Zahvaljujem predsedavajuća.

Dame i gospodo uvaženi poslanici, dragi građani, izdvojiću tri predloga Zakona o potvrđivanju Sporazuma koji se odnose na oblast kulture, nauke, obrazovanja, medija, omladine i sporta, sa tri različite zemlje. Dakle, to su sporazumi između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke, Vlade Srbije i Vlade Severne Makedonije, Vlade Srbije i Vlade Rumunije.

Upravo je Nemačka bila inicijator potpisivanja novog sporazuma iz ovih oblasti, sada obnovljenog, proširenog i, rekla bih, osavremenjenog. Nemačka je naša naš najvažniji trgovinski partner, ali svakako i naš najveći bilateralni donator.

Od ovog sporazuma, konkretno, korist će imati svi ovi pomenuti sektori, dakle i kulturne institucije i obrazovane institucije, filmska produkcija, ali i najviše i pre svega mladi, dakle, iz sektora obrazovanja u vidu razmene studenata i ne samo studenata nego i nastavnog osoblja, administrativnog osoblja. Da spomenem stipendije koje svakako će značiti mladim ljudima, doktorantima, stipendije za usavršavanje i za specijalizacije.

Naravno, bogatstvo sveta je u različitosti i sigurna sam da kada je Nemačka u pitanju imaćemo i vrlo pozitivne i dragocene modele koje ćemo mi moći da primenimo, a naravno sve u sklopu zaštite našeg ličnog kulturnog nasleđa.

Severna Makedonija - porast i ekonomska i politička u našim odnosima, rekla bih najpre zahvaljujući inicijativi Otvoreni Balkan. Ovaj Predlog zakona predviđa konkretno otvaranje kulturno-informativnih centara po sistemu reciprociteta. Jedan u Beogradu, dakle, Severne Makedonije i Srpski kulturno-informativni centar u Skoplju. To će biti prilika da se još više zbliže naši narodi, da razmene kulturu, međusobno obrazovanje, da ne kažem čitav niz manifestacija koje će moći da se dešavaju u kulturno-informativnim centrima, od likovnih izložbi, primenjene umetnosti, muzičkih programa, koncerata, tribina naučnih, promocija knjiga i u okviru ovih kulturno-informativnih centara verujem da će za našu dijasporu to mnogo značiti, ne da verujem, sigurna sam jer sam i nedavno gostovala u Skoplju.

Takođe bih želela da kažem i da vas obavestim sa velikom radošću da je upravo u okviru inicijative Otvoreni Balkan prvi događaj iz kulture se dogodio baš u Beogradu i to u Narodnom pozorištu u Beogradskoj operi. Inicijativom i agilnošću direktora Opere, Nikole Mijailovića, mi smo već u oktobru prošle godine imali u Operi „Boemi“, gostovanje umetnika iz Tirane i iz Skoplja. Da ne kažem da je naš Balet „Žizela“ gostovao u Skoplju. Takođe, u decembru prošle godine Skopska opera nam je bila gost u Beogradu sa predstavom „Seviljski berberin“, a očekujemo i gostovanje njihovog baleta.

Sve je to u okviru inicijative Otvoreni Balkan, a mislim da će i ovaj sporazum i te kako doprineti produbljivanju saradnje i da naglasim da je Rumunija što se tiče odnosa sa Rumunijom sa velikom radošću Beogradska opera gostuje 17. juna sa predstavom „Manol Lesko“ na jednom velikom festivalu.

Kada smo već kod opere želela bih da kažem da je na jednom od prethodnih zasedanja predsednik Odbora za kulturu i informisanje uputio kritiku Vladi po pitanju nove zgrade opere.

Dakle, bilo je – zašto stadion, a ne nova zgrada opere? Sklona sam da pomislim da je bilo obrnuto, da bi bilo – zašto nova zgrada opere a ne stadion, kada smo mi prvenstveno i većinski sportska nacija, a ne svakako operska. Da, to jeste veliki problem. To je višedecenijski problem i opšte je poznato da se u Narodnom pozorištu sudaraju tri sektora, drama, balet i opera i ne samo prostorno, ali to ću nekom drugom prilikom.

No, da se vratim na ovo što sam počela, tom prilikom je uvaženi poslanik čitajući svoj govor, svoje obraćanje pročitao i to da među parlamentarnom grupom većinske stranke se nalazi i onaj ko se profesionalno bavi operom, dakle, ja se bavim profesionalno operom, i kao neko ko je otpevao preko 70 uloga na preko 120 svetskih operskih i koncertnih pozornica, ali uvek sa stalnom adresom u Narodnom pozorištu, u Beogradu, koji je živeo svaki dan svih ovih decenija sve lepote i teškoće i prepreke i probleme ne samo skučenog prostora, nego i svih drugih stvari, e taj neko, ja, je zapravo od svih nas ovde prisutnih poslanika, samo se jedan sada istakao svojom brigom za operu, iako je posle 2000. godine bio i te kako uključen u politički život Srbije dugo i aktivno, često bivajući na vrlo visokim pozicijama, ali tada nije iskazao svoju brigu za operu i potencijalnu mogućnost realizacije nove zgrade. Toliko od mene. Hvala.

Hvala vam, gospodine Orliću, uvaženi poslanici, dame i gospodo, ne samo po ovom sada upravo predloženom amandmanu, nego nekako, ako mi dozvolite, objedinila bih i neke prethodne, a žao mi je što nismo imali prilike da čujemo obrazloženje, iz razloga što predlagač nije bio u sali, još jednog amandmana koji se baš odnosio na kulturu u informisanje.

Dakle, upravo sam sa ovog mesta iz Doma Narodne skupštine predlagala više puta da se Ministarstvo kulture i informisanja transformiše, doduše, tada sam ja možda i iz neiskustva, ali svakako sam nalazila neku vezu između kulture i turizma. To su bili moji predlozi, ali akcenat svakako je uvek u mom obraćanju bio ka tome da se informisanje odvoji od Ministarstva kulture.

Na moju veliku radost, mi sada upravo pred sobom imamo taj predlog. Šest godina sam bila član Odbora za kulturu i informisanje. Nije bilo teško primetiti do koje mere su teme iz informisanja, ne mogu da kažem bacale senku na teme iz kulture, ali su svakako svojim mnogobrojnim, važnim, izuzetno važnim temama, na neki način oštricu fokusa ka kulturi umanjivale. Svakako, informisanje je, tu se slažem, izuzetno važno za svaku zemlju, informisanje je veoma važno za našu zemlju, ali iskustvo govori o tome da je upravo polje informisanja ono polje koje je, da tako kažem, polje neslaganja, trvenja, da ne kažem bojno polje, između svake opozicije i pozicije.

Mislim da je ovaj predlog jako dobar, s obzirom da informisanje zahteva ozbiljne stručne ljude, pogotovo danas, sa svim ovim telekomunikacionim inovacijama, posvećenost, rekla bih i dobronamernost, pa i ozbiljan osećaj za pravednost, za pošteno sagledavanje realne situacije. Ja kao neko ko direktno učestvuje u kulturi izuzetno sam srećna što pred sobom imamo upravo sada kulturu izdvojenu na ovaj način kako je to predloženo.

Od 2000. godine, ako se osvrnemo iza sebe, mogli smo da steknemo različite utiske o Ministarstvu kulture i informisanja, u zavisnosti od toga na koji način, kako, sa kojom požrtvovanošću, znanjem i željom da se nešto u njemu učini su različiti ministri i njihovi timovi vodili ta ministarstva. Nekih se teško sećamo, nažalost, ima i onih koji će ostati upamćeni upravo po tome da su jedino i isključivo brinuli o sebi, o svom interesu.

