Dame i gospodo, poštovani poslanici, meni je drago što je ovde iznet predlog da se ovaj plan….

107, 106. …znači u vezi sa dnevnim redom.

Drago mi je da je ovde prihvaćeno da se ovaj plan za izgradnju stanova po posebnim cenama proširi na sve ostale stambene kategorije, vidim da je izražena

jedna skeptičnosti u vezi toga, da li će svi pripadnici sistema bezbednosti biti jednako tretirani u vezi toga, ali bi vas upozorio na nešto što mnogi ovde prisutni, verovatno ne znaju.

Ne mogu svi biti baš jednako tretirani, ni pripadnici službi bezbednosti, kao ni pripadnici vojske.

Naime, u raspadu Jugoslavije, došli su mnogi vojni beskućnici na prostore Srbije, ne svojom voljom, nego po komandi, i ti koji su došli ovde nisu imali stanove.

Imate u Vojnoj akademiji mladiće koji su rođeni u prostorijama Vojne akademije i otišli su na dobrovoljno služenje vojnog roka, znači preko 18 godina su već, i više u tim prostorijama.

Ali, ono što želim da naglasim, ti ljudi koji su došli iz bivših jugoslovenskih republika, oni su sa sobom doneli vrednu imovinu u vidu vojne tehnike. Srbija nije godinama morala da izdvaja velika sredstva za vojni budžet, jer je iz bivših jugoslovenskih prostora povukla gro vojne tehnike i tehnologije i to najmodernije.

Dakle, mi smo izvukli iz bivših jugoslovenskih republika vojnu tehniku koja vredi više od sedam milijardi američkih dolara. U tom kontekstu, nismo godinama morali da izdvajamo za kupovinu nove vojne tehnike, jer smo živeli na tim zalihama.

Bez obzira to što je Srbija u vojnom budžetu bivše SFRJ izdvajala negde između 32 i 35%. Dakle, budimo pošteni ti ljudi koji su došli na ove prostore ostavili su svoju imovinu bivšim jugoslovenskim republikama i oni imaju pravo na prioritet u dodeli stanova po posebnim cenama.

Da, tačka 106. koja precizira da se može govoriti samo o predmetu, odnosno o temi koja je danas prisutna ovde. Odgovorio bih samo na dva pitanja, odnosno dve dileme. Ovde je rečeno da je…

(Aleksandra Jerkov: Jel ovo Poslovnik?)

Moraću da ustanem, jer ne vidim koleginicu Jerkov od ove govornice ovde.
Dakle, ovde je rečeno da je politika Srbije dovezla i implicirala, zapravo radioaktivni oblik. Molim vas koleginice Jerkov, ja vas vidim nemojte me prekidati. Ja vas nikada nisam prekidao kada ste vi govorili. Znate to.
Znači, Srbija nije htela rat. Jugoslavija 1999. godine nije htela rat. Molim vas da se zna, nama je rat nametnut. Jugoslavija je napadnuta 1999. godine, mimo svih regula međunarodnog prava. NATO je izvršio udar na Jugoslaviju, mimo svog postojećeg tada statuta. Statut NATO-a je predviđao da je NATO odbrambeni savez i ima pravo da reaguje samo kada je neka članica NATO-a napadnuta. Mi nismo napali nijednu članicu NATO-a.
Drugo pitanje koje se ovde postavlja – zašto nije formirana komisija 1999. godine? pa gospodo iz DOS-a, imali ste od 2001. do 2012. godine 12 godina vremena, pa što je vi niste formirali i doneli zaključke?
Bio sam dva puta gost japanskih oružanih snaga, 1994. i 2004. godine i znam kako je. Japanci, koji su izazvali rat na Pacifiku, napadom Perl Harburg, kako reaguju na posledice Hirošime i Nagasakija. Nikada to amerikancima nisu oprostili i ta tradicija je kod njih i u oružanim snagama prisutna.
Ne znam zašto se ovde nama imputira da smo mi bili krivi za radio aktivnost koja se desila 1999. godine i koja verovatno još traje. Pa nismo mi hteli taj rat. Vojska Jugoslavije je morala da prihvati odbrambene operacije. Nemojte da krivotvorite istoriju. To je nedopustivo i sramno. Hvala.

Dame i gospodo, ne znam po kom članu Poslovnika, ali svrstajte vi to kako hoćete…

Član 207.

Naime, ovde postoji pokušaj da se neke stvari razvodne, jer se povezuju stvari koje međusobno nisu povezane. Naime, ovde je prethodno rečeno da kad komisija formira svoj izveštaj da trebamo da se potrudimo da ovaj parlament ratifikuje Sporazum o zabrani upotrebe kasetnog oružja, kasetne municije.

Odmah da vam kažem, po međunarodnim sporazumima, kasetna municija je zabranjena samo za upotrebu protiv civila, u vojne svrhe kasetna municija je dozvoljena. Nema nijedne međunarodne konvencije koja zabranjuje upotrebu kasetne municije u vojne svrhe. To što smo mi na svojoj koži 1999. godine, osetili sve tragične posledice upotrebe kasetne municije, što je posle zvano novim eufemizmom, „kolateralna šteta“, to je druga stvar.

