Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, ja sam mislio da se javim, ali i 106. i 107, s tim što gospodine predsedavajući želim da vam se izvinim da ne mislite da je ovo upućeno vama, tj. ka onome što ste do sada radili, jer ste pokazali vrlo visok stepen poznavanja političkog procesa, tj. politički vođenja Skupštine, ali i razumevanja kada je u pitanju opozicija. Međutim, ne treba ostati imun i prećutati baš tako sve.

Hvala.

Jeste po amandmanu, ali i odgovor na sve laži koje slušamo konstantno o „Telekomu“, pogotovo od ljudi koji o tome jako malo znaju.

Podaci su sledeći. Ovo je primer kako država treba da funkcioniše. Pronašla je čoveka koji radi u „Telekomu“ od osnivanja „Telekoma“ koji je najkvalitetniji čovek, koji nema nikakve veze sa politikom, niti sa jednom političkom strankom.

Prvi put u svojoj istoriji 2022. godine prihod je veći od jedne milijarde evra. Broj TV korisnika je 1,2 miliona domaćinstava. Ovo su sve tačne i precizne informacije koje mogu da se provere bilo gde.

Instalirano je preko 2.000 baznih stanica. Od 2018. godine do danas prihodi su povećani za 35%. Broj korisnika TV-a utrostručen je, iako je manji broj ljudi u Srbiji.

Arena o kojoj se toliko priča, koji je novac, je ne sjajan finansijski potez, nego potez koji će se tek pokazati, jer je preuzet primat u svim sportskim događajima, ali naravno da to boli one koji vole N1 i Novu S i nemam sumnje da će mi odgovoriti te dve televizije na ovo što sam rekao.

Sindikat, da li ste nekada čuli da u „Telekomu“ ima problema sa sindikatom i sa ljudima koji rade, a vodi ga jedan od ljudi, gospodin Joksić, koji je bio simbol borbe i prvi se podigao protiv vlasti Miloševića, čovek od kojeg drugi sindikati traže da im pokaže kako se uspešno vodi sindikat, a da firma nema nikakvih problema.

Kada bi se sutra prodao „Telekom“, 1000 evra je po glavi čoveka koji bi otišao iz „Telekoma“. Gde to ima? Vrednost „Telekoma“ je danas veća nego ikad od njegovog postojanja.

Snimaju se, sponzorišu se filmovi, serije i to kakvi filmovi i serije. Hvala Bogu da končano imamo da vidimo Halijard i da konačno vidimo istinitu istoriju naše Srbije na koju treba da budemo ponosni, jer do sada nikad nismo imali prilike tako nešto da gledamo.

Reći ću vam još nešto pod potpunom krivičnom i moralnom odgovornošću. Kada govorimo o gospodinu Šolaku, čovek sam kojeg je trebalo razapeti. Prvo su pokušali da me podmite, ovo govorim i na svaki mogući način sam spreman da govorim i pred tužiocem i pred bilo kakvim aparatima. Znači, ponuđen mi je novac bio samo sa jednim ciljem… Nema tu „Telekoma“, nema tu Nove S, samo je cilj bio da se razbije i da se napadne Aleksandar Vuči.

Bukvalno mi je rečeno ovim rečima - dobićeš šta hoćeš. Kada sam to odbio, naravno da su se pronašli miševi koji su dobili i pokupili to i sa takvim novcem porešavali svoja pitanja.

Ovde stajem, jer sam taj deo svoje epizode u životu ostavio iza sebe. Njima neka je na čast da pričaju i da lažu, a ja ću da ćutim dok me ne budu ugrizli za jezik, a ovo sve što sam rekao je istina i suva istina.

Hvala vam.

Hvala.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovana premijerko, poštovani ministri, dame i gospodo poslanici, poštovani građani Srbije, danas je nažalost građanima lakše ponuditi mržnju i podele nego održive i realne politike, a pogotovo širiti laži jer u Srbiji se laž uvek primala bolje nego istina.

Već duže vremena iz dana u dan, iz meseca u mesec, slušamo salve uvreda prema ministrima koji dolaze u Skupštinu, kao da bukvalno ništa nije dobro, a vrlo slično je i sa direktorima javnog preduzeća, pogotovo kada je u pitanju „Telekom“, gde se iznose gnusne laži na račun „Telekoma“, o tome bih mogao da govorim naširoko i nadugačko, ali nažalost nemam vremena.

