da dobijemo nadoknadu sto smo sve pogubili?

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Treća sednica Prvog redovnog zasedanja , 12.05.2017.

Gospođo predsednice, poštovana gospođo ministarka, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas ću govoriti o jednoj tački dnevnog reda koja je veoma značajna za opšti proces stabilizacije i pomirenja u regionu zapadnog Balkana. To je izbor tužioca za ratne zločine. Svi smo svesni činjenice da u prethodnih 25 godina deo međunarodne zajednice vodi politiku dvostrukih standarda prema prostoru bivše Jugoslavije. Za taj deo međunarodne zajednice postoji samo jedna strana koja je krivac, to je srpska strana, koja se smatra zločinačkom i agresovskom, a Hrvati, Albanci i Bošnjaci se smatraju nevinim žrtvama koji su vodili oslobodilačke ratove. Mislim da taj dvostruki pristup dela međunarodne zajednice sigurno ne može doprineti pravičnom odnosu, vezano za suđenja za ratne zločine u odnosu prema žrtvama i u odnosu prema nestalim licima. Samo isti standardi, u odnosu prema ratnim zločincima, prema žrtvama i prema nestalim licima, mogu da dovedu do uspostavljanja trajnog mira, uspostave poverenja i generalno stabilizacije na ovom prostoru.

Smatram da je veoma važno što je 2003. godine donet Zakon o ratnim zločinima, na osnovu koga je osnovano Tužilaštvo za ratne zločine koji je imala zadatak da upravo svojim procesuiranjem ratnih zločina doprinese procesu kažnjavanja ratnih zločinaca, s jedne strane, i procesu pomirenja, s druge strane.

Mislim da naše Tužilaštvo za ratne zločine, u prethodnih 14 godina, nije ispunilo taj zadatak u celosti. Mislim da naše Tužilaštvo za ratne zločine, kao i Haški tribunal, akcenat, pre svega, stavilo na procesuiranje zločina koji su počinili Srbi i da nije na jednak način tretiralo zločine koji su počinjeni nad srpskim civilima zarobljenicima.

Izneću nekoliko podataka vezano za ovu moju tezu. Od svog osnivanja 2003. godine Tužilaštvo za ratne zločine Srbije podiglo je optužnicu protiv 184 lica, u 64 predmeta, od toga broja dva lica su Bošnjaci, dva Hrvati, 21 Albanac i čak 159 Srba, ili 86% od svih optuženih lica.

Sa druge strane, prema podacima Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica u Banja Luci, Sud BiH je potvrdio optužnice protiv 651 lica. Najveći broj se odnosi na lica srpske nacionalnosti, protiv njih 383, ili čak 59%, zatim na Bošnjake 166, ili 25%, i 102, ili 16%, na Hrvate. Pred sudom BiH do sada je pravnosnažno osuđeno 181 lice, od čega 114 srpske, 41 bošnjačke i 26 hrvatske nacionalnosti.

Za zločine nad Srbima Sud BiH je izrekao samo 230 godina kazne, što čini samo 10% svih izrečenih kazni. Za zločine nad Bošnjacima Sud BiH je izrekao kaznu od čak 1800 godina, što čini 81% svih izrečenih kazni u Bosni i Hercegovini.

Prema podacima Državnog tužilaštva Hrvatska, čak 3.553 lica je osumnjičeno ili optuženo za ratni zločin, od toga čak 2.999 lica srpske nacionalnosti koji su optuženi u odsustvu, a svega 107 pripadnika hrvatske vojske ili policije, ili 3% je bilo pod istragom ili je bilo optuženo. Od njih je svega 40 osuđeno. Većina tih kazni, nažalost, nisu u funkciji istine i pravde, nego se više vređaju žrtve zbog malih kazni za stravične zločine koji su se dešavali nad srpskim civilima i zarobljenicima.

Smatram da bi novi tužilac za ratne zločine trebalo odmah da počne da radi na procesuiranju ratnih zločina nad srpskim civilima i zarobljenicima, odnosno da poveća i broj istraga i broj optužnica protiv zločinaca nesrpske nacionalnosti.