Dakle, nijedna velika sila nije odustala od upotrebe kasetne municije. Naša vojska, posebno ratno vazduhoplovstvo, se protivi tome da se kod nas ratifikuje Sporazum o zabrani kasetne municije, jer ono što mi imao u vazduhoplovstvu od bojevih sredstava, bombi koje imaju kasetnu municiju, je zapravo i najefikasnije oružje sa kojim su naši avioni lovačko-bombarderske avijacije naoružani.

Znači, ta potreba i ako se i ostvari namera da se naša avijacija liši kasetnih borbenih sredstava, znatno umanjuje borbenu sposobnost naše vojske. Ponavljam, stvar je upotrebe, kasetna municija po međunarodnim pravilima nije zabranjena za upotrebe u vojne svrhe. Postoji samo odredba da je zabranjena da se koristi protiv civila. I, molim da kada se spominje kasetna municija u ovom parlamentu, da se o tome strogo vodi računa, a ne da se stvari povezuju, koje se same po sebi povezivati ne mogu. Hvala.

Dame i gospodo, pošto je ovde bilo reči o propagandi i činjenicama, iskoristio bih ove dve minute da samo pročitam neke činjenice iz nekog materijala. Član 107, pošto je tim mešanjem propagande i činjenica ugroženo dostojanstvo Skupštine. Inače, materijal je iz Pentagona, možete da vidite. Prema tome, ovo nije propaganda nego činjenica.

Kada govorimo o tome da li je Karla del Ponte odbila da se sudi za upotrebu municije sa osiromašenim uranijumom, treba se vratiti na to da je Svetska zdravstvena organizacija, prema britanskom fizičaru Kitu Baverstoku, iz jednog izveštaja UN izbacila podatak da je oružje sa osiromašenim uranijumom koje je korišćeno na prostorima bivše Srbije 1999. godine opasno po zdravlje i kancerogeno. Ona je 2001. godine objavila falsifikovani izveštaj u kojem zaključuje da u zonama u kojima je oružje sa osiromašenim uranijumom korišćeno nije neophodno da stanovništvo bude podvrgnuto testovima i opitnoj kontroli eventualnih posledica po njegovo zdravlje.

Taj britanski fizičar tvrdi da su iz tog izveštaja izbačeni njegovi stavovi i nalazi koji potvrđuju da je oružje sa osiromašenim uranijumom kancerogeno i genotoksično, odnosno da oštećuje genetski materijal, što dovodi do deformiteta novorođene dece. On tvrdi, taj isti britanski naučnik, da je imao uvid u rezultate istraživanja dr Aleksandre Miler iz radiološke laboratorije Ministarstva odbrane SAD koji su nedvosmisleno pokazali genotoksičnost osiromašenog uranijuma i ne samo da nije mogao te svoje rezultate da unese u monografiju o osiromašenom uranijumu, već mu je ta Svetska zdravstvena organizacija, kao svom članu, zabranila da ih bilo gde objavljuje. On čak nije bio ni pozvan u delegaciju Svetske zdravstvene organizacije koja je 2001. godine posetila SR Jugoslaviju, iako je tada bio šef odeljenja za radiološku zaštitu.

Samo da završim. Što je vrlo važno, tu delegacija koja je bila 2001. godine tadašnje vlasti nisu odvele na lokalitete gde je bio osiromašeni uranijum. Znači, svesno ste ignorisali prisustvo te delegacije i niste ih odveli na te lokalitete. Da li je to propaganda ili su to činjenice? Imam još puno podataka koje zbog ograničenja vremena neću stići da iskažem. (Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih sugerisao budućoj komisiji ne samo da potpuno analizira izveštaj koji dolazi iz Italije, nego da se obrati i sindikatima sistema Belgijske nacionalne odbrane, posebno gospodinu Albertu Devilersu koji je u jednom svom izveštaju iz 2000. godine kaže da je tokom godine dana boravka belgijskog kontingenta na Kosovu, oko 200 belgijskih vojnika i oficira dobilo kancerogene bolesti, od kojih je osmoro umrlo za godinu dana.

U to vreme 2000. godine šef vojno-medicinskog saniteta u Belgiji Van Hof je takođe naveo detalje oko moždanih tumora, kožnog raka i leukemije, što se tiče belgijskih vojnika u tom kontigentu, a sve je to objavljeno u belgijskoj reviji koja se zove „Parametri“, pisao je novinar koji se zove Vinsens Golding, tako da bi ova komisija mogla da se i oko toga malo referiše.

Kada je u pitanju ovo bombardovanje koje smo doživeli 1999. godine, prvi avioni A-10 su gađali prostore Savezne Republike Jugoslavije 28. i 30. marta. Ukupno je bilo 112 udara nad 91 lokacijom, od toga su dve lokacije bile na prostorima Crne Gore, 12 lokacija je na prostorima južne Srbije, a 98 lokacija na prostoru Kosova i Metohije. Ta bombardovanja osiromašenim uranijumom su intenzivirana zadnjih deset dana rata, pri čemu je, po nekim podacima, na naš prostor izbačeno između 12 i 15 tona osiromašenog uranijuma. Najkritičniji lokaliteti u Srbiji van Kosova i Metohije su bili Pljačkovica, gde je zabeležena radioaktivnost 1.100 puta veća od normalne, Borovec – 85 puta veća od normalne, Bratoselce – 116 puta veća od normalne i Reljan – na dve lokacije 200 puta veća od normalne, dok je na poluostrvu Lušnica u Crnoj Gori i na rtu Arza zabeležena radioaktivnost 350 puta veća od normalne.