Činjenica da „Telekom“ danas stoji bolje nego ikada i da vredi više nego ikad, da nema nikakvih problema, da nema štrajkova, a da direktora Vladimira Lučića koji nažalost i ova vlast i ona koja je bila pre nje, nisu prepoznali kao čoveka koji može da vodi na najbolji način ovakav jedan kolektiv. Taj čovek, njega traže bukvalno sve strane telekomunikacijske grupacije da bude njihov direktor, ali je čovek ostao da radi u Srbiji i beleži rezultate bez obzira na okove oko nogu koje mu postavljaju.

Danas bih rekao nešto drugo onima koji prednjače u širenju laži i obmanjivanju građana ovde i zato bih zamolio da mi odgovore na ono što ću učiniti povodom optužbi koje ću izneti, a za koje odgovaram moralno, materijalno, krivično i na svaki drugi način, spreman sam i na poligraf da idem, i zamolio bih MUP, premijerku, pošto nije Ministarstvo pravde ovde i Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu da mi odgovore o dva Robin Huda ovog skupštinskog saziva koji uglavnom obmanjuje ljude i skrivaju zlo i svoje prevare koje rade uvek prebacujući to na druge.

Radi se o gospodinu Aleksiću, čoveku koji je jedan od najaktivnijih poslanika ovde u parlamentu, za koje ovo što ću izneti ne znaju ni njegove kolege, a pretpostavljam da neki od ljudi koje poznajem su pošteni ljudi je učinio sledeće.

Kada pravite političku organizaciju potrebno je tri stvari koje su najvažnije da prikupite. Ovo znam samo ja, ovo ne znaju ni ljudi iz SNS, potrebno je, a znam zato što sam se uvek borio za to da se stranka mora izgraditi na pošten način, jer znam koliko je teško skupiti potpise i koliko je teško kad dajete iz svog džepa zbog toga su mi se javili ljudi koji su mi doneli ove nepobitne činjenice o kojima i sada govorim.

Znači, gospodin Aleksić kada je osnivao svoju stranku je trebao da uradi sledeće, da prikupi minimum 10.000 potpisa, zatim da za tih 10.000 potpisa plati državi između 30.000 i 40.000 evra i da onda posle toga. Jesam potrošio vreme?

Dobro, nastaviću onda kada budem imao vremena.

Objasniću posle u dve minute.
Gospodin Aleksić je na prevaru napravio stranku, a to ću objasniti u sledeće dve minute.

Vidim da se neki ljudi tamo smeju, ali mislim da nije do smeha. Ako se borite za pošten rad onda trebate da osudite i onoga ko je pored vas. Ja nemam zbog čega da se plašim i uvek sam radio pošteno, a sad ću vam reći šta je gospodin Aleksić uradio.

Znači, gospodin Aleksić je krivotvorio potpise za osnivanje stranke, za ovo imam dokaze, i molim Poverenika za informacije od javnog značaja, da pribavi sledeće podatke o kojima govorim, a podaci su sledeći: da je minimum nekoliko hiljada glasova falsifikovano na način da su dokumenta, papiri, odnosno ono najosnovnije o građanima izvučeno, da li iz nacionalne službe za zapošljavanje ili iz nekih drugih, jer je bilo dosta ljudi iz G17 + prilikom osnivanja te stranke, ali nisu imali brojevi ličnih karata i onda su svojevoljno dopisivali brojeve ličnih karata. Radi se o nekoliko hiljada ljudi u Beogradu 90% ljudi.

Taj čovek danas govori o poštenju, taj čovek govori o osnivanju stranke godinama mi je muka jer znam koliko mi je teško bilo da osnujemo stranku i godinama pričamo o tome kako se razne stranke preuzimaju, poput gospodina Đilasa, to je u stvari jedna zakonita pljačka u današnje vreme. Dođete da pogledate registar stranaka, otmete tu stranku ili je otkupite i to je tako, ali gospodin Aleksić je otišao i korak dalje, on je falsifikovao potpise i to na jedan najbezočniji način, čak i u Trsteniku garantujem, ako proverite, naći ćete ljude, to je vrlo lako samo uzmete spisak Poverenika za informacije, pa pogledate da li ti podaci odgovaraju brojevima ličnih karata tih ljudi, nazovete te ljude i ja vam garantujem da 90%, minimum u Beogradu, su izmišljeni, jer je rekao čovek koji je u tome učestvovao. On mi je doneo podatke.