Smatram da bi trebalo da naše Tužilaštvo za ratne zločine i naše Odeljenje za ratne zločine Višeg suda pokrene, ako nikako drugačije nije moguće, i suđenja u odsustvu, jer očigledno je da ni pravosuđe BiH, ni pravosuđe Hrvatske, nije spremno da ima iste standarde prema svim ratnim zločinima. Nažalost, pravosuđe BiH i pravosuđe Hrvatske su etnički motivisana pravosuđa i obično imamo tragične činjenice da su kazne za Srbe daleko strože, a za Hrvate i Bošnjake daleko blaže.

Takođe smatram da bi novi tužilac za ratne zločine trebalo da osnuje timove za predmete ratnih zločina sa područja BiH, KiM i Hrvatske, čiji bi cilj bio da se prikupljaju dokazi za zločine protiv Srba.

Trebalo bi obezbediti veću pomoć oštećenima i svedocima, a takođe bi trebalo da Tužilaštvo za ratne zločine uradi jednu preciznu evidenciju svih ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije koji su počinjeni prema pripadnicima srpske nacionalnosti.

Navešću sada niz primera zločina protiv Srba na prostoru Hrvatske, BiH i KiM, jer imam utisak da u delu naše javnosti provejava jedna teza da je samo naša strana kriva i da samo treba govoriti o zločinima koje su počinili pripadnici srpskih vojnih i policijskih formacija i da jedino srpski narod mora da se suoči sa ratnom prošlošću. Taj pristup je jednostrani pristup i dok god ne bude spremnosti i u Sarajevu, i u Zagrebu, i u Prištini, na suočavanje sa svojom zločinačkom prošlošću, smatram da svaka priča o pomirenju i uspostavi pomirenja gubi svaki smisao i nema izgleda na uspeh.

Pomenuću niz zločina na području zapadne i istočne Slavonije. Što se tiče zapadne Slavonije, tokom jeseni 1991. godine u tri hrvatske zločinačke vojno-policijske operacije „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk“ proterano je preko 80 hiljada Srba. Počinjeni su stravični zločini. Spaljeno je i iseljeno preko 60 srpskih sela. Na primer, Marino selo kod Lipika, gde su pripadnici Zbora narodne garde ubili i mučili 18 Srba iz sela Klip i Klisa. Postoji samo prvostepena presuda, ali su komandanti toga logora oslobođeni. Mesto Novska - ubijeno sedam srpskih civila. Supruga jednog od ubijenih civila, Marica Šatović je pokrenula postupak za naknadu štete pred hrvatskim pravosuđem. Ne samo da nije dobila naknadu štete za ubijenog supruga, nego čak mora da plaća troškove sudskog postupka.

Pakračka poljana, stravični zločini koji su učinili pripadnici Merčepove jedinice kada su skupili ljude sa područja opštine Kutina, Pakrac i Zagreb. Ukupno se radi o 52 lica, od toga 43 lica su ubijena, tri se osobe vode kao nestale, a šest ih je preživelo mučenje i zlostavljanje.

Ratni pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Tomislav Merčep osuđen je maja 2016. godine na svega pet i po godina zatvora za ubistvo 43 srpska civila. Presuda je i dalje nepravosnažna. Porodice žrtava kažu da pet i po godina zatvora za zločinca Merčepa je so na živu ranu svih tih porodica.

Imamo stravične zločine u Voćinu i okolnim selima kada su pripadnici hrvatskih formacija uhapsili 24 srpska civila koji su na brutalan način ubijeni.

Zatim zločini u Virovitici i selima oko Virovitice, gde je ubijeno 10-ak uglednih Srba. Odbijeni su zahtevi za nematerijalnu štetu porodice žrtava.

Stravični zločini su se desili i u Osijeku od jula 1991. do decembra 1991. godine. Već od leta 1991. godine počela su odvođenja, nestanci, mučenja, ubistva, zatvaranja Srba koji su ostali u Osijeku. Zločini nad Srbima su poznati kao „Selotejp“ i „Garaža“. Slučaj „Garaža“ odnosi se na otmice i mučenja srpskih civila u zgradi Sekretarijata za narodnu odbranu, čiji je sekretar bio čuveni po zlu Branimir Glavaš, dok se slučaj „Selotejp“ odnosi na slučaj ubistva srpskih civila kojima su ruke u trenutku ubistva bile vezane selotejpom.