Kad govorimo o tome šta su činjenice i šta je propaganda, moramo biti svesni da je čak i na zapadu postojala jaka tendencija da se umanji štetni efekat tog bombardovanja, posebno kada je u pitanju radioaktivnost, tako da su i zapadni mediji vrlo teško dolazili do podataka i da su SAD činile velike pritiske na razne međunarodne organizacije da se cela ta stvar zataška.

Već sam ranije u jednom obraćanju rekao šta je bilo sa Svetskom zdravstvenom organizacijom i falsifikatom izveštaja britanskog fizičara Kita Beverstoka oko toga šta je sve bačeno na prostor Savezne Republike Jugoslavije i da je rukovodilac projekta studija Svetske zdravstvene organizacije gospodin Majk Ripačoli zaključio da te količine koje su bačene na Saveznu Republiku Jugoslaviju nisu kritične i da je osiromašeni uranijum zapravo zdrav i da je na osnovu tog izveštaja gospodina Ripačolija Karla del Ponte odustala od tužbe protiv NATO-a, što se tiče upotrebe osiromašenog uranijuma. Nekoliko autora je posle toga dokazalo da je gospodin Ripačoli zapravo falsifikovao izveštaj gospodina Kita Beverstoka.

Prema jednom bivšem oficiru američke ratne mornarice, Pentagon je 1993. godine odbio da ispoštuje zahtev kongresa da se prouče zdravstvene posledice koje nastaju kada se osiromašeni uranijum upotrebi, to je 1993. godina posle Pustinjske oluje 1991. godine. Gospodo, vi sada prvi put pričate ovde o osiromašenom uranijumu itd. ili ste možda pričali pre desetak godina. Ja sam bio jedini jugoslovenski novinar koji je bio 1991. godine u Pustinjskoj oluji i znam kakve su posledice bile tamo i lično sam video američke mehaničare koji slažu redenike metaka 30 milimetara sa osiromašenim uranijumom u redenike aviona A-10, svi su u zaštitnim odelima, sa gas maskama ili zaštitnim maskama. Niko nije bio slobodan, pri čemu su tvrdili da taj metak nije otrovan dok ne pogodi prepreku, dok ne udari u zgradu, tenk, zemlju, tek onda nastaje radioaktivna prašina, a oni te metke slažu u redenike pod zaštitnom opremom i maskama. Nama novinarima koji smo to gledali sa jedne velike daljine takođe su nabili maske i zaštitna odela. Znači, možemo tu da pričamo o Pustinjskoj oluji 2003. godine, kada sam bio u Drugom zalivskom ratu, kao jedini jugoslovenski novinar i tada. Imao sam priliku da to vidim kod Britanaca koji su koristili bombe kada su gađali okolinu baze.

Godine 1994. bio sam na poziv iračkog Ministarstva odbrane da vidim onaj čuveni bunker u Bagdadu u kojem je pobijeno preko 250 žena i dece koje su gađali sa takvom vrstom municije i imao sam priliku da pogledam izveštaj iračkog Ministarstva odbrane tada. Naravno, ti izveštaji u našoj štampi su prolazili parcijalno. Ja sam o tome pisao nekoliko tekstova u „Politici“, imam i materijalne dokaze za to.

Možda bi komisija trebalo malo i da se pozabavi izveštajem Instituta za nuklearne nauke Vinča koji u izveštaju Instituta od 23.4. i 21.5.1999. godine takođe govori o upotrebi uranijuma-238 na određenim lokacijama.

Kada je reč o Amerikancima, podsetiću vas na profesora fizike gospodina Daga Roka, inače bivšeg majora američke vojske, direktora Programa za razvoj projektila sa osiromašenim uranijumom, inače šefa radiološke zaštite američke vojske koji je objavio 1994. godine, znači, on se referira na Pustinjsku oluju 1991. godine u kojim je dokumentima potvrdio da je Vlada SAD bila svesna genocidne prirode osiromašenog uranijuma još od 1943. godine, kada zapravo počinju verovatno prvi pokusi s time.

Kada smo mi u pitanju, podsetio bih vas na uputstvo, priručnik od 22. novembra 1999. godine koje je potpisao pukovnik Osvaldo Bizari za pripadnike multinacionalne brigade „Zapad“, po ulasku KFOR-a na Kosovo i Metohiju, oni su dobili to uputstvo pod nazivom: „KFOR, Internacionalne brigade, Zapad, osiromašeni uranijum, informacije i instrukcije“. U tom izveštaju koji ima mrtvačku glavu na početnoj strani kaže se: „Držite se dalje od tenkova, vozila i zgrada pogođenih projektilima ili krstarećim raketama sa osiromašenim uranijumom. Nosite zaštitnu masku, nosite zaštitna odela, izbegavajte takve lokacije, udisanje nerastvorljivih čestica uranijumske prašine, dugoročno je povezano sa zdravstvenim posledicama, uključujući kancer i deformacije novorođenčadi. Ove posledice mogu da postanu vidljive tek nekoliko godina kasnije“. Ta uranijumska municija, da vas podsetim, zabranjena je haškim konvencijama iz 1899. i 1907. godine, ali ne kao uranijumska municija, jer tada nije postojala, i ženevskim konvencijama iz 1923, 1925. i 1949. godine kao nehumano oružje. U tom izveštaju za sektor „Zapad“ takođe se preporučuje: „Perite često uniformu, hrana i voda postaće neupotrebljive zbog kontaminacije prašinom osiromašenog uranijuma. Nikako ne jedite hranu koja nije prethodno kontrolisana“.