Smejte se vi! Vi se samo smejte tome.

Dalje, trebalo je da uplati preko 30 do 40 hiljada evra. Znači, oštetio je budžet za taj novac. Ni dinara nije uplaćeno u budžet.

Sledeće što je uradio, što je vrlo licemerno, trebao je da održi u mesec dana izbornu skupštinu. Plašeći se tada kadrova iz G17 plus koji su tada u to vreme bili poprilično popularni, on nije održao izbornu skupštinu, nego je tek kasnije, kada je stranku preimenovao u Narodnu stranku, antidatirao i napravio datum.

Meni je strašno, pored svega ovoga što je to uradio čovek koji se stalno poziva na poštenje, kako je to neko mogao da dozvoli u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu.

Ovo ne može da uradi čovek koji sedi u Skupštini. Ovo može da uradi samo čovek kojem je mesto u drugoj instituciji.

Nažalost, nemam vremena, ali biće prilike da govorim o još nekim poštenjačinama, pošto me je gospodin Đilas prozvao u „Utisku nedelje“. Nemam prilike da mu odgovorim, ali ću zato govoriti o Mariniki Tepić, još kako i o čemu je radila.

Imaću priliku još malo.

Gospođo premijerka, hvala vam na odgovoru, ali ja nisam zadovoljan vašim odgovorom.

Ja mislim da ja nisam ni policajac, a ni sudija, da ovo treba da dokazujem.

Ja sam ove podatke dobio i rekao sam koji je način. Samo treba Poverenik, a i Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu da se provere ko su ti ljudi koji su navodno potpisali za stranku i vrlo lako ćete videti.

Kada govorim o Ministarstvu pravde, ja se nadam da ćemo tu konačno ubrzati reforme, jer i na svom ličnom slučaju prilikom raznih ucena i pokušaja diskreditacije, milicija je uradila odlično svoj posao, ali uvek je izostajala pravda i Ministarstvo pravde.

Nažalost, kroz to prolaze mnogi drugi ljudi, kao i ministarka Irena Vujović, koja je imala priliku pre neki dan da bude u Skupštini, gde jednostavno bila osuđivana za neke stvari za koje uopšte nemaju veze sa onim što ona radi.

Ponavljam, spreman sam da odgovaram na svaki mogući način za svaku reč koju sam izgovorio, a i biće prilike, jer sam bio predsednik Sportskog saveza i već u sledećoj godini izabran za najbolji Sportski savez i osvojio Majsku nagradu kada je u pitanju sport u Srbiji, da pričam o tome šta je gospođa Marinika radila kada vladala sportom u Vojvodini. Mogu samo da kažem da su se pare delile, a ja to jako dobro znam i pogledajte samo kako Liga socijaldemorkata Vojvodine, nikada je niko nije optužio, zato što ja znam zašto je otišla. Zašto? Zato što zna kako su pare išle, a za Sportski savez kojim sam ja predsedavao, koji sam ličnim primerom i plivao za Časni krst i radio mnoge druge stvari i zato dobio Majsku nagradu, bez ikakve zaleđine.

Nisam dobio od Marinike ni 330.000 dinara za decu ometenu u razvoju, ali zato se novac delio. Nažalost, neki od vas se ovde smeju, ali ja bih voleo i žalosno je da je neko od vaše dece ili deca vaših prijatelja bili u takvoj poziciji.

O tome ćemo imati prilike da pričamo i nadam se, gospođo premijerka, da će neko drugi preuzeti ovaj posao o kojem sam ja danas govorio.

Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedniče države, poštovani predsedniče Skupštine, dame i gospodo, kolege poslanici, pošto imam malo vremena kao samostalni poslanik, neke stvari ću morati da pročitam, da bih uspeo da stignem na vreme.