Ne mogu a da ne primetim da je u poslednje dve godine Ministarstvo kulture imalo velike aktivnosti, mnogo zalaganja, mnogo dobrih rezultata. Neću da oduzimam vreme drugima da sada to detaljnije obrazlažem. Svakako, veliki broj ljudi, ne samo ja, već i mnogi sa kojima sam razgovarala, koji na različite načine učestvuju u svim segmentima kulture, nadamo se i voleli bismo da Maja Gojković i njen tim nastave i u budućnosti da vode ovaj resor.

Dozvolite mi samo još da kažem da ću sa najvećim zadovoljstvom upravo podržati predlog da Ministarstvo kulture bude zasebno ministarstvo i sigurna sam da svako ko aktivno učestvuje u kulturi i te kako će se obradovati ovom predlogu. Hvala vam.

Hvala vam.

Poštovani poslanici, dragi građani, uvaženi ministre, predstavnici vojske, svi smo se ovde već složili da su predloženi zakoni i te kako dobri, svrsishodni i pre svega u interesu naših građana.

Ja sam htela da kažem nešto, i to ne slučajno baš o toj temi, o Predlogu zakona o potvrđivanju Memoranduma koji se odnosi na vojnu saradnju između Vlade Republike Srbije i Vlade Arapske Republike Egipat.

Naravno da su glavni nosioci ovog memoranduma, pre svega, ministarstva odbrane dve zemlje, dakle, Ministarstvo odbrane naše zemlje i Ministarstvo odbrane Egipta, ali kao što sam rekla, i počeću od toga da nisam slučajno odabrala ovu temu. Od svojih nekih umetničkih prvih koraka počela je moja intenzivna saradnja, umetnička, sa vojskom i ona traje do dana današnjeg. Možda su ljudi očekivali da ja pričam i o kulturi, ali verujte mi da je i ovo tema o kojoj rado pričam, jer je poznat moj odnos prema našoj vojsci, koji je pun poštovanja, uvažavanja. Možda nije Skupština mesto za ovu reč, ali reći ću je, zaista iskrene i ljubavi prema našoj vojsci i divljenja. I u mnogim godinama, a koje su iza nas, kriznim, kada je to bilo potrebno, i te kako sam beskompromisno i hrabro je i branila, opravdano i sa razlogom. Zato se radujem svakom napretku naše vojske, a mislim da će i kroz ovaj memorandum i kroz ovu saradnju naša vojska napredovati.

Već smo čuli da se ovaj memorandum odnosi na čitav niz oblasti vojske, od vojnotehničke saradnje, vojno-naučne, obrazovne, obuke, vojne medicine i to me posebno raduje. Naravno da je ovim memorandumom do detalja stavljeno u pravni okvir sve ono što su prava i obaveze dveju strana i na neki način se definisalo sve u pojedinostima ono što je bitno za ovu saradnju. Egipat je svakako zemlja sa kojom smo mi već imali saradnju. Moram da istaknem, baš u ovom parlamentu, razgovarali smo i o drugim vrstama saradnje, sa ovom divnom i velikom zemljom.

Moram da podvučem da je intenzivirana saradnja iz oblasti kulture, ali i turizma poslednjih godina. Ali, posebno je za mene veliko zadovoljstvo što se, čini mi se, naročito intenzivira sada ova vojna saradnja.

Sa ovom nama izrazito prijateljskom zemljom imala sam prilike da se upoznam i profesionalno, ali i kroz bliske kontakte sa njenim diplomatskim predstavnicima i pre nego da postanem član parlamenta, a kasnije, sada kao član parlamenta i kroz rad, kroz Frankofoniju, sa jednim od, rekla bih, najaktivnijih ambasadora u našoj zemlji, to je upravo egipatski ambasador, njegova ekselencija gospodin Amr Alguvejli, sa kojim sam imala blisku saradnju kroz Frankofoniju. On je predsednik Frankofone grupe ambasadora, koja je osnovana 2018. godine ovde kod nas. I uvek dobronamerno, prijateljski, sa velikom harmonijom i požrtvovanošću, što je još jedan znak do koje mere naše dve zemlje dele jedno iskreno i duboko prijateljstvo.

Da ne govorim o predstavnicima Egipta sa kojima sam se susrela u Tunisu u okviru Posmatračke misije kroz Frankofoniju, kada je naša zemlja prvi put učestvovala, prilikom predsedničkih i parlamentarnih izbora u Tunisu 2019. godine.

Dakle, na sve strane su dokazi izuzetnog prijateljstva naše dve zemlje. Pozdravljam ovu saradnju i nastavak. I kada govorim o Egiptu, ne mogu a da ne pomenem da sam izuzetno srećna i zadovoljna, sa zadovoljstvom ispratila i uz sve čestitke našem rukovodstvu, upravo nedavni Samit Nesvrstanih u Beogradu. Hvala.

Gospodine Orliću, hvala vam što ste mi dali reč.

Podržaću ove predloge amandmana na Predlog zakona o obnovi kulturno-istorijskog nasleđa kada su u pitanju Sremski Karlovci, a koje je podneo naš Odbor za kulturu i informisanje i na kome smo imali prilike pre dva dana da čujemo i zaista jednu izuzetno široko i bogato i sadržajno izlaganje gospodina Igora Mirovića. Žao mi je što mi nismo stigli, mnogobrojni prijavljeni koji su želeli po ovoj tački dnevnog reda da diskutuju. Pokušaću bar ukratko da nešto ponovim i obnovim sećanje na sve ono što je važno kada govorimo o Sremskim Karlovcima.

Meni je posebno drago i mislim da je veoma važno da podvučem ovaj drugi deo Predloga zakona, a koji se odnosi i na podsticaj razvoju Sremskih Karlovaca, jer mi se čini da na taj jedinstven način danas, u našem vremenu, na savremen način, mi pristupamo svemu onome što je naša obaveza koja se odnosi na zaštitu kulturno-istorijskog nasleđa. Dakle, zaštita, briga, revitalizacija onoga što je naša obaveza, ali s druge strane i sve ono što možemo danas da učinimo, što smo čuli ovde u diskusiji, a što je već recimo i pokrenuto, kao što je pristan na Dunavu, kao što je u planu izgradnja brzih železnica od Beograda do Novog Sada.

Vidim da ekipa ljudi koja je radila na ovom Predlogu zakona zaista ništa nije prepuštala slučaju i da je to u jednom širokom luku osmišljeno, iskreno, istinski sa dubokom svešću, ne politikanski, nego sa dubokom svešću koliko je ovaj istorijski grad - Sremski Karlovci važan za našu istoriju.

Pokušavam da sažmem sve ono što sam htela da kažem i da dam prostora i drugima da se obrate, ali kada se kaže Sremski Karlovci, ta bogata riznica našeg kulturno-istorijskog nasleđa, možemo minimum deset rečenica početi sa prvi.

U Sremskim Karlovcima prva, prvi. Dakle, ne samo gimnazija, ne samo štamparija, ne samo prva slikarska škola, ne samo ako hoćete instaliranje prvog rendgena na Balkanu, zahvaljujući doktoru Lazi Popoviću, već ono što bih volela da kažem i što je važno za nas umetnike i za naše pozorište i za našu pozorišnu istoriju i prva pozorišna predstava koja je bila 1734. godine. Godinu dana ranije je Emanuel Kozačinski došao u Sremske Karlovce da bude profesor i rektor tadašnjih tzv. Slavjansko-latinskih škola i on je inicirao sa đacima i profesorima tu prvu predstavu, dakle školsku priredbu praktično, sa veoma zanimljivim nazivom „Traedokomedija“. Kažu da u svakoj komediji ima i tragedije, a da i u svakoj tragediji ima i zrnce komedije.