Ovaj priručnik nedvosmisleno govori i potvrđuje činjenicu da su planeri ratnih operacija NATO-a i zločina protiv mira bombardovanja Jugoslavije, tada, i pre početka bombardovanja naše zemlje znali da je oružje sa osiromašenim uranijumom opasno, kancerogeno i genotoksično. Svoje pripadnike su upozoravali na opasnost, a civile i stanovništvo nikada nisu upozorili na opasnost koja im preti, već javnost u isto vreme i danas obmanjuju da nema opasnosti.

Interesantno je zašto su tu Italijani i Belgijanci ostali uskraćeni za tu vrstu informacija. Recimo, vi nemate te pojave kod Amerikanaca, kod Francuza, kod Kanađana, kod Britanaca. Kako su jadni Italijani i Belgijanci jedini iskusili to na svojoj koži, to ostaje da pitamo ta njihova ministarstva, odnosno ljude koji su tada radili u Ministarstvu odbrane, iako lično sumnjam da ćemo dobiti prave odgovore, jer i oni su pod velikim pritiskom Amerikanaca da se to što više razvodni i da se što više skloni u stranu.

Ima jedan vrlo plastičan primer kada je u pitanju Bosna i Hercegovina, tamo njima takođe su najavili vežbu aviona A-10 na poligonu Manjača sledeće godine kod Banjaluke, pa se digla velika galama oko toga, jer Amerikanci pismeno garantuju da neće koristiti municiju sa osiromašenim uranijumom. Na pitanje Združenog štaba oružanih snaga BiH oni kažu: „Mi ćemo vam garantovati da nećemo koristiti tu municiju“, pri čemu izbegavaju da kažu da američkim avionima, kada su na pisti,parkirani, kada su pri vežbi, tokom vežbe ili pre vežbe, ne može da priđe niti jedan drugi vojnik osim američkih oružanih snaga vojne policije. Znači, nema tog oružara na prostorima BiH koji može da proveri šta je u redeniku topa Redling GAU-8 kalibra 30 milimetara na avionu A-10. To Amerikanci nijednom strancu neće dozvoliti. Sad vi možete njima da verujete na reč.

Kad govorimo o BiH, navešću vam primer novinara Zorana Žuže, koji je ispričao za „Mondo“ da je jedan italijanski novinar imao problem da nađe sagovornika koji bi mu potvrdio da smrt nekoliko desetina italijanskih vojnika koji su službovali u BiH, znači i tamo su Italijani osetili šta je ta municija na svojoj koži, da ta smrt ima i te kakve veze sa činjenicom da su bili stacionirani na prostoru izloženim dejstvu municije sa osiromašenim uranijumom.

Gospodin Šešelj je ranije spomenuo Hadžić. To je bio Vojno-remontni zavod JNA, a posle toga Vojni remontni zavod Vojske Republike Srpske i on je gađan s tom municijom. Treba otići u Bratunac, gde se taj zavod posle izmestio, da vidite koji je mortalitet ljudi koji su iz Hadžića došli u Bratunac. To su masovna umiranja od leukemije ljudi koji su upravo radili u Hadžićima za vreme rata. Hadžiće su posebno gađali sa tom vrstom municije.

Dakle, kada je taj italijanski novinar doneo u komandu jedan metak iz Remontnog zavoda Hadžića, dakle, doneo nekoliko tih penetratora, celih zrna municije i doneo ih u komandu NATO snaga u Sarajevu, kad je vojnicima i oficirima pokazao šta bi želeo da im pokloni, oni su se razbežali, data je uzbuna u komandi koja je trajala više časova, sve dok na lice mesta nije stigla specijalizovana ekipa nemačkih vojnika sa specijalnom zaštitnom opremom. Oni su pokupili ostatke radioaktivne municije u posebne metalne kontejnere i odvezli ih u nepoznatom pravcu.

Profesor Leonard Adic (Diletz) u jednom svom članku u „Losanđelos tajmsu“ još 1980. godine kaže da je Država NJujork sudskom presudom iz te godine prisilila postrojenje za proizvodnju penetratora osiromašenog uranijuma da prestane sa proizvodnjom, jer su svakog meseca prevazilažene propisane granice oslobođenja radioaktivnosti u vazduhu od 150 mikro-kirija. Ova vrednost odgovara količini od 387 grama osiromašenog uranijuma, a samo u jednom projektilu kalibra 30 mm sa aviona A-10 imate 298 grama osiromašenog uranijuma.