Pitanje Kosova i Metohije nesumnjivo predstavlja srpsko nacionalno državno, kao i crkveno pitanje prvog reda. Ali, gledajući jučerašnju Skupštinu, svi oni koji su je gledali mogli su da shvate da, govoreći o Kosovu, mi mnogo više govorimo o sebi i da posle jučerašnje Skupštine mogu da budu zadovoljni samo oni koji mrze Srbiju i oni koji su na Kosovu protiv Srba.

Na početku, to odmah treba reći, da nijedan ozbiljan političar, želim da verujem, kako u opoziciji tako i u poziciji, ne vidi Kosovo i Metohiju kao monetu za potkusurivanje i da na bilo koji način ne bi potpisao bilo kakav dokument koji bi Kosovu omogućio samostalnost, poput učešća u Ujedinjenim nacijama ili nešto slično. Zato stvarno ne vidim apsolutno nikakav razlog da jedni drugima to spočitavamo i koristimo za prikupljanje jeftinih političkih poena.

Da bismo uspešno vodili dijalog i prošli kroz ovu decenijsku krizu, potrebne su samo dve stvari. Jedna je da zapad, a na prvom mestu Evropska unija i SAD pokažu razumevanje za situaciju u kojoj se nalazi naša država, koja je pokazala maksimalno strpljenje i privrženost mirovnom rešenju, za razliku od one druge strane koja je zveckala konstantno oružjem i proganjala naše ljude na Kosovu.

Pod dva, ono što je čini mi se najteže, a trebalo bi da bude najlakše, da na unutrašnjem planu državni interesi budu iznad stranačkih, tj. da bar jednom pokažemo jedinstvo kada je važno, a važniji momenat od ovoga čini mi se da teško može biti. Tačnije, da pokažemo jedinstvo kao što pokazuju naša braća i sestre na Kosovu.

Za razliku od Prištine i Kurtija, čiju je premijersku funkciju obeležio sukob sa dobrim delom Evrope i zapada, a naročito sa SAD u poslednje vreme, naša država, želi li to neko da vidi ili ne, pokazala je geopolitički pragmatizam u ovom vremenu jasnih podela i neprijateljstava, a pri tom učinila sve da sačuva mir, stabilnost i, koliko god je moguće, nacionalni interes Srbije.

Rešenje pitanja Kosova, to nam je svima jasno, od kapitalnog je značaja za našu zemlju, a to je pre svega državotvorno pitanje. Zato je izuzetno važno da se što pre formira Zajednica srpskih opština, a ako ništa drugo, onda bar zbog zaštite kolektivnih prava našeg naroda na Kosovu i Metohiji, kao i da se nastavi dijalog za koji je očigledno napravljen okvir. Alternativa dijalogu je novi sukob sa svetom, izolacija i ekonomski krah države, a to je malo ko juče hteo da kaže, verovatno plašeći se da bi izgubio koji politički poen. Ja sam ubeđen sa Srbija to sebi ne sme da dozvoli.

Šta to znači konkretno? Pošto nema dovoljno vremena, a i mislim da je to veliki problem, da naši ljudi ne znaju šta u stvari znači priključenje EU, moram da podvučem da nisam od onih koji su evrofanatici, ali sam svestan da to moramo jednostavno da uradimo. Konkretno, to znači da ako ostavimo po strani koliko smo i do sada bili zavisni od EU i SAD, a to je 75% ekonomske saradnje, ne računajući direktne nepovratne subvencije. Recimo, samo jedan podatak, da evropski investicioni plan za Zapadni Balkan iznosi devet milijardi evra, a Srbija bi kao najveća država zahvatila najviše novca od tog budžeta.

Sa druge strane, odlazak investitora bi napravio ogromnu štetu, gubitak vizne liberalizacije bi nas bacio u fazu totalne izolacije poput one u kojoj smo bili devedesetih godina, što niko od nas ne želi. Odlučnost zapadnih diplomata je više nego jasna, odbijanje plana sa sobom nosi posledice, a s obzirom da je Srbija potpuno zavisna od EU i stranih investicija znamo kuda to vodi. Zato je EU primarni cilj, ne samo zbog ekonomskih razloga, već i zbog toga, koliko god to paradoksalno zvučalo, što će na jedino takav način svi Srbi živeti u jednoj državi.