Dokazi o ubistvima Srba u Osijeku se nalaze, prema mojim podacima, u Ministarstvu pravde Srbije. NJih je skupio sudija Ilija Šimić 2005. godine, koji je radio u Komitetu za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti međunarodnog prava i on je dostavio Ministarstvu pravde spisak od 53 ubijena i nestala Srbina od 1991. do 1992. godine.

U drugom dokumentu navode se imena 28 svedoka koji su osim o zločinima govorili o vremenu kako je bilo biti Srbin u Osjeku u leto, jesen, zimu 1991. godine. Nažalost, Ministarstvo pravde tada, a ni naše Tužilaštvo za ratne zločine, nije postupalo po materijalu koje je dostavio sudija Ilija Šimić. Taj materijal postoji u Ministarstvu već 12 godina. Očekujem da će izborom novog tužioca za ratne zločine ovaj materijal biti aktiviran i da će biti osnova za pokretanje istrage protiv zločina nad Srbima u Osijeku.

Godine 2009. Županijski sud u Osijeku osudio je Glavaša i još pet lica za ratne zločine protiv civilnog stanovništva. Glavaš je osuđen na 10 godina. Vrhovni sud mu smanjuje kaznu na osam godina. Služi kaznu u BiH. Ustavni sud ukida presudu Vrhovnog suda. On izlazi iz zatvora u BiH, vraća se u Hrvatsku kao slobodan čovek, iako postoji nepravosnažna presuda pomenutog Županijskog suda u Zagrebu. Sada ratni zločinac koga je osudio nepravosnažno Županijski sud u Zagrebu je biran za zastupnika u hrvatskom Saboru. Zamislite da se to desilo u Srbiji, da je neki Srbin koji je nepravosnažno osuđen izabran za poslanika? Digla bi se kuka i motika. Čitava međunarodna zajednica, Zagreb, Sarajevo, svi bi skočili na noge i rekli bi kako u srpskoj skupštini su poslanici ljudi koji su činili zločine nad civilima i zarobljenicima.

Posebno stradanje je bilo u Vukovaru, gde su pripadnici Merčepovih jedinica činili strašne zločine. Laž je i licemerje je hrvatskih političara kada govore da su rat u Vukovaru započeli Srbi. To apsolutno nije tačno. Od proleća, leta 1991. godine počeli su nestanci, hapšenja, mučenja i ubistva Srba, sve do septembra 1991. godine, kada je doneta odluka da se deblokira kasarna JNA u Vukovaru. Do septembra 1991. godine nijedan Hrvat u Vukovaru nije ubijen, niti je maltretiran.

Prema podacima Udruženja porodica ubijenih, poginulih i nestalih i nasilno odvedenih lica „Protiv zaborava“ koje deluje u Hrvatskoj iznosi se da je u Vukovaru do početka ratnih dejstava, do septembra 1991. godine ubijeno ili nestalo oko 120 Srba. Nažalost, za ta ubistva Tomislav Merčep i pripadnici njegovih formacija nisu kažnjeni.

Imali smo stravične zločine u Zadru. Po zlu poznatu „Kristalnu noć“, kada je 2. maja 1991. godine besna rulja naoružana motkama, štanglama, razbijala srpske radnje, upadala u srpske stanove, razbijala poslovne objekte srpskih firmi koje su imale tu svoje filijale.

Tokom 1991-1992. godine uništeno je oko 200 srpskih kuća, vikendica, poslovnih objekata i lokala društvenih firmi Srbije, a prema podacima tadašnjeg šefa Krivičnog odeljenja Opštinskog suda u Zadru Đure Kresovića, u širem području samog Zadra porušeno je 470 kuća i lokala u vlasništvu Srba, a ubijena su, u periodu 1991/1993 godine, u Zadru 34 Srbina, od toga 15 civila. Naravno, i o ovome zločinu se nije ništa preduzelo, odnosno nadležni pravosudni organi Hrvatske nisu procesuirali odgovorne nalogodavce i počinioce ovog zločina.

Paulin Dvor, imali smo tragičnu činjenicu da su hrvatski vojnici iz automatskog oružja u znak odmazde ubili 18 civila, među kojima je bilo osam žena i četiri bračna para. Nalogodavci toga zločina nisu procesuirani.