Znači, mi treba da se zapitamo, ako su vlasti Države NJujork još 1980. godine zabranile, bile zabrinute i zabranile zbog pojave radioaktivnosti u vazduhu, čiji je mesečni ekvivalent radioaktivnosti samo dva projektila kalibra 30 mm, a oni su celu fabriku zabranili, kako da mi ne budemo danas zabrinuti zbog svega onoga što se izručilo na nas, zbog svih projektila, raketa, pa možda čak i granata klasične artiljerije sa takvim punjenjem?

Kad kažemo – uranijum 238, znači nije samo, a i tu mislim da je gospodin Šešelj spomenuo da je korišćen i plutonijum, što je istina, plutonijum 239, koji je još opasniji od ovog uranijuma 238, to je najviše toksični radioaktivni otpad. Prethodnici su rekli, odnosno gospodin Laketić je rekao zašto se išlo na tu vrstu punjenja penetratora. Vi na avion A-10 ne možete da smestite top klasičan, većeg kalibra, koji bi razbijao tenkovske oklope, posebno sa strane. Znači, maksimum možete da smestite top na takav jurišnik 30 mm. Kalibar 30 mm klasičan ne probija tenkovski oklop. On mora da ima jezgro ili od uranijuma ili od teškog metala, volframa itd. Punjenje takve municije teškim metalima je jako skupo. Punjenje osiromašenim uranijumom je vrlo jeftino. NJega imate u velikim količinama pri nuklearnim skladištima kao nus produkt proizvodnje u nuklearnim elektranama i naravno da je onda najlakše da se rešite tog otpada tako što ćete ga spakovati u municiju, u redenike i gađaćete zemlje kao što smo mi, zemlje koje nisu imale adekvatnu odbranu.

Za sve te podatke o toksičnosti osiromašenog uranijuma postoje mnogi izveštaji u raznim stručnim časopisima. Spomeniću još jednog profesora dr Asifa Durakovića, koji je radio za američko ministarstvo odbrane i dokazivao vezu između osiromašenog uranijuma i Zalivskog sindroma. Zalivski sindrom je ono što se desilo američkim i britanskim vojnicima posle „Pustinjske oluje“ 1991. godine. To je takođe zataškano. Nekoliko američkih novinara je dobilo otkaz u svojim redakcijama kad su uopšte pokušali da o tome pišu. Profesor dr Asif Duraković je takođe isteran iz službe i bezočno proganjan.

Nemački profesor dr Ginter je takođe dokazao i objavio uzročno-posledičnu vezu između osiromašenog uranijuma i oboljenje stanovnika, posebno dece, u Iraku posle rata 1991. godine. Ostavio je značajne radove i svedočanstva iz ove oblasti. On je u Nemačku iz Iraka 1992. godine doneo ostatke municije sa osiromašenim uranijumom na ispitivanje, pa ga je sud u Berlinu osudio zbog neodgovornog rukovanja radioaktivnim materijalom, zbog kojeg je postojala mogućnost kontaminacije, što može da izazove narušavanje zdravlja. Dakle, mi, gospodo, ovde imamo presudu nemačkog suda iz 1992. godine koji kaže da neodgovorno rukovanje ostacima te municije može da dovede do velike radioaktivnosti na tom lokalitetu gde se ona donela.

Profesor dr Alfred Šot je takođe dokazivao između hromozomskih aberacija vezu, koje su se javile kod dece veterana Zalivskog rata i osiromašenog uranijuma i koja će se ponavljati u lancu potomstva ovih porodica, da je to prava epidemija.

Profesor Dag Rok, kojeg sam već spomenuo, je na pitanje da li je upotreba municije sa osiromašenim uranijumom ratni zločin, odgovorio – apsolutno jeste. Zašto u SAD vi u ničije dvorište ne biste mogli da bacite ni 500 grama osiromašenog uranijuma, a da ne odete na dugotrajnu kaznu, odsluženje kazne zatvora.

Šta da još kažem, što već nije rečeno ovde. Dakle, ponovljeno je već nekoliko puta da je konstatovano da su u Srbiji zabeležene evidentna povećanja bolesti čija se pojava može dovesti u uzročno-posledičnu vezu sa posledicama bombardovanja, posledicama primenom osiromašenog uranijuma. Rečeno je da su posebno opasni bili transformatori, njihovo gađanje zbog svih onih piralena što su iz njih izlazi, gađanje rafinerije. Mi smo u Barič morali da pustimo određenu količinu toksičnih materijala, jer je pretila opasnost da ako pogode Barič nema pola Beograda. Kažu čak neki izvori da je i Vinča bila potencijalna meta. Postojao je plan evakuacije Vinče 1999. godine da se ona iseli. Ne daj Bože da se to desilo.

Već kod nas 2006, 2007, 2008. i 2009. godine sirova stopa incidencije i mortaliteta od malignih tumora svih lokalizacija i kod oba pola, raste u odnosu na prethodni četvorogodišnji period i to porast broja obolelih za 6,6%, a porast broja umrlih za 7,8%. To su sve podaci koji su službeni, koji se lako mogu proveriti.

Kao zaključak šta nam valja činiti, to je možda i neka vrsta konkluzija svih ovih dosadašnjih rasprava, šta valja činiti komisiji?