Šta nas je istorija naučila, ako kažemo da je istorija učiteljica života? Da smo sjajnom strategijom i hrabrošću dobijali ratove, a gubili ih diplomatijom, da smo odbijali povoljne ponude po put Plana Z-4, a posle uz „Oluju“ i „Bljesak“ pristajali na lošija rešenja, kao i u Rambujeu. Da ne govorim o sramoti pred Međunarodnim sudom pravde ili možda ne bi bilo loše da se setimo naših nejedinstava kroz istoriju zbog ličnih partijskih interesa, koji se prožimaju kroz celu našu istoriju, preko bratoubilačkog rata, pa sve do dana današnjeg, kada smo opet podeljeni zbog istih ovih istih interesa.

Umesto da budemo složniji nego ikada i u tome, braćo i sestre, ne vidim razliku između levih i desnih ili onih koji su za Evropsku uniju ili protiv. Interes je isti i nažalost on je ogoljen, a to je lični odnos prema predsedniku države ili preciznije prizivanje neuspeha u pregovorima, ne bi li konačno pokazali koliko je taj Aleksandar Vučić izdajnik. A to što ćemo ostati mračno i izolovano ostrvo na repu Evrope, to je manje bitno. Bitno je naći izdajnika i pokupiti koji politički poen. E pa, dame i gospodo, ja možda ne znam ko je izdajnik među nama, ali zato jako dobro znam da izdajnik ne može biti onaj za koji glasa 2.200.000 ljudi.

I kada govorimo o tome, samo još malo jednu stvar, juče je neko rekao kako treba da odbijemo potpisivanje pregovora i da to podržavaju ovaj, onaj čovek, stvarno umni ljudi, ali to su ljudi koji se nalaze u svojoj poznoj životnoj dobi, ljudi kojima stvarno skidamo kapu za sve što su uradili, ali i ljudi koji su rešili svoju egzistenciju.

Ja bih voleo da čujemo onih nekoliko stotina hiljada ljudi koji su dobili posao preko stranih investicija, šta će oni da kažu ako prekinemo pregovore i ako strani investitori odu i izgube svoje poslove. Mislim da je njihovo mišljenje u ovom momentu važnije.

I zato završavam sa jednom rečenicom, koja je nažalost možda i postala kletva: „Pomozi Bože da se Srbi slože“.

Hvala vam, živela Srbija.

Pošto držim već duže vreme, biću kratak.

Povreda Poslovnika, član 107, dostojanstvo Skupštine, i ne samo dostojanstvo Skupštine, nego dostojanstvo našeg naroda koje se, u svega nekoliko rečenica izrečenog od ovog mog kolege koji sedi nedaleko od mene, vide sve one slabosti našeg naroda, sva ona mržnja, bes, koji isplivavaju konstantno.

Ovo sam namerno ustao, zato što je u pitanju Marina Raguš, žena koju jako dugo godina poznajem, žena koja je obrazovana, pametna, vaspitana, umerena, koja nikome ni jednu ružnu reč nikada nije rekla, nikada, a jako dugo i dobro je poznajem. Ja nisam njen advokat, ona će mnogo bolje znati da se odbrani sama u svome radu, jer će raditi onako kako treba da se radi, ali ubiše nas teške reči.

Ja razumem, gospodine Orliću, da želite na neki način čak i da preskočite neke stvari da biste pokazali da niste čovek koji opoziciju seče sa svih strana, ali kad neko izgovori da je neko kriv, da je neka vlast kriva za 10 godina da je 15 hiljada ljudi umrlo, izgubilo život, vi tog morate da prekinete. Ja bih se javio bez obzira koja vlast da je u pitanju da je to rečeno.

Molim vas, gospodine Orliću, radite tako da ovakve stvari više ne čujemo i ne dozvolite mržnji da u ovoj Skupštini isplivava. Jer, ono što, nažalost, u normalnim društvima je korektnost, to se kod nas koristi kao slabost. A nama ovakvima kakvi smo neprijatelji ne trebaju. Nemojte dozvoliti da se to čuje stalno za skupštinskom govornicom. Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedniče države, poštovani predsedniče Skupštine, dame i gospodo kolege poslanici, dragi prijatelji iz naše južne Pokrajine, imam malo vremena, pa ću neke stvari morati pročitati, a neke izbaciti, iako je ovo izuzetno važna tema, koja zaslužuje mnogo više pažnje, ali ajde da krenemo sa jednim pitanjem. Šta nam se to desilo kao narodu? Toliko mržnje, besa, gneva. Ja sam svestan da višedecenijsko komunističko nasleđe je ostavilo takvog traga da smo i dalje podeljeni, ali ovo danas što slušamo i juče prevazilazi sve naše podele i kaže nam i jasno pokazuje da nije sveto.