Posebno je tragična situacija, odnosno stravičan zločin se desio u Sisku tokom 1991-1992 godine kada je ubijeno više od 600 Srba civila. Hrvatski novinar Domagoj Margetić je 2011. godine podneo krivičnu prijavu protiv odgovornih za zločine nad Srbima u Sisku. On je predao 2011. godine našem Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu svu dokumentaciju o svom istraživanju, o zločinima nad preko 600 Srba u Sisku od 1991-1992 godine. Nažalost, od 2011. godine do danas naše Tužilaštvo za ratne zločine ništa nije učinilo da pokrene istragu vezanu za procesuiranje zločina nad Srbima u Sisku.

Imali smo zločine u sedam banijskih sela u trouglu između Siska, Petrinje, Sunje, kada su pripadnici MUP i zengovci ušli oklopnim vozilima, pored kojih se kretala pešadija, i kada su iz vatrenog oružja ubili 21 lice srpske nacionalnosti, a veći broj ranili. Za taj zločin takođe niko nije odgovarao.

Koralski most, septembar 1991. godine, ubijeno 13 pripadnika teritorijalne odbrane, četiri su se spasila. Imali smo farsu od suđenja Mihajlu Hrastovu punih 20 godina, nakon tri oslobađajuće presude osuđen je 2012. godine na četiri godine, iako je minimalna presuda za taj zločin deset godina. Naravno, i u ovom slučaju hrvatsko pravosuđe se pokazalo kao etnički motivisano.

Stravični zločini u Gospiću, kada je od avgusta do kraja decembra, na području nekadašnje opštine Gospić ubijeno 158 lica srpske nacionalnosti i nekoliko Hrvata koji su stali u zaštitu Srba. Osuđeni su Tihomir Orešković na 15 godina, Mirko Norac na 12 godina, dobio je i presudu za Medački džep septembra 1993. godine od pet godina i objedinjena kazna 15 godina. Izdržao je deset godina, a tih deset godina se ponašao kao da je boravio u nekom hotelu. U zatvoru se oženio, izlazio vikendom kući, tako da je to bila najbolja poruka šta hrvatsko pravosuđe misli o zločinima nad Srbima.

Imali smo naravno zločin nad tri oficira u Bjelovaru, kada je komandant kasarne doneo odluku o predaji, međutim komandant kriznog štaba Bjelovar Jure Šimić do dan danas nije procesiuran, iako je on naložio ubistvo tri srpska oficira, na čelu sa pukovnikom Kovačevićem.

Najveći zločini u vojnom logoru u Lori, kada je ubijeno oko sto Srba, a preko hiljadu je prošlo golgotu, torturu i mučenja.

Samo sam izneo deo činjenica i podataka vezano za zločine nad Srbima. Tu imamo vojno-policijske akcije Miljevački plato, Medački džep, Maslenica, stravične zločine u „Oluji“, imamo ubistvo narodnog poslanika u Hrvatskom saboru Dušana Trivolčića iz Jasenovca, uglednog Srbina u tom kraju. Pripadnici hrvatskih paravojnih formacija su došli u leto 1991. godine u njegovu kuću, odveli ga. Sledećeg jutra je nađen nedaleko od kuće ubijen. Niko nije procesuiran za ubistvo narodnog poslanika srpske nacionalnosti u Hrvatskom saboru.

Treća sednica Prvog redovnog zasedanja , 12.05.2017.

Završavam, ogromni zločini u „Oluji“, imamo niz mesta gde su Srbi ubijani, ogromni zločini na Kosovu i Metohiji.
Želim na kraju još jednom da kažem svoje uverenje da će novi tužilac za ratne zločine aktivno početi da radi na procesuiranju zločina nad Srbima.