Ovo je nešto što je važno za nas umetnike i dozvolite mi, preskočiću niz stvari, ali ovde sam dužna i kao muzičar i kao umetnik da obavestim javnost da i ono što se odnosi na nematerijalno kulturno nasleđe, kada su u pitanju Sremski Karlovci, i te kako ima značaj u delovanju našeg prvog obrazovanog muzičara Kornelija Stankovića, koji se školovao u Beču i koji je za kratak život svoj, dakle 33 godine života, dve godine života posvetio radu u Sremskim Karlovcima, od 1855. do 1857. godine. Dakle, dve godine rada na kapitalnom delu kada je muzička umetnost u pitanju i koje se odnosi na srpsko narodno crkveno pojenje koje se do tada prenosilo usmenim putem, a upravo je Kornelije Stanković, radeći dve godine na tome, prvi put savremenim notnim zapisom zabeležio ovo jednoglasno pojenje i otišao korak dalje. Dakle, harmonizovao ovo jednoglasno pevanje u 17 rukopisa zbirki horskog pevanja i ostavio nam nemerljivo nematerijalno nasleđe koje se dogodilo u Sremskim Karlovcima, koje je baza za sve ono što je bio razvitak naše muzičke kulture.

Naravno, to su kasnije nastavili i Stevan Mokranjac, i Nenad Barački, i Branko Cvejić, ali ja sam u neformalnom razgovoru gospodina Mirovića zamolila da možda i neko kulturno-istorijsko obeležje koje se tiče Kornelija Stankovića zaslužuje danas u savremenom našem svetu prostor u okviru ovog zakona i da se odužimo i Korneliju Stankoviću na ovaj način u Sremskim Karlovcima.

Dozvolite mi samo da odam i počast akademiku Dejanu Medakoviću koji je pre 30 godina inicirao upravo donošenje ovog zakona, tako važnog, a u okviru obeležavanja stogodišnjice njegovog rođenja, gospodin Medaković je zdušno podržavao mlade umetnike. Skoro da ne pamtim nastup na kome nisam i njega videla, kada sam bila početnica. Možda i zato što je i njegov sin naš eminentni dirigent, Pavle Medaković, moj dragi kolega, takođe počinjao kada i ja. Dužna sam da iz Doma Narodne skupštine odam veliku počast ovom našem akademiku.

Sremski Karlovci svetle i blistaju kao grad za koji bih volela da dobije epitet grad muzej, podsećajući nas na to ko smo, odakle smo i od kada smo i čini nam mogućnost da budemo ponosni na sve to, ali isto tako nas obavezuje da krenemo putem naših predaka i da održimo sve ono što su nam oni ostavili u amanet. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Veoma me raduje što je pred nama ponovo tema iz kulture. Dakle, Predlog zakona o muzejskoj delatnosti, kao i predlog o donošenju odluke za još jednim kontingentom raritetnih, autentičnih, starih knjiga, a sve to u okviru jedne do sada više puta ponovljene akcije koja je počela 1979. godine, a kojom je obuhvaćeno sve ono što je zaista vredno kada se radi o našim knjigama. Ovoga puta, kao što je već i rečeno, 720 knjiga koje bi, predlog je, trebalo da potpadnu pod taj naziv – kulturna dobra od izuzetnog značaja.

Ovaj Zakon o muzejskoj delatnosti, i to posebno pozdravljam, je pretrpeo velike i ozbiljne transformacije, osavremenjenja, modernizaciju, jer dosadašnji zakon iz 1994. godine je nekako imao široko značenje i nije tako u detalje i u pojedinostima definisao sve ono što je muzejska delatnost. Izuzetno mi je drago i ja sam se dosta bavila, iščitala sam sve te predloge i ukratko, verovatno je to rečeno do sada, ne samo da se radi o definisanju sistematizacije načina rada, već i o zaštiti muzejske delatnosti, upotrebi muzejske građe, ali ono što je veoma važno, o jednom sistemu zajedničkom, informacionom koji bi napravio jedan jedinstven sistem u Republici Srbiji kada je u pitanju muzejska delatnost, a samim tim i uklopio se u sve ono što su međunarodni standardi.

To podrazumeva naravno i obuku stručnog kadra za ovakvu vrstu digitalizacije. Meni je žao, nisam bila danas u mogućnosti, a želela sam da pratim sva izlaganja i da budem sve vreme prisutna u parlamentu zbog ove teme, jer sam i domaćin jedne visoke delegacije Frankofonije koja je u poseti našoj zemlji iz Belgije i Francuske, pa mi je unapred žao ako ponavljam neke stvari, ali nije na odmet jer ovaj zakon svakako doprinosi i jednom rastu svesti svakog pojedinca u našoj zemlji koliko je važno i koliko nam je značajno očuvanje muzejske delatnosti ne samo kada je u pitanju i istorija i nauka i kultura, već i kao nešto što je podizanje svesti svakog pojedinca u očuvanju naših kulturnih dobara, da ne govorim o tome koliko će se to odraziti na turizam.

Čuli smo da je bila izuzetno kvalitetna i dobra javna rasprava i drago mi je što su stručnjaci, verujem sa svim svojim znanjem i velikom dobronamernošću, dali svoje sugestije, a uopšte ne sumnjam da je Ministarstvo kulture i te kako i analitično, sa pažnjom, požrtvovano, proučilo svaku sugestiju i učinilo i dalo nam predlog za ono što je svakako najbolje za kulturu, istoriju i nasleđe naše zemlje.

Bez namere da oduzimam vreme i drugima, pošto ima još dosta govornika, a kažem da ne ponavljam stvari koje su možda rečene i pre mene, ja bih ipak samo jedan mali pogled, evo i kroz ovaj predlog, a to je da znamo i svedoci smo da postoji neka tendencija kod nas da se umanji, minimizira, da ne upotrebim neku drugu reč, kod nekih i potpuno negira sve ono što radi Vlada iz oblasti kulture i što je radila i u prethodnom sazivu, da se negira naš trud u parlamentu i naša potreba i želja da se bavimo kulturom, da ne govorim o Ministarstvu kulture, da ne govorim o jednom neprekidnom ponavljanju da vladajuća stranka ne obraća pažnju na kulturu, to jednostavno nije tačno.

Želim zapravo da kažem da je nemoguće prihvatiti to nametanje nečijeg mišljenja da je netačno tačno. Mi se i te kako bavimo kulturom. Postoje činjenice, postoje dokazi, ima mnogo stvari koje su urađene. Ja sam sada, evo već peta godina u parlamentu i moram da kažem da ovaj saziv nije čitav niz problema iz kulture gurao pod tepih - naprotiv, dok su to neki drugi radili, sa nekim problemima koji su vrlo komplikovani i koji nimalo nisu jednostavni čitav niz i poslanika i ministara i Vlade, se susreo jasno, hrabro, određeno i čitav niz rezultata je iza nas pozitivnih i to je jedino što je tačno. Hvala vam.

Hvala vam, predsedniče.

Tokom mog poslednjeg izlaganja ovde u parlamentu pre nekoliko dana, kada sam govorila o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske, a koji se odnosio na prioritetne projekte, ja sam govorila i o drugim oblastima, i o drugim vidovima saradnje između dve zemlje, pa i o ovom.

Spominjala sam upravo ovoj Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma kada je u pitanju koprodukcija u oblasti kinematografije i tada sam rekla da smo veoma ozbiljno, dugo i u jednoj sadržajnoj i izrazito prijateljskoj atmosferi baš i o tome naglašeno razgovarali na sastanku koji sam kao predsednik Parlamentarne grupe prijateljstva sa Francuskom imala sa ambasadorom Francuske u Srbiji, gospodinom Žan-Luj Falkonijem

Nema potrebe da podvlačim koliko mi je drago i koliko podržavam ovaj zakon, ne samo kao umetnik, već i kao šef parlamentarne delegacije frankofonije u prethodnom sazivu, a evo, zaista radosna, potvrđeno i u ovom sazivu.