Pitanje Kosova i Metohije predstavlja srpsko nacionalno državno i crkveno pitanje prvog reda, bar tako bi trebalo da bude, a mi danas govorimo o najskupljoj temi, političkoj reči u Srbiji, temi koja predstavlja pravu poslasticu velikom broju stranaka u svim političkim debatama na izborima, ali nažalost za obračun jednih za drugima. Neko će reći to je normalno, neko će reći to je Srbija, toga ima svuda. Ja mislim da je to normalno samo za politikante i političke pilićare koji žele da prikupe jeftine političke poene.

Za normalne ljude je nenormalan način kako se Kosovo i Metohija zloupotrebljava konstantno kako od onih koji bi sutra priznali nezavisnost, tako isto i od onih drugih koji se ne razlikuju puno od njih, koji su razni branioci srpstva, kojima je osnovni cilj da svojim emotivnim, ucviljenim, a često i uz zveckanje oružja, recikliranim govorima, pokupe jeftine političke poene. E to je nenormalno i time pokazujemo da, prvo, ništa nismo naučili iz istorije i, kao drugo, da ne možemo da budemo jedinstveni čak ni oko onoga što nam je najsvetije.

Šta istorija kaže? Biću vrlo kratak jer je predsednik o tome imao prilike da govori, a imam manje vremena. Da Srbija kada je bila kraljevina da je naseljenost oko 50.000 Srba na teritoriji Kosova i Metohije, da kada je došao komunizam da je proterivao Srbe sa Kosova i Metohije, nastanjivao sa 200.000 Albanaca koji su podrivali sistem i terali Srbe sa Kosova. Apsurd je bio taj da je nepisano pravilo bilo da je u Srbiji normalno imati jednog, dva ili tri deteta, a Tito je lično kumovao svakom njihovom desetom ili jedanaestom detetu.

Ono što je možda i najvažnije, što smo propustili devedesetih godina da uradimo, a to je oduzeta imovina domaćinima na Kosovu i Metohiji i SPC koja je 20% imovine svoje imala na Kosovu i Metohiji, da smo napravili pravičnu restituciju, danas bismo imali mnogo jače argumente za povratak naše teritorije.

Jedina smo zemlja u Evropi koja je bombardovana od strane vekovnih saveznika, a epilog je da tadašnja vlast potpisuje kapitulaciju. I mi možemo da pričamo o Rezoluciji 1244, ali jako dobro znamo, i već je tu danas rečeno nekoliko puta, kako se gleda na tu povelju danas.

Puštanje iz zatvora koljače braću Mazreku i Kurtija posle 2000. godine, koji odmah čim su izašli iz zatvora su nam se smejali u lice sa još hiljadu i koliko raznih OVK boraca, koji su odmah posle toga nastavili da vršljaju po Kosovu, samo se presvukli u odela i nastavili one poslove koji su radili do tada.

Ovo je samo deo čitavog niza istorijskih grešaka, višedecenijskih, koji su dobili od toga da na Kosovu danas živi oko 1,5 miliona Albanaca i tek negde oko 80 do 90 hiljada Srba. Proces povratka je potpuno skoro zaustavljen. Naša država ima vrlo slabe mehanizme, gotovo nikakve, a državni funkcioneri mole za dozvolu da posete Kosovo i Metohiju. Pri tom, moraju da prigovaraju sa teroristima.

Naš predsednik pregovara, kao, recimo, sada kada bi se pregovaralo sa nekima iz zemunskog klana.

Zašto ovo sve govorim? Jer ovo stanje je neizdrživo, a mi danas gledamo kako ćemo da napadamo jedni druge. I čovek koji ima tegove oko nogu i pokušava da uradi nešto za Srbiju, meni nije to problem da kažem, jer nisam član SNS, mi danas gledamo da ga vređamo, da mu vređamo porodicu i da ga napadamo sa stvarima koje nemaju veze sa temom. To nije u redu.