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 14.12.2016.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo Mihajlović, poštovani gosti, danas ću govoriti o Ppredlogu zakona o stanovanju i održavanju zgrada koji predstavlja jedan od najvažnijih sistemski zakona u jednom društvu, jer reguliše jednu od najdubljih potreba čoveka, a to je obezbeđivanje krova nad glavom. Takođe, usvajanje ovog zakona biće važan korak ka usvajanju strategije stambenog razvoja tokom sledeće godine.
Pošto su druge koleginice i kolege govorile o gotovo svim aspektima ovog predloga zakona, ja ću se ograničiti na jednu ciljnu grupu, jednu grupu građana Srbije koji predstavljaju najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije, a to je gotovo pola miliona proteranih Srba koji žive u Republici Srbiji.
Kao što je poznato, u Srbiji je sredstvima međunarodnih organizacija, većim delom, i Vlade Srbije u prethodnom periodu sagrađeno oko 3.500 stambenih jedinica za izbegla i prognana lica. Oko 3.000 hiljade porodica je dobilo pravo otkupa na osnovu Zakona o izbeglicama iz 2010. godine. Međutim, to pravo nije dobilo 530 porodica, korisnika tzv. SIR programa, čiji su stanovi izgrađeni sredstvima italijanske vlade. Tih 530 stanova se nalazi u sedam lokalnih samouprava, a to su gradovi Niš, Kragujevac, Kraljevo, Čačak, Pančevo, Valjevo i opština Stara Pazova.
Već dugi niz godina pokušavamo da ispravimo veliku nepravdu i da tih 530 porodica, od kojih su 80% izbegličke porodice, a 20% porodice domaćeg stanovništva iz ranjivih kategorija, konačno mogu da kažu da su se integrisali u srpsko društvo. Jedan od ključnih preduslova integracije jeste da čovek postane vlasnik nad tom stambenom jedinicom u kojoj živi.
Poznato je da je 2004. godine potpisan Memorandum o razumevanju između Vlade Italije i Vlade Srbije po kome je jasno rečeno da će korisnici tih stanova steći pravo otkupa kada se u njih usele. Međutim, tokom useljenja tih porodica u te stanove, tokom 2008. godine, na volšeban način je promenjena ta odredba Memoranduma o razumevanju i tim ljudima je rečeno da nemaju pravo otkupa, nego samo da budu u statusu zakupca, što je izazvalo i izaziva već punih osam godina ogorčenje tih porodica.
Sada imamo jednu paradoksalnu situaciju da, recimo, u gradu Nišu imamo tzv. zgradu nemačke vlade, znači stanove koji su izgrađeni sredstvima nemačke države, i tu živi čovek iz jednog sela sa Korduna, Banije, Like, sever Dalmacije, zapadne Slavonije, ili Bosanske Krajine, ili Federacije Bih, on ima pravo otkupa tog stana, a pored te nemačke zgrade imamo zgradu, uslovno rečeno, italijanske vlade, gde živi drugi čovek iz tog istog sela i on nema pravo otkupa tog stana. To je isto kada imate dvoje dece, pa jednom detetu kupite patike, a drugom detetu ne kupite patike, ili kupite jednom i drugom detetu patike, ili nemojte ni jednom detetu da kupite patike, ili komad odeće, ili bilo šta drugo.
U prethodnom smo periodu imali nekoliko sastanaka u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Prvi sastanak je održan 15. aprila 2015. godine na kom su bili gospođa Mihajlović i gospodin Vulin, bila je gospođa Damnjanović, državni sekretar u Ministarstvu građevinarstva, i bio je gospodin Stanković, državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Tu smo dogovarali da je zaista došlo vreme da se ta nepravda ispravi i ja sam pozdravio rečenicu da su gospođa Mihajlović i gospodin Vulin rekli da smatraju da to pitanje treba konačno rešiti i omogućiti tim ljudima pravo otkupa tih 530 stanova.
Dogovoreno je da se održi drugi sastanak na kome će biti pozvani predstavnici svih sedam lokalnih samouprava i taj sastanak je zaista održan 14 dana kasnije, 29. aprila 2015. godine, gde je bilo nekoliko gradonačelnika ili zamenika gradonačelnika ili načelnika gradskih opštinskih uprava. Tu je bio prisutan gospodin Vulin, a u ime Ministarstva građevinarstva je bila prisutna gospođa Damnjanović. Tu je, takođe, konstatovano da je potrebno da se formira jedna radna grupa koja će pripremiti rešenje ovog problema u narednom periodu.