Pre svega, zauzeti se za nacionalni, napraviti nacionalni program za praćenje zdravstvenog stanja i definicije stepena uticaja primene municije sa osiromašenim uranijumom na zdravlje vojnika, policajaca, pa i širih slojeva stanovništva; nabaviti adekvatnu opremu najnovije generacije, koje bilo kakav takav rad nije dobar; obezbediti opremu za praćenje stanja prioritetno i adekvatno lečenje obolelih od očekivanih bolesti. angažovati i pojačati postojeće laboratorijske kapacitete za to.

Iskazivati interes za zdravstveno stanje i zaštitu stanovništva koje živi na KiM, to je prostor Republike Srbije i to su prethodni govornici dobro konstatovali, da tu ne treba da ostanemo pasivni samo zato što to nije prostor koji sad trenutno nije pod efektivnom kontrolom naše vlasti.

Naravno, videti koga sve treba tužiti kada je u pitanju međunarodni faktor. Postaviti pitanje odštete. Postaviti pitanje našim prijateljima u Vašingtonu – šta to sprečava SAD da se moralno uzdignu i priznaju da su protiv Srbije povele i vodile protivpravni rat, rat protiv međunarodnog prava i na taj način steknu kredibilitet za pozivanje Srbije da ostavi prošlost i da zajedno sa Amerikancima gradimo novu budućnost? Hvala.

Ne znam pod koju bih formulaciju to …

Član 104.

Apelujem, kada se ovde govori o tom bombardovanju 1999. godine, kolega, da ne koristimo naziv „milosrdni anđeo“. Ta se operacija zove „zajednička sila“. Ipak smo mi Skupština Republike Srbije, da nas ne bi ovi u inostranstvu prozivali da ne znamo kako se zove operacija posle toliko godina. Znači, moramo biti precizni. „Zajednička sila“, a ne „milosrdni anđeo“. Ne znam ko je prvi izmislio taj termin „milosrdni anđeo“. On se odomaćio u našim u medijima i sad svi furaju taj naziv, a on nije takav. Čisto toliko.

Kako hoćete, povreda Poslovnika, bilo šta, da ne idemo u semantičku raspravu.

Ni jedan službeni NATO dokument ne govori o „milosrdnom anđelu“. Znači, u svim njihovim službenim dokumentima se kaže „zajednička sila“. Zbog toga apelujem ovde na kolege da koristimo ono što je službeno. Jeste da se to odomaćilo u našim medijima, moguće da je u nekom stranom mediju, jeste da je to hipokrizija, nemoralno i licemerno to tako nazivati, ali hajde da se mi ipak bavimo preciznim terminološkim izrazima kada diskutujemo o toj agresiji. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, članovi Vlade Republike Srbije, uvažena gospodo iz Ministarstva odbrane, verujem da ste se danas svega nagledali i naslušali.

Da me se ne optužilo da sam pristrasan povodom NATO-a i nekih opservacija u vezi sa tim, reći ću vam, da sam u ovoj sali bio prvi koji je ušao u NATO, 1982. godine. Dakle, daleko vreme je prošlo i to u Monsu, intervju sa vrhovnim komandantom NATO-a, američkim generalom Bernardom Rodžersom.

Zašto su ovi svi zakoni danas, po nekim procenama, skupljeni i da li ima tu teorije zavere, ili postoji neka loša skrivena namera? Pretpostavljam da su svi ti predlozi zakona došli na red za ratifikaciju, pa su sticajem tih okolnosti se našli praktično jedan do drugog.

Ovom prilikom bih pokušao da odgovorim na neke procene oko Balkanskih vojno-medicinskih snaga, da li je to na neki način uključivanje, indirektno, Srbije u NATO ili nije. Ovde se strogo kaže - da se definiše organ za organizovanje i sprovođenje, obuku i operaciju i to je stalni mirnodopski ogranak balkanskih, odnosno organ balkanskih medicinskih snaga, što znači da se ne radi o ratu. Ukoliko bi došlo do ratne situacije, naravno da od tih zajedničkih balkanskih medicinskih snaga ne bi bilo ništa, da se to jednostavno onda raskida.

Mi treba da znamo da je Srbija jedina država u ovom regionu koja je zadržala vojno zdravstvo. U svim republikama bivše Jugoslavije vojno zdravstvo više ne postoji. Vojno medicinska akademija je brend, ne samo Vojske Srbije, nego i države Srbije. Posle Srbije, možda, najkvalitetnije zdravstvo ima Makedonija. Dakle, zašto je Makedonija izabrana kao sedište za prvu rotaciju tih zajedničkih balkanskih medicinskih snaga? Verovatno zato što je i ona po zdravstvu najkvalitetnija posle Srbije.

Ne bih tu tražio neke razloge da li tu ima nekih skrivenih namera. Ne, podsetio bih vas, da i u Drugom svetskom ratu, da su i saveznici i Nemci, čak, lečili međusobno ranjene, a bili su u proglašenom ratnom stanju. Naravno, da u slučaju bilo kakve konfliktne situacije od tih zajedničkih balkanskih medicinskih snaga nema ništa, a ovde se strogo i definiše da će one poslužiti za slučaj otklanjanja posledica prirodnih katastrofa u regionu. Ko može da ih uputi? Verujem, da u bilo kakvu vrstu ratne operacije te medicinske snage, što se tiče Srbije, neće moći ići bez odluke ovog Parlamenta.