Šta narod očekuje od nas? Prvo, ono što su uradili naša braća i sestre na Kosovu, da budemo složni, jer kako kaže patrijarh Pavle, gde je jedinstvo, tu je i Bog. PREDSEDNIK: Gospodine Gojkoviću, samo obratite pažnju na vreme.

Molim vas, samo još malo mi dozvolite, pošto retko kad ću imati priliku, jer sam samostalan poslanik.

Ono što je jako važno, to je da budemo složni, da nastavimo sa reformama, da ubrzamo reforme kada je u pitanju pravna država, da ojačamo institucije, da jačamo naše odbrambene mehanizme, ne da bismo napadali nekoga, već da bismo branili svoje. Mi moramo ovo da uradimo. To radimo zbog nas, ne zbog EU, niti bilo koga drugog. Diplomatske aktivnosti naše Vlade su napravile vrlo velike pomake, pogotovo kada je u pitanju...

Molim vas, samo još jednu rečenicu i time završavam. Mislim da je krajnje vreme da shvatimo da samo jedinstveni možemo učiniti nešto. Ja vas pitam sve ovde danas - da li smo spremni za to? Nažalost, gledajući ova dva dana, mislim da nismo. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, kolege poslanici, pozivam vas da u današnji dnevni red uvrstimo izmene Zakona o izvršenju i obezbeđenju, u narodu kako je kršten zakon, o izvršiteljima.

Kvalitet i primenjivost zakona koje donosimo u ovom parlamentu mogu da se ocene tek kada neki zakon počne da se primenjuje i ako ima nedostataka normalno je da se zakon izmeni jer to je živa stvar koja se prilagođava vremenu, ali i nekim drugim okolnostima u kojima živimo.

Zakon o izvršiteljima i pored toga što je uspeo da reši pitanje naplate pojedinaca koji su zloupotrebljavali državne institucije pokazalo se da ima čitav niz manjkavosti zbog kojih treba da bude promenjen.

Malo je vremena da bih mogao da govorim o svemu, pa ću izvaditi samo ključne izmene koje je Pokret obnove Kraljevine Srbije predložio, a imajući u vidu da smo skupili preko 50 hiljada potpisa za ovu podršku, a krenulo je sve iz Barajeva kada je sveštenik Vid Milić sa šestoro dece trebao da ostane na ulici.

Znači, predlažemo sledeće – zabrana oduzimanja imovine onim licima kojima je to jedina stambena jedinica i da izvršitelji ne mogu da na taj način im oduzimaju imovinu i da ljude ostavljaju na ulici. Pod dva, zabrana naplaćivanja preko stambenih jedinica onim porodicama koje imaju pojedinačno 50 hiljada, a zajedno 100 hiljada dinara, pogotovo ako imaju više dece. Pod tri, da socijalnim slučajevima koji duguju za komunalije ne može da se naplaćuje preko izvršitelja. Pod četiri, da licitacije koje vrlo često budu sumnjive moraju da se proverava ko učestvuje u njima jer imamo razne dokaze da učestvuju oni koji su povezani sa izvršiteljima.

Niko ne sme ostati na ulici ni zbog kojeg zakona, a pogotovo ako se naplaćuju dugovi onim ljudima koji ne mogu to da vrate finansijski.

Molim vas da razmotrite. Ovo je jako dobro jer ovo je izvan politike i zakoni se naravno moraju poštovati, ali humanosti i ljudskost moraju biti iznad svakog zakona. Hvala vam.

Hvala, poštovani predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje prvo pitanje je za premijerku Vlade Anu Brnabić. Ima li Vlada nameru da predloži Narodnoj skupštini stavljanje van snage odluke AVNOJ-a, kao i deklaraciju o osudi ovih odluka, čije štetne posledice trpimo i danas?