Ono što bih želela da naglasim jeste da mi je drago da se ovaj Sporazum modernizovao, osavremenio, da je definisao prava i obaveze dveju strana, da po čitavom nizu pitanja, ne samo po umetničkim pitanjima, već i finansijskim koprodukcionim u svim detaljima, ističući u prvi plan i subjekte nosioce tehničke realizacije, kao i formiranje bilateralne grupe, odnosno, komisije koja će biti zadužena za praćenje ove značajne koprodukcije.

Ali, ono što mi se čini izuzetno važno za naš film, jeste da sa ovako moćnim, značajnim partnerom, Francuskom, koja već ima svoju izuzetnu poziciju po pitanju ne samo filma, nego kulture uopšte, o filmu da ne govorim kao posebnom, kako bih rekla, rafiniranom, jednom specijalnom stilu koji će, ubeđena sam, uz naše izuzetno talentovane umetnike, glumce, reditelje, scenariste doneti jednu novu, kvalitativnu produkciju, ali i ono što je bitno, skrenuti pažnju mnogo brže, jače i značajnije, upravo centrirajući poziciju srpskog filma u Evropi.

Mislim da je to velika prednost. Neko je ovde spomenuo da imajući tako jednog značajnog i jakog partnera, zaista smo mi povlašćeni i svakako dobijamo, a da ne govorim, ne bih da zanemarim kvalitet naše kinematografije da svaka svetska kinematografija je uvek obogaćena novim kulturama, novim idejama i svežinom kreacije određenog podneblja.

Izuzetno mi je drago što je baš ministarka kulture Francuske bila prva, kao što ste nam rekli, koja je vama čestitala postavljenje za ministra kulture i informisanja i to mene ne iznenađuje, jer sam bila u prilici da pratim i vidim svojim očima kroz frankofoniju do koje mere je Francuskoj strani sada stalo do svih mogućih vidova međusobne saradnje. To je naravno, kao što ste i vi, ministarka Gojković, podvukli, naročito krenulo od posete predsednika Makrona i od izuzetno dobre saradnje našeg predsednika i francuskog predsednika i kroz frankofoniju sam imala prilike da vidim mnogo pruženih ruku od strane Francuske, mnogo želje da se jedno zatišje, jedno distanciranje koje je postojalo između naše dve zemlje prevaziđe, da ne kažem da i meni lično, a znam i mnogobrojnim građanima da su bila bolna neka ponašanja od strane Francuske prema nama, ali ovo je kroz kulturu prilika da sada obnovimo sve ono što vezuje dve zemlje, i politički i ekonomski, a naročito kulturološki.

Sa velikom radošću ću podržati ovaj Predlog zakona.

Moram da se osvrnem, jako mi je drago, ministarko Gojković, što ste govorili i o Kolarcu, do koga nam je svima mnogo stalo, i ne postoji muzički umetnik koji ne prati šta se dešava sa Kolarcem i kome nije stalo da se razreši problem Kolarca.

Ja sad moram da kažem kratko samo nekoliko stvari i hvala vam što ste rekli da mora da se sagleda taj problem sa svih strana, realno, onako kakav on jeste.

Ako biste vi mogli samo… Verujem da imate više podataka nego ja. Mislim da u javnosti nije pojašnjeno šta se stvarno desilo 2011. godine sa promenom Zakona o zadužbinarstvu. Naročito se kroz internet mreže provlači jedna priča da je, otprilike, ja ću to da skratim i svojim rečnikom da kažem, upravo situacija sa Kolarcem nekako, ne samo zbog Kovida, nego naročito zbog nebrige, te floskule koje se stalno ponavljaju i neobraćanja dovoljno pažnje od strane ove vlasti prema kulturi, što apsolutno nije tačno, da je ta situacija u koju je zapao Kolarac naglašena sada poslednjih godina, pa bi mi bilo drago da se to pojasni.

I sama sam bezbroj puta nastupala na Kolaracu. Imala sam deset solističkih koncerata, to naglašavam, jer u klasičnoj muzici nije lako da napunite deset puta Kolarac i pri tom sam radila tržišno, što znači da sam sama plaćala salu.

Opet uzgred da kažem i nije na odmet zbog javnosti da u različitim političkim atmosferama neki umetnici su bili povlašćeni i imali organizaciju na Kolarcu od strane države. Ja nisam bila među njima, ne žalim se, sve je bilo kako treba, sale su mi bile pune, ali mi je zaista stalo iskreno do toga, i Kolarac doživljavam kao i svi umetnici ovde kod nas u Srbiji kao člana porodice, kao člana familije, za koji apsolutno sve što možemo da uradimo moramo da uradimo. Poznajem sve zaposlene tamo.

Uz Kolarac bih želela da iskoristim priliku da dodam i stanje Muzičke omladine, koja je u takođe veoma teškoj poziciji, jedna izuzetna institucija na kojoj smo odrastali.

Vi ste, ministarko Gojković, odlično rekli da mi treba da napravimo jedan plan i program vrlo osmišljen i jasan za edukaciju dece i mladih, i čini mi se da upravo kroz Muzičku omladinu i kroz brigu o ovoj sad trenutnoj situaciji u kojoj je Muzička omladina, to možemo. Mi smo ovde generacije koje smo odrastale na programima Muzičke omladine Srbije.

Znam da sam malo otišla od teme, ali dozvolite mi još samo nešto što mislim i osećam da bi bilo pravedno, a odnosi se na jednu moju poruku vama lično, ministarka Gojković, jer moj osećaj za pravdu kaže da ne bi bilo u redu da ja to ne izgovorim.

Prethodni saziv je bio težak saziv i za poslanike i za sve zaposlene u u službama parlamenta, a naročito za vas koji ste vodili parlament. Mnogo ekscesnih situacija, mnogo provokacija, mnogo upadanja u Kabinet, mnogo remećenja rada, mnogo nepredvidivih situacija na koje ste vi nailazili i da ne govorim o nekim čudnim eksponatima koji su bili ovde unošeni.

Verujem da ko god je pošten da je morao da se divi tome kako ste se sa svim tim situacijama nosili, a verovatno samo vi znate kako ste se osećali. Ja mogu samo da pretpostavim šta bi se meni sve dešavalo da je to bilo preda mnom.

S druge strane, imala sam i tu čast da budem u jednoj važnoj veoma malobrojnoj delegaciji koji ste vi predvodili prilikom naše posete Kini, parlamentarne, i gde sam se na licu mesta uverila sa koliko znanja, požrtvovanosti, angažmana i želje da u svakom trenutku najbolje što je moguće reagujete u najboljem interesu naše zemlje.

Ja vam od srca na tome čestitam. Uopšte ne sumnjam da ćete kao neko ko sada vodi ovaj važan i često veoma napadan resor, Ministarstvo kulture... i u javnosti se stalno zaboravlja - i informisanja. Mala digresija, moja želja je bila da se to informisanje pripoji nekom drugom ministarstvu. Mislim da bi kultura tu živnula mnogo više i imala više prostora da se realizuje, ali ja vam želim i uopšte ne sumnjam da ćete imati mnogo uspeha u vođenju ovog teškog i odgovornog resora.

Svako dobro i hvala vam.

Zahvaljujem.

Poštovani poslanici, uvaženi predstavnici Vlade, draga ministarka Marija Obradović, nedostajete nam ovde, dragi građani, ja bih želela da kažem nešto o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske, koji se odnose na prioritetne projekte na teritoriji Republike Srbije.

Beograd kao višemilionski grad sa nestrpljenjem i već dugo čeka izgradnju metroa, ne samo zbog gustine naseljenosti, već i zato što praktično iz godine u godinu naš saobraćaj se povećava. Mislim da je ovo izuzetno važna investicija koja, koliko sam informisana, bi trebalo da se realizuje iduće godine, zapravo, taj prvi deo plana realizacije metroa. Isto tako, Francuska, koja ima ozbiljno iskustvo, preneće to iskustvo kada je u pitanju automatizacija u upravljanju elektrodistributivnim mrežama. Znamo da oni imaju dobra iskustva i očekujemo da ovaj važan projekat zaživi i da se realizuje u našoj zemlji.