Prema tome, svaka druga pretpostavka, ili hipotetsko razmatranje da li bi išli ili ne bi išli, mislim da u ovom času nema mesta tome, jasno je ko to određuje. Apsolutno je van bilo kakve realnosti da bi Skupština, Parlament Srbije podržao da vojno-medicinska ekipa Srbije ode, recimo, u neku borbenu misiju u okviru NATO-a. To se čak i prethodna vlast nije usudila se da stavi u parlamentarnu raspravu kad je bila procena da četiri srpska lekara u Avganistanu u okviru Misije „Isafa“, bi značila puno za imidž Srbije, pa ni tada to nije stavljeno u skupštinsku proceduru.

Mi moramo da znamo da ugled vojnog zdravstva Srbije je u regionu najveći, da čak i strane diplomate posećuju VMA, kada su u pitanju lekarske intervencije itd. Pustimo ljude neka idu, neka stiču iskustva, konačno naši vojni lekari u Centralnoafričkoj Republici u okviru Misije „MINUSCA“, gde je prisutno 47 država iz sveta, od čega i neke neutralne vojne države, kao što je Austrija, dakle, države sa svih kontinenata.

Ti vojni lekari tamo stiču dragocena iskustva iz lečenja, raznih vrsta bolesti, što nije neinteresantno za našu zemlju, s obzirom da nam dolazi i prolazi kroz ovo područje veliki broj migranata koji sa sobom mogu da nose različite vrste oboljenja. Gde ćemo mi iskustva oko prevencije o svemu tome nalaziti, ako ne šaljemo naše vojno-lekarske timove u takvu vrstu misija? To nisu borbene misije, istina. Postoje određen broj vojnika koji njih tamo štiti, naših vojnika, ali to je jedno dragoceno iskustvo. Konačno veliki deo tih troškova, najveći deo troškova pokrivaju UN, hajde da kažemo što nije zanemarljivo, pustimo ljude i da malo zarade novce, da zarade pare.Bivša Jugoslavija je imala isto takve misije u inostranstvu, gde su ljudi se javljali da idu, upravo zato jer je to određeno materijalno dobro.

Drugo, niko nikog ne tera da ide u takve misije. To su dobrovoljne misije, svako ko ide u misiju, da li u okviru da li Evropske unije, misija u borbi protiv pirata u Indijskom okeanu ili u okviru misije u Centralnoafričkoj republici, to su dobrovoljci. Oni potpisuju ugovor, idu na sopstveni rizik.

Prema tome, nemam straha od te vrste naše vojne prisutnosti u inostranstvu. Ova misija u Centralnoafričkoj republici već se pokazala kao jako dobra, mislim da je sada četvrta rotacija otišla nedavno. Tamo je građanski rat od 2013. godine, vojska Srbije je tamo prisutna od 2014. godine, u okviru pomaganja politike nacionalnog ujedinjenja, odnosno politika koja ide ka nekoj vrsti prestanka građanskog rata između hrišćana i muslimana.

U ovom času, Vlada kontroliše samo glavni grad Banguji, gde se muslimanska plemena Seleka i hrišćanska Balaka, međusobno tuku, kažem, još od 2013. godine. Naše snage su koncentrisane u vojnoj bazi „Morava“. Tu je naša bolnica, 200 metara od naše baze i mogu reći, ono koliko sam čitao strane štampe, strane vojne listove, da su iskustva naših snaga vrlo pozitivno ocenjena, da su naše jedinice dobile velika priznanja i to je nešto što pospešuje jedan imidž Vojske Srbije, pre svega, na tom humanitarnom planu, niko tamo ne ide da se bori, niti time možemo da navučemo neku vrstu osvetničkih,terorističkih akcija na našoj teritoriji. Lokalna plemena, koja se međusobno sučeljavaju, jako dobro znaju da mi tamo nismo u borbenoj misiji, nego upravo da pomognemo tom narodu.

Vojno-tehnički sporazum sa Belorusijom je vrlo značajan za nas, zato što je Belorusija, po svojoj vojnoj tehnici najfinije u nekadašnjem Sovjetskom savezu. Bio sam u njihovoj bazi „Baranovići“ i njihovom vojno-tehničkom zavodu „Baranovići“, oni imaju jeftiniji remont nekih vojnih vazduhoplova, čak nego, možda i Rusi. Jako je dobro sa njima sarađivati, zato što su vrlo otvoreni prema nama, imamo prijateljske odnose, nema političkog ucenjivanja.

Sa druge strane, njihov remont je vrlo kvalitetan. Kod nas se obično Belorusija doživljava u jednom pežorativnom smislu, ali ću vam reći da je Belorusija ono što je nekad bila Slovenija u bivšoj Jugoslaviji, fina tehnika, precizna tehnika i vrlo moderne tehnologije. NJihov pukovnik, pilot, u bazi u „Baranovićima“ ima platu 900 dolara. O Belorusiji se, često puta, naši politički faktori iz opozicije, negativno izražavaju.