Održan je treći sastanak septembra 2015. godine, šest meseci kasnije. Na tom sastanku je bila gospođa Damnjanović, znači, po treći put, gde smo takođe razgovarali kako tehnički da to pitanje rešimo.
Tada je nastala pauza od godinu i razgori su nastavljeni oktobra ove godine kada je održan četvrti sastanak, gde je bila prisutna gospođa Brnanović i gospođa ili gospođica Atanacković, gde smo takođe na tu temu razgovarali i konstatovali da to pitanje jedino možemo da rešimo donošenjem jednog zaključka. Taj zaključak će pripremiti Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Treba da prođe Sekretarijat za zakonodavstvo, da dođe na Vladu, da ga usvoji Vlada i da suština toga zaključka bude, da se jasno kaže da se na 530 korisnika SIR programa primeni Zakon o izbeglicama, da se pored ovih 3.000 porodica, na koje se primenjuje Zakon o izbeglicama, primeni i na ovih 530 porodica. Očekujem u narednom periodu da ćemo u vrlo razumnom vremenu to pitanje rešiti, da će biti donet zaključak i da će to pitanje biti ispravljeno.
Samo bih želeo još nekoliko stvari da kažem. Od ovih 3.000 porodica, takođe, imamo problem da jedan deo tih porodica ne može da otkupi te stanove, iako Zakon o izbeglicama to dozvoljava. Imamo primer 18 stanara u Pančevu, gde Memorandum o razumevanju sa gradom Pančevo i nemačkom organizacijom ASB to dozvoljava. Međutim, upućen je dopis Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Odgovor je bio neodređen. Ljudi su ogorčeni, jer iako im memorandum jasno dozvoljavam otkup tih stanova, oni nažalost to ne mogu da učine.
Takođe, imamo nekoliko slučajeva u opštinama Alibunar, odnosno Vršac, sela Gudurica, Vlajkovac, gde se izbegličkim porodicama onemogućava pravo da otkupe svoje stambene jedinice, iako im to Zakon o izbeglicama to dozvoljava.
Ja želim da pohvalim posebno, kao primer dobre prakse, opštinu Novi Kneževac, predsednika opštine gospodina Overića, i moga kolegu narodnog poslanika, gospodina Radovana Jančića, koji su pomogli da 100 izbegličkih porodica na području opštine Novi Kneževac, u selima Srpski Krstur pod lokalnim i Banatsko Aranđelovo, dobiju pravo otkupa po razumnim cenama, po realnim cenama koje važe u tim mestima. Prethodna DOS-ovska vlast je nažalost dala cene koje su bile sedam-osam puta veće nego što su realno cene u tim selima i koje važe i za domaće građane.
Realna cena jeste oko 1.000 evra, tako da i građani iz tih sela svoje puno veće kuće ne mogu prodati za veći iznos od 1.000, 1.500 evra, a prethodna vlast je, ponavljam dala, odredila cenu da ta kuća vredi 7.000 do 8.000 evra i da se po toj ceni mora otkupiti.
Na kraju, takođe, želim da pomenem jedan veliki problem koji se tiče 57 porodica od kojih je 51 izbeglička i šest porodica iz reda domaćeg stanovništva, a tiče se stanova kojima upravlja državna firma DIPOS. Naime, nekoliko desetina porodica je dobilo pravo otkupa tih stanova, to su državni stanovi, međutim, 57 porodica to pravo nema, ponavljam 51 izbeglička porodica. To su stanovi koji se nalaze u ulici Pere Todorovića 41 stan, u ulici Kraljevačka 12 stanova, ulica Braće Grim dva stana, Stevana Musića jedan stan i Prve Pruge jedan stan. Ti su stanovi trošni, ti su stanovi u lošem stanju i mislim da bi bilo dobro da Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture pomogne da se taj problem reši i da tih 57 porodica dobije pravo otkupa tih stanova pod povoljnim uslovima.
Ja na kraju zbog nedostatka vremena ću završiti svoje izlaganje, apelujem na gospođu Mihajlović i na Ministarstvo da pomognu da svi ovi problemi koje sam u kratkim crtama izneo budu rešeni u razumno vremenskom roku. Na kraju, želim da kažem da ću u danu za glasanje glasati i za ovaj zakon i za druge zakone iz ovoga seta. Zahvaljujem.

Imovinska karta

(Beograd, 05.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 80000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 80000.00 RSD 03.06.2016 -
Poslednji put ažurirano: 02.03.2017, 13:12