Pre nekoliko dana, tačnije 18. decembra, ja sam kao predsednik Parlamentarne grupe prijateljstva, u ovom sazivu, sa Francuskom, imala i to zadovoljstvo da razgovaram sa francuskim ambasadorom u Beogradu, gospodinom Žan Luji Falkonijem, gde smo, naravno, razgovarali upravo i o ovim projektima, kapitalnim projektima, važnim za našu zemlju, ali i o mnogim drugim vidovima saradnje između Francuske i Srbije.

Zna se da je Francuska sedmi inostrani investitor u našoj zemlji. Naša saradnja, pored već poznate francuske kompanije „Vensi aeropor“, kada govorimo o aerodromu „Nikola Tesla“, o infrastrukturi i uređivanju aerodroma, ta saradnja je veoma široka i odnosi se i na druge vidove naših saradnji uzajamnih. Pomenuću samo neke. Recimo, na bolju odbrane srpski vojnici učestvuju u misiji EU, i to baš u francuskom kontingentu u Somaliji u misiji „Atalanta“, ali ono što mene posebno raduje to je da je obnovljen jedan sporazum na polju kulture, a radi se o kinematografskoj kooprodukciji između Francuske i Srbije i tiče si i koprodukcije u oblasti stripa.

Francuski film ima jedno posebno mesto u evropskoj kulturi i sa svojim stilom, sa svojim značajem. Svedoci smo da velike filmske produkcije u Italiji i Nemačkoj polako nekako nestaju, a sa druge strane u Srbiji i u Francuskoj sve više rastu i mislim da je ovo jako dobra saradnja po pitanju filma, po pitanju koprodukcije koja će sa tim različitim kulturama sigurno napraviti neku inovaciju, neko novinu, i to je ono što mene posebno raduje kada je u pitanju saradnja između Srbije i Francuske. Dakle, ne samo polju ekonomije, već i na polju kulture.

Moram da kažem da smo zajednički konstatovali na sastanku, koji je bio zaista jedan ozbiljan sastanak, dug, ne površan, iskren, topao, prijateljski, jedan sastanak koji sa mnogo dobronamernosti sa obe strane, što me posebno raduje… Na tom sastanku su učestvovali i poslanici, kojima želim ovom prilikom i da se zahvalim, članovi Parlamentarne grupe prijateljstva sa Francuskom: dr Laketić sa izuzetno zanimljivom vezom i pričom sa Francuskom, poslanik Karić i poslanik Đivanović. Svi su dali jedan ozbiljan doprinos, kvalitetan, našim razgovorima uz konstataciju da je saradnja između Francuske i Srbije dobra, ali da bi svakako mogla da bude bolja po svim pitanjima. Sada naročito imamo šansu i zbog posete predsednika Makrona, koja nam je bila 2019. godine. Imala sam i tu čast i veliko zadovoljstvo da budem lično u toj delegaciji koja je sačekala predsednika Makrona. Dakle, ja zaista očekujem da se ta saradnja maksimalno proširi na sva polja.

Posebno bih htela da skrenem pažnju na nešto što sam konstatovala i ovo je prilika da možda i pojasnim i zbog građana, a mislim da imamo i predstavnike iz Ministarstva spoljnih poslova, a to je tema frankofonije.

Primetila sam da nije svima jasno učešće Srbije u frankofoniji, građanima, a posebno sam inspirisana bila jednim tekstom koji je izašao u „Politici“ iskusnog analitičara ili kolumniste zapravo po pitanju frankofonije, gde je on čak i postavljao pitanje otkud Srbija u frankofoniji.

Moram da vam kažem i drago mi je da imam priliku i zbog građana, koji možda gledaju ovaj prenos, četiri godine sam bila šef delegacije Parlamentarne skupštine frankofonije i te kako sam srećna i mislim da je mnogo važno da je Srbija članica ove jedne tako velike i značajne međunarodne organizacije koja broji 88 država u različitim svojstvima i, da pojasnim, nije Francuska inicirala osnivanje frankofonije, nego upravo skup afričkih zemalja koje zapravo imaju kao jedan od svojih glavnih jezika francuski jezik, kao službeni jezik. Nemoguće je postaviti pitanje odkud Srbija u frankofoniji, jer je frankofonija proširena na sve one zemlje koje tradicionalno imaju, ne samo političke, prijateljske i ekonomske odnose, već odnose koji traju čitav jedan period, i to je osnov za nešto što se dogodilo jula meseca 2019. godine, gde sa ponosom mogu da vam kažem da je Srbija promenila status i od posmatrača postala pridruženi član. To se dogodilo u Abidžanu na tom parlamentarnom nivou. Imali smo veliku podršku upravo Francuza. To je još jedan vid saradnje, naročito generalnog sekretara frankofonije, gospodina Žaka Krabala, koji nam je u svim situacijama pomagao i zdušno radio na promeni našeg statusa.

Sa druge strane, ono što bih želela takođe da istaknem, što se nije znalo, bar ne toliko koliko se meni čini da je trebalo da se zna, jeste da smo već u avgustu mesecu 2019. godine, i to je bila direktna posledica posete predsednika Makrona, prioritetno, kao parlament, dobili poziv da prvi put Srbija učestvuje u posmatračkoj misiji u okviru frankofonije koja se dešavala na parlamentarnim i predsedničkim izborima u Tunisu. To je bio prvi put da je Srbija učestvovala u ovoj jednoj posmatračkoj misiji i zaključak je da Srbija kroz frankofoniju može svakako da podvuče, ojača i osnaži svoj međunarodni uticaj, ne samo sa Francuskom, kao jednom od veoma važnih članica EU, jednom od osnivača EU, već naravno, kroz frankofoniju, da sarađuje i sa tradicionalno prijateljskim afričkim zemljama.

Kao frankofon, kao neko ko se u detinjstvu još susreo sa francuskim jezikom i kroz francuski jezik učio mnogo i o kulturi i o istoriji, kao i frankofil, sa velikim simpatijama prema francuskom narodu, nadam i želim da posebno zbližavanje između dva naša predsednika, predsednika Makrona i našeg predsednik Aleksandra Vučića, nedavno sam pročitala da su se čuli telefonom, da ne govorim o dirljivoj poruci, ćiriličnoj, koju je predsednik Makron poslao našem predsedniku povodom gubitka našeg dragog patrijarha Irineja.

Mislim da je to fantastična platforma da posle jednog zahlađenja u odnosima između Francuske i Srbije koje, ovo je moje lično mišljenje, a za koje nije bila kriva Srbija… Mislim da je jako dobro, veoma se radujem što veoma snažnom uzlaznom linijom odnosi između Francuske i Srbije, ne samo kroz ove prioritetne projekte, važne za našu zemlju, idu napred. Očekujem da oni zaista zablistaju i molim i poslanike, mlade poslanike, a i mlade ljude u našoj zemlji da se posvete učenju francuskog jezika. To je ono što nam nedostaje i što je sa naše strane naša obaveza i poziv sa moje strane da se posvete malo više francuskom jeziku. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsednice.

Znam da naši građani sa nestrpljenjem iščekuju prestanak vanrednog stanja, ali do njega ne bi ni došlo, relativno ipak brzo, da upravo naša Vlada i predsednik Vučić nisu reagovali tako brzo, tako odgovorno, tako promišljeno, neprekidno samo korigujući se.