Takođe i vojni sporazum sa Slovačkom, odnosno Predlog zakona treba izglasati zato što je Slovačka, u bivšoj Čehoslovačkoj, bila nosilac vojne industrije. Nama je, jedno vreme, za naše topove, haubice „Nora B-52“, dok nismo nabavili uređaj za bušenje topovskih cevi, nama su cevi stizale iz Slovačke, iako je Slovačka članica

NATO-a, ali su imali jedan vrlo blagonaklon stav prema našoj vojnoj industriji i pomagali su nam kad god su mogli. Konačno, Slovačka nije priznala Kosovo i to treba imati, takođe, u vidu kad govorim.

Pozdravio bih i ovaj Predlog zakona, što je ministar Vulin ovde predložio, zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Češke Republike o zaštiti ratnih grobova i vojnih memorijala, što je vrlo značajno zbog naše istorije. Ovde bih izneo jednu stvar, koju verovatno vi, verujem najveća većina vas ne znate, tražio bih i da sa Vladom Nemačke potpišemo takav sporazum, jer mi u Osnabriku imamo najveću severnu grobnicu. Ono što je u Solonu Zejtinlik, to je u Osnabriku logor jugoslovenskih kraljevskih oficira, 12.000 jugoslovenskih kraljevskih oficira je bilo u logoru u Osnabriku za vreme Drugog svetskog rata.

Tu su bili, većinom, samo Srbi i Crnogorci, među kojima je i poneki Slovenac. Nemci su puštali iz logora Mađare, Slovence, puštali su Makedonce, Bosance i Hrvate. Srbi i Crnogorci su ostali u logoru i, kažem, poneki Slovenac je ostao, jer je ostao veran zakletvi.

U tom logoru je bilo 600 Jevreja, aktivnih i rezervnih oficira Jugoslovenske kraljevske vojske, koje su Nemci 1941. godine pokušali da izvuku i pošalju u Aušvic. Naši oficiri su se tom potezu suprotstavili, bilo je čak i fizičkih obračuna, nije bilo pucnjave, ali Jevreji su ostali u logoru i spašeni su njihovi životi. Gledajte, Spilberg je napravio film „Šindlerova lista“ od 700 Jevreja koje je on spasio. Mi kao Srbija zaboravljamo nešto što je bilo pozitivno za srpski narod u Drugom svetskom ratu kada je taj kontekst u pitanju.

Jugoslovenski kraljevski oficiri su u Osnabriku spasili 600 jevrejskih ratnih zarobljenika koje je štitila Ženevska konvencija i zbog toga su ostali živi jer su se naši suprotstavili da budu izvučeni iz logora i poslati u Aušvic.

Predlažem ministru Vulinu da se o tom memorijalnom kompleksu u Osnabriku povede računa. Bio sam 2009. godine tamo jer je moj pokojni otac bio jedan od oficira Kraljevske vojske koji je bio četiri godine u tom logoru. Znam detalje svega što se tamo dešavalo. Tamo postoji naša jaka crkvena opština, postoji memorijalni kompleks i jedna jedina baraka koja je očuvana, jer se naš tamošnji živalj bori da to ostane kao spomen soba. Dakle, predlažem Vladi da se i Nemačkoj uputi predlog radi postizanja sporazuma o očuvanju tog logora koji ima fantastičnu simboliku ne samo za srpski narod, nego i kao dokaz pozitivnih stvari koje su Srbi, Kraljevski oficiri uradili u Drugom svetskom ratu. Hvala na pažnji.

Hvala vam predsedavajuća. Kolege poslanici, dame i gospodo, predsedniče Vlade, evo ja prvi put ovde u ovom parlamentu uzimam reč i drago mi je, jer moj je deda Radoslav Todora Živković bio u ovom sazivu parlamenta Kraljevine Jugoslavije 1935. godine kao član Jugoslovenske radikalne zajednice.
Reklamiram povredu Poslovnika, član 107. svesno izrečena neistina to je laž. Naime, jedna od prethodnih govornica je rekla da je vojna neutralnost nemoguća. Mi znamo da su danas članice Evropske unije Austrija, Finska i Švedska vojno neutralne zemlje, vojno neutralna je Irska, vojno neutralna je i Švajcarska. Dakle, vojna neutralnost je moguća i to je pokazala i ova Vlada, odnosno prethodna a nadam se i buduća. To je, zapravo, jedan od, hajde da kažemo, referentnih momenata naše geostrateške pozicije. To je nešto što Srbija treba dobro da koristi i to je jedina moguća spoljno-politička orijentacija. Čudi me da prethodna govornica se nije upoznala sa faktografijom oko vojne neutralnosti, dakle i sa pravnim aspektima i vojnim aspektima upravo takve pozicije Srbije. Samo sam to hteo da reagujem.
Dakle, biću vrlo pažljiv slušalac svih kolega poslanika kad su vojne teme u pitanju i nadam se da neće dolaziti do situacija da ljudi nastupaju bez argumenata i onako paušalno. Jer kada je vojna neutralnost u pitanju mi smo svedoci da nam čak i mnogi zapadni političari i vrlo visoko rangirani zvaničnici zapadnih zemalja kažu našoj vladi – nastavite ovako kako ste do sada.
Niko vas ne prisiljava da se opredeljujete između istoka i zapada. Svesni smo vaših dobrih odnosa sa Ruskom Federacijom…

…. Svesni smo da idete ka EU i to nama nije problem. Oni to nama javno kažu. Zaista me čudi zašto onda neki naši političari …