Svima nam je poznato da je jedna partija, a radi se o Komunističkoj partiji, posle Drugog svetskog rata uzela vlast oružanom pobunom, a ne demokratski na izborima, da je zatim nelegalno, nelegitimno donela odluku da se ukidaju i zabranjuje rad svim drugim partijama, odnosno da se zavodi diktatura. Takođe, bez ikakvog pravnog osnova takva vlast, na potpuno nezakonit i protivustavan način, ukida Kraljevinu, proglašava Republiku i donosi čitav niz nezakonitih odluka u suprotnosti sa interesima srpskog naroda. Razbijaju Jugoslaviju na šest republika odvajajući od Srbije Makedoniju, a Srbiju dodatno na još dve pokrajine, stvarajući sve preduslove za odvajanje Vojvodine i Kosmeta. Kosovo i Metohiju predaju Albancima na upravu i prave današnje granice između Srbije i lažne države Kosovo, koje nikada u istoriji pre toga nisu postojale. Naknadno smo videli da je to u stvari bio prvi korak, tačnije uvod u ratove koje smo imali devedesetih godina.

Mi u Pokretu obnove Kraljevine Srbije smatramo da skupštinskom deklaracijom o osudi komunističkih odluka AVNOJ-a i njihovom simboličnom stavljanju van snage skrećemo pažnju svetske javnosti, naročito onih država zapadnog bloka koje sebe nazivaju demokratskim, a groze se komunizma, i koje su priznale lažnu državu Kosovo, na to da su upravo komunisti započeli proces odvajanja Kosova od Srbije i stvorili preduslove za otcepljenje od naše zemlje i da mi takve odluke ne priznajemo i poništavamo ih jer su nedemokratske, neustavne i necivilizovane.

Čitav svet treba da zna putem kakvog pravnog nasilja Komunističke partije su Albanci stekli neka prava na koja se pozivaju i danas. Smatram da je neverovatno da Srbija svih ovih godina ne koristi te argumente i da već nije donela takvu odluku. Ujedno, pozivam Vladu Srbije i Narodnu skupštinu da to učine u što skorije vreme.

Moje drugo pitanje je vezano za Ministarstvo prosvete. Dokle će naša deca u školama učiti falsifikovanu i ideološki obojenu istoriju iz komunističkog vremena? Svi znamo da su izjednačena prava ravnogoraca i partizana i da je Srbija imala dva antifašistička pokreta na koje treba da je ponosna. Kada će u udžbenicima za osnovnu i srednju školu deca početi da uče istinu da je komunistička vlast posle Drugog svetskog rata, molim vas, ovo je jako važno, pobila preko 100.000 nevinih građana samo zato što su bili za kralja, da je Draža Mihajlović bio antifašista i glavni neprijatelj okupatora tokom Drugog svetskog rada, da su komunisti dali Kosovu skoro državu Ustavom iz 1974. godine, kao i da su naselili 200.000 Albanaca u periodu od 1968. do 1972. godine, pri tome zakonom zabranjujući da se vrate proterani Srbi na Kosovo? Zašto u udžbenicima deca nigde ne mogu da pročitaju istinu da kralj Petar II nije odneo sa sobom ni gram državnog zlata, za šta postoje brojni dokazi, nego je to bila najobičnija komunistička propaganda da se Srbinu, kojem je u biću Kraljevina, da tu Kraljevinu omrzne.

Mi u Pokretu obnove Kraljevine Srbije smatramo da je jednako važno da mladi naraštaji uče istoriju zasnovanu na istoriji i činjenicama, a ne na propagandnim lažima Komunističke partije, što nažalost, važi i danas i verovatno će važiti sve dok naš pokret ne bude bio jači i pobedi na izborima.

Moje treće pitanje je u stvari sugestija Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, a tiče se slepih i slabovidih osoba. Smatram da moramo više pažnje posvetiti tim osobama, a to su u suštini male stvari da bi im se poboljšao kvalitet života. Ovo ne govorim samo iz razgovora koje vodim sa ljudima koji tako žive, već i iz kuće imam situaciju u kojoj je otac legao uveče i ujutru se probudio sa degeneracijom makule i u potpunosti izgubio vid.

Smatram da se takvim ljudima treba više pažnje posvetiti, povećati iznos za tuđu negu, omogućiti im lakši i kvalitetniji prevoz, više zajedničkih druženja i dešavanja, jer na ličnom primeru znam koliko znači tim ljudima da bar malo komunikacije imaju, ako ništa drugo, bar sa osobama i ljudima kojima sa kojima mogu da razmene iskustva, koji su slični i ugroženi i usamljeni.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Smatram da treba pogledati koje popuste imaju i da su mnogi od tih popusta ukinuti, poput taksista.