To je ono što sam primetila i što mi se naročito dopadalo, dakle, upoređujući iskustva onih koji su se sa ovom pandemijom susretali pre nas, rekla bih i hrabro, hrabro svesni da će možda i svakako biti i kritikovani, ali rezultati su pokazali uspeh i ja ću, želim zapravo da vam uručim svoje lične čestitke i divljenje ne samo Vladi, svim ministrima, predsedniku Vučiću, ali i da ne nabrajam ovde je mnogo puta izgovoreno nešto i ako nije na odmet da se izrazi zahvalnost, večna zahvalnost i divljenje svim onima, svim ljudima koji su 24 časa neprekidno radili tokom ovog perioda da naša zemlja funkcioniše ovako, a funkcionisala je mnogo dobro.

Pokušavam da izbacim kao i koleginica Snežana, što više stvari iz onoga o čemu sam želela da govorim, ali ipak evo samo kratko što se tiče ljudskih prava i sloboda, kretanja, mislim i samo da spomenem, pošto danas nismo o tome govorili da su na prethodnoj sednici vrlo dobro to obrazložili i gospodin Aleksandar Martinović i gospodin Vojislav Šešelj i ja se apsolutno sa time slažem, da je pre svega prioritet i ono čemu se daje prednost život, ljudski život i to je naša Vlada pokazala i to mora da se ponovi milion puta, jer je to nešto što je izdvojilo i našu državu, dakle briga svakodnevna za svaki život.

Opet sada da preskočim svašta, ali mislim da dve stvari, trudeći se da ostavim prostora, ima mnogo onih koji su i u prošlom našem zasedanju ostali i ja sam bila među njima, bez mogućnosti da se obrate, ali dve stvari o kojima želim da pričam. O jednoj moram, nju ću ostaviti na kraju, a ovo je nešto o čemu želim da kažem par reči, a odnosi se na „Er Srbiju“.

Može biti da sam ja tu i lična kao neko ko je pre svega i proputovao ceo svet zbog profesije, ali veoma sam ponosna što imamo našu „Er Srbiju“. Mislim da mi je dužnost da skrenem pažnju mnogima koji su poslednjih godina, neću da kažem agitovali, ali stavljali „Er Srbiju“ često u neki negativni kontekst, napadajući je, tražeći razloge zašto ona ne treba da postoji, kritikujući Vladu, pri tom izražavam divljenje za vizionarstvo našeg predsednika Vučića zbog njegovog odnosa, upravo prema „Er Srbiji“, prema našoj avio kompaniji.

Dakle, ja sam ponosna na „Er Srbiju“ i neću sada da vas zadržavam, još tada nisam ni bila poslanik, bila sam četvrta na listi kada je bio prvi promotivni let za Njujork, ponosna, kupila sam kartu za taj promotivni let, jer sam između ostalog kao umetnik došla jednim od poslednjih letova, upravo iz Amerike i želela sam da uživam u tome što se naš „Er Srbija“ vraća u Ameriku sa direktnim letom.

Dakle, skrećem pažnju da nije dobro da se na neki način javnost ubacuje u priču – eto naše pare, te floskule, tipa koje se koriste kao pomoć kompaniji koja praktično izdiše i sada već sve možete da zamislite što smo i sami čitali, kako bih rekla stavljanje „Er Srbije“ u negativni kontekst. Sada je ona pokazala i zablistala koliko nam je važna, koliko je neophodna i kamo sreće da mi možemo sada da kupimo jedan široko trupni avion. Kažu oni koji se razumeju u ekonomiju i ulaganje da se obično velike investicije ulažu onda kada su najveće krize. Dobro, možda je ovo naivno sa moje strane, ali bih se radovala. Sve pohvale Ministarstvu spoljnih poslova, našim ambasadama, konzulatima, mnogo sam bivala u kontaktu sa raznim ljudima iz naših ambasada. Masovno se roditelji naših đaka i studenata i ostali građani zahvaljuju fantastičnoj koordinaciji i opet ponavljam zbog javnosti, besplatnim letovima koje je ova naša mala Srbija, a tako velika podnela, izdržala i učinila i to ne sme da se zaboravi. Dakle, svaka čast "Er Srbiji", pilotima i da se vratim sada na ono što mi je veoma važno i što mi je dužnost, gde se osećam veoma odgovornom, a to je položaj slobpodnih umetnika.

Ne samo da se osećam odgovornom, nego kao neko ko je veoma disciplinovan, inače, nema uspeha bez discipline, odgovornosti, pa ako hoćete i traženja krivice uvek, jedino i prvo u sebi. Ja se osećam, možete mi verovati ili ne i krivom što u ovom trenutku, barem ja i javnost, ne znamo šta je ono što je plan koji se odnosi na rešavanje problema slobodnih umetnika.

Samo kratko da kažem da slobodni umetnici, zarad javnosti, tokom ovog vanrednog stanja nisu bili u mogućnosti ni na koji način da zarade svoj novac, da rade, a ono što je možda još dramatičnije, što se ne zna u budućnosti, kada će se to desiti, kada će oni to moći da urade.

Ja sam preduzimala od prvog trenutka korake, sve ono što je u mojoj mogućnosti i vama se premijerko Brnabić beskrajno zahvaljujem što ste pokazali veliko razumevanje, ali ujedno i izvinjavam što sam vas presrela onako na hodniku, svesna da neću imati mogućnost da se obratim, videla sam kako teče tok našeg zasedanja, ali ja sam vam zaista beskrajno zahvalna što znam i videla sam i prepoznala u vama apsolutnu spremnost i razumevanje da se ovaj problem reši. Ne samo sada, vi ste reagovali odmah i kada smo rešavali problem baletskih umetnika i apsolutno pokazali veliko razumevanje kada je u pitanju kultura, Narodno pozorište u Beogradu.

Takođe sam srećna što je naš predsednik u svom intervjuu pre možda sedam dana na RTS najavio i pokazao spremnost i interesovanje da se što pre reši status slobodnih umetnika. To nije zahtev njihov. To je jedino pravedno, jedino moguće i svesna sam da na budžet naše zemlje se vrši atak sa svih strana i ne znam, strepim iskreno kako će to naša zemlja izdržati i podneti. Toliko mnogo ima polja i segmenata koji zahtevaju pomoć, ali ovo je jedino.

I da nisam poslanik, osećala bih se prozvanom. Uzgred, da ne dođe do zabune, nisam slobodan umetnik, zaposlena sam u Narodnom pozorištu i mi smo svi, zarad javnosti dobili svoje plate. One nisu umanjene i ovo mi je prilika da takođe skrenem pažnju na izuzetno zahvalnu poziciju koju imaju umetnici u našoj zemlji, za razliku od mnogih umetnika u drugim zemljama.

Stalno sam u kontaktu sa kolegama u Italiji, pa i Švedskoj, neko ju je pominjao. Samo mala digresija, to mi je i dužnost, mnogo ima Šveđana koji ne dele mišljenje i nisu srećni odlukama koje je sprovela njihova Vlada, ali da to prepustimo njima. Prosto sam to iz kontakata za kolegama saznala.

Dakle, da se vratim na umetnike, trebalo bi svi barem da razmisle, barem da razmisle da neki drugi sistemi i neke druge države kada su umetnici u pitanju ne prepoznaju i nemaju stalni radni odnos i da mnogi od njih koji se su nezadovoljni i neprekidno nezadovoljni i stalno traže razlog da za svoj jed i nezadovoljstvo, neka samo promisle kako smo mi i u ovom stanju sad dobili plate koje nisu umanjene. Za razliku od slobodnih umetnika grad je reagovao veoma brzo i 309 umetnika po mojoj informaciji je, već je krenula isplata, ali ja vas molim predsednice samo da nam pojasnite javnosti i ostalima koji nisu dobili još ništa, za razliku od frizera koji su već počeli da rade, slobodni umetnici nemaju tu mogućnost. Ja vas samo molim da nam u dve rečenice predočite šta je ono što je plan za veliki broj naših dragocenih slobodnih umetnika. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane kolege, narodni poslanici i uvaženi ministre sa saradnicima, kao član Odbora za kulturu i informisanje na upravo poslednjem sastanku koji smo imali zaista, ne govorim samo u svoje ime, već i u ime svih prisutnih tada, sa velikim odobravanjem i radošću primili smo ove objedinjene predloge naše Vlade i Ministarstva kulture.

Dakle, zakon o izmenama i dopunama Zakona o kulturi je veoma važan, neophodan, o njemu je bilo mnogo reči. Ovaj drugi predlog izuzetno značajan za svaku zemlju, dakle Zakon o arhivskoj građi i o arhivima, i informisani smo o svoj problematici sa kojom se do sada ovo prikupljanje arhivske građe susretalo ne samo materijalnim problemima već arhiviranju, skladištenju, a i zahvaljujući gospodinu Jakšiću, evo da iznesem u javnost saznali smo da u ovom trenutku oko 150 kilometara, ako sam dobro razumela, materijala treba da bude obrađeno, skladišteno i jednostavno objedinjeno kao jedna baza za našu zemlju.

Ovde ću se nadovezati i zahvaliti upravo predsedniku Odbora za kulturu i informisanje, gospodinu Mirku Krliću, na ovoj javnoj čestitki, toploj i srdačnoj koju mi je uputio. Ali, zašto ovde? Zato što verujte mi iskreno, najčistije iz srca govorim, da nije bitno bilo da se o ovoj nagradi piše u našoj zemlji, jer se dovoljno mnogo i veoma važno pisalo u Italiji. To će možda, možda jednog dana upravo biti i neka mala, malecka mrvica za neku buduću arhivsku građu i za neke buduće generacije, jer da pojasnim, u jednoj grupi najvećih svetskih operskih pevača našla se i jedna Srpkinja, prva Srpkinja u 2019. godini koja je pored svoje osnovne delatnosti, dakle operske delatnosti zajedno sa tim svim velikim svetskim pevačima imala dara, a i sluha za podizanje kvaliteta i afirmacije operete. U toj 2019. godini, upravo godini kada Srbija zajedno sa Italijom obeležava 140 godina diplomatskih odnosa i zato verujem da će to biti jedan mali detalj.

U svakom slučaju, hvala vam svima na čestitkama, a ja bih da istaknem da ovaj Sporazum između Republike Srbije i Ruske Federacije svakako nam služi svima na čast i svakako se pridružujem gospodinu Krliću, da smo se osećali i osećamo se izuzetno i počastvovano, Sporazum o razmeni kulturnih dobara i o vraćanju ovog 166 lista Miroslavljevog jevanđelja. Ja, kao neko ko je i lično svojim imenom i prezimenom, kao nestranačka ličnost i kompletnom svojom biografijom dosadašnjom umetničkom, podržala lično predsednika Aleksandra Vučića, ja sa zaista ponosna što je to upravo njemu uspelo, jer smo informisani da su mnogi i mnogo decenija unazad pokušavali, trudili se da do ovoga dođe, ali evo ponosna sam što je to upravo predsednik Vučić uspeo da realizuje.

Što se tiče izmena i dopuna Zakona o kulturi, htela bih samo nekoliko stvari da napomenem, koji je jako dobar i drago mi je što ima mnogo dobrih stvari u tim predlozima. Recimo, da vas podsetim da sam upravo, pre svega nekoliko meseci, ja i sama ukazivala na problem baletskih igrača i baletske umetnosti uopšte, i da smo tada pojasnili kakav je nesklad između odlaska u penziju i mogućnosti, fizičkih mogućnosti koje prate baletsku umetnost. Baletska umetnost je umetnost mladih, estetika mladih i tada sam zamolila, i kod vas takođe lično bila tim povodom na razgovoru, a i uputila iz Skupštine poziv i molbu premijerki Brnabić, Vladi i drugim ministrima, da se preduzme nešto. Moram da kažem, tako se to radi.

Vrlo brzo je i preduzeto. Napravljena je akcija, dakle nije se problem sklanjao, kao što se ti činilo decenijama, nego se naša Vlada direktno, hrabro, jasno susrela sa ozbiljnim zakonskim problemom koji je trebalo rešiti. Problem je rešen, primljeno je 16 mladih baletskih igrača, problem je rešen, ali za praktično par godina unapred. Zato je jako dobro što ove izmene i dopune se recimo odnose, i ne samo na baletske igrače, nego i na folklor, na recimo igrače našeg divnog, fantastičnog „Kola“, i što će to biti regulisano i stavljeno zapravo u pravni okvir.

Htela bih da kažem i da mi je jako drago što se problem samostalnih umetnika našao na ovoj listi, jer pre nešto više od tri godine pojavio se ozbiljan, neverovatan i vrlo dramatičan problem za sve one koji su samostalni umetnici, a to je da u jednom trenutku, usled neplaćanja doprinosa ili zakašnjenja tih doprinosa, a nagomilane kamate tim povodom, samostalni umetnici u jednom trenutku dužeg perioda nisu bili u mogućnosti da overe svoje zdravstvene knjižice ni za sebe, ni za članove svoje porodice, ni za svoju decu koja su bivala bolesna, naravno malu decu. Tada sam, ja nisam bila poslanik, ali samo kao potpredsednik Kulturno prosvetne zajednice, obratili smo se, i generalni sekretar Živorad Ajdačić, kao i profesor Rusalić, koji u tom trenutku bio koordinator umetničkih udruženja, mi smo od tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića dobili ogromnu pomoć.

To je ono što se ne zna i moja je dužnost da to saopštim, jer je ličnim, isključivim zalaganjem tada premijera, imali smo nekoliko ozbiljnih sastanaka sa, da ne oduzimam sad vreme, sa svim relevantnim ministarstvima i iznašli smo, Vlada je donela odluku, iznašla je rešenje kojim je otpisana ta kamata, a dug reprogramiran na pet godina.

Hoću da kažem da je jako važno da se svaki problem, i ovaj, rešava upravo ovim predlozima, dakle, da se stavi u jedan zakonski okvir i da se po njemu kao problemu možemo slobodno da krećemo, ali opet u granicama zakona.

Kada sam već pomenula Kulturno-prosvetnu zajednicu, dozvolite mi da izrazim veliko čuđenje kako je moguće da Kulturno-prosvetne zajednice nema u članu 21a, a shodno članu 6. tačka 13), da se ona ne pominje kao institucija prema kojoj treba posebna pažnja i posebna briga da se iskaže, uz, recimo, druge ustanove, kao što je Kolarčeva zadužbina, Matica srpska, Srpska akademija nauka i umetnosti, Vukova zadužbina, Zadužbina Dositeja Obradovića, kada je upravo Kulturno-prosvetna zajednica, koja postoji od 1955. godine, imala taj značaj do 2002. godine i nacrtom takođe bila predviđena. Ja vas molim ako znate da mi kažete šta se dogodilo. Kako je moguće da nje nema sada tu, kada je ona takođe jedan od osnivača upravo Vukove zadužbine, Zadužbine Dositeja Obradovića?

Još nešto što sam primetila, i tu se zahvaljujem iskusnoj poslanici iz grupe radikala Nataši Jovanović koja je nesebično podelila svoje zapažanje sa mnom, primetile smo da se kada se nabrajaju oblasti u okviru kulturne delatnosti da nema operske umetnosti. Ima baletske, ima scenske, ima muzičke umetnosti. Moram sada malo da pojasnim, sa dva aspekta, zašto je operska umetnost važna da bude izdvojena.

Prvo, posle baleta, posle baletske umetnosti koja zahteva najveće fizičko trošenje, odmah iza baletske umetnosti stoji operska umetnost. Identično kao sportisti, operski umetnici koriste svoje telo i ozbiljnu fizičku snagu, kondiciju, podrazumevano svakodnevno vežbanje, upotreba sopstvenog tela, naučnici su izračunali da za jedan sat velikih uloga operskih se utroši isti broj kalorija kao što jedan rudar u jami istroši svojih kalorija kopajući ugalj.

Dakle, operska umetnost koristi svoje telo, da ne kažem ozbiljno ruinira svoje sopstveno telo tokom profesije, zato imamo i beneficirani radni staž, kao i baletski igrači, da ne pričamo o nekim detaljima da vazdušni stubovi koje mi imamo pri projekciji svakog tona ozbiljno narušavaju naše krvne sudove, sudove u mozgu, da pritisak koji dijafragma vrši na naše unutrašnje organe, dakle, sve je to jedna profesija o kojoj se ne zna ili se zna vrlo površno šta sve nosi sa sobom. To je sa jedne strane. Dakle, angažman fizički koji se naslanja, za razliku od glume i drame, na balet.

Onaj drugi aspekt se tiče značaja i razumevanja i univerzalnosti opere, kao i baletske umetnosti, kao slikarstva, koji je jezik univerzalni, dakle, važan za jednu zemlju, za svaku zemlju, jer taj jezik se razume u celom svetu, dok drama, gluma je vezana lokalno za reč, za razumevanje.

Dakle, imajući u vidu ovo, volela bih da znam kako i zašto je opera izostavljena sa ovog spiska, jer je sigurno, mi imamo dve opere, beogradsku i novosadsku, i očekujemo i nadamo se da će biti i drugih, mislim da je ovo za buduće generacije takođe bitno, da se zna, razjasni, uz izvinjenje što sam tu opširna, ali mislim da je ovo prvi i jedinstven trenutak da pojasnim šta su sve karakteristike. Znate, kada se kaže pevač, to se misli neću sad da kažem na koje sve pevače, ali operski pevač mora svakodnevno da vežba kao i teniser i to mora da se ima u vidu kada se razgovara o ovim oblastima, odnosno delatnostima.

Sada želim još nešto da kažem, rizikujući da se niko sa mnom ne složi, što nije ni problem, jer nije moje da odobravam ono što drugi misle, nego je moj zadatak da sledim sebe i govorim ono što ja mislim, ali rizikujući da izgovorim ovo, mislim da ćete verovatno svi da me napadnete, što takođe nije problem, a to je – radi se o budžetu za kulturu.

Ja mislim da taj budžet nije tako mali, odnosno da on odgovara i u harmoniji je sa ekonomskim stanjem naše zemlje, za koji znamo kakvo je bilo i da se shodno tome i ti parametri pomeraju. I sama sam kao umetnik, naročito posle 2000. godine, bivala u situaciji da ekonomišem i da sopstveni novac zarađen u inostranstvu ulažem u projekte koje sam osmišljavala i da vrlo vodim računa o svakom dinaru, koliko košta sala, koliko su svi ostali troškovi, jer sam naravno očekivala da mi se taj novac vrati, i vraćao mi se kroz ulaznice, dakle, radila tržišno i vrlo dobro i lično znam kako se treba dobro osećati u okviru onoga što imate, govorim o materijalnom, i na koji način kreativnost sopstvenu možete da upotrebite da to što je možda skromno materijalno delo je veoma bogato. Ne kažem da je to uvek moguće, ali moguće je.

Zato sam i htela da iznesem moj stav da mislim da taj novac nije mali, ali je za diskusiju kako se taj novac raspoređuje, to je već tema za diskusiju. Ja vas molim, ministre, i sve buduće ministre i sve one koji će učestvovati u svim komisijama i postavljati ljude u komisije, mi smo mala sredina umetnička i manje-više ipak se svi znamo. Imamo i neka mišljenja, ako se i lično ne poznajemo, jedni o drugima. Vrlo dobro znamo ko je ko i kakav, vrlo dobro znamo ko ne živi po sistemu ja tebi – ti meni i vrlo dobro znamo ko najveći deo svojih stremljenja ipak izdvaja za neke opšte interese. Ja vas molim, sve one koji budu u budućnosti odlučivali o tim komisijama, da se takvi ljudi, časni, a ima ih, biraju u te komisije.

Završavam, opet sam se kroz ovu diskusiju inspirisala da kažem nešto što mi nije bila ni namera, a odnosi se na one koji kao mantra ponavljaju da su elita, pa za razliku valjda od onih koji to nisu, a ti koji nisu ispada da smo većina izgleda ovde koja sedi sada, mislim, naravno, na poslaničke klupe, a naročito na ovo mesto gde sedim i ja i još više naročito na one javne ličnosti i pojedince koji se usuđuju da na bilo koji način ne podrže, nego čak i sarađuju i sa svojom Vladu i na bilo koji način iskažu svoje mišljenje i podrže ovu Vladu i većinsku partiju.

Ja bih želela samo da nekima od njih, da ih uputim možda da pogledaju upravo naš, sastanak našeg Odbora za kulturu i informisanje poslednji, koji je naravno snimljen i da poslušaju doktorsku disertaciju u tri minuta, što je jako teško profesora Atlagića. Znači u tri minuta. Ovako iz glave ne, kao što je sada čitao, nego ovako iz glave o arhivskoj građi. Za mene je to elita. Želim da izrazim svoje najličnije i najdublje divljenje prema profesoru Atlagiću. Hvala.

Pokušaću da se setim svega što ste rekli, ali da krenem od ovih komisija.

Vi ste rekli - stručni ljudi. Nije dovoljna samo stručnost. Svaka stručna osoba mora da poseduje jedan intelekt koji ga vodi, kad je umetnost u pitanju, i analizi sopstvenog dara kroz koji, dakle, mora biti darovit da može da proceni onog drugog preko puta sebe i ne samo da ga proceni, da bude daleko korak u budućnosti, da je inovativan, da su njegovi kriterijumi posebni, udruženi. Kad sam rekla možda reč - časno, udruženi sa maksimalnim osećanjem pravednosti koje se uvek naslanja i na opšte dobro i koje isključuje, koliko god je moguće, prihvatam da je teško, svaku subjektivnost.

Dakle, ako meni neko nije simpatičan, a ima i takvih ljudi, ja ne želim da mu oduzmem one kvalitete koje taj ima. Malo ćete ljudi u ovoj našoj Srbiji sresti a da oni zaista žive tako. Možda deklarativno. Ali, da je zaista njima stalo, zbog njih samih, da to ne mora nikad niko da sazna na zemaljskoj kugli, da je njima stalo, da su časni pred sobom na taj način da ne oduzimaju kvalitete onome ko im jednostavno nije na njihovoj, prosto, nije simpatičan i ne dele čak i njegova uverenja, bilo kakva. Ali, imaju određene kvalitete. Zato sam rekla da za svaku komisiju, kao i za sve u životu, intelekt je prva stvar.

Što se tiče budžeta, vi se pozivate na preporuke i na to kako druge zemlje, na ono što su odredile druge zemlje. Shodno tome možemo da se pozovemo i na to kakva je ekonomija tih drugih zemalja. A, nema veze. Dobro, ali ja sa mojim pogledima i stavovima moram ipak da kažem da smo mi svesni u kakvom je stanju bila naša zemlja i šta se desilo sa našom ekonomijom. Kada sam rekla da ne mislim da su ta sredstva mala, mislim da koja god da su, kako god ih neko okarakterisao, da mi treba da budemo zadovoljni sa onim što imamo.

(Predsedavajući: Zahvaljujem, koleginice.)

To je pre svega jedna filozofija života, da se krećete u okviru mogućeg. Jer, sigurna sam da neko sa mnogo više podataka i informacija o tome brine, odlučuje, promišlja, ne spava noću, na primer, što bih ja radila, i što sam radila i što radim i ja i vi i svako sa svojim platama i sa svojim budžetom.

Treće, o odnosu operskih pevača…

Zahvaljujem.

Upravo smo prekinuli na pauzi, kada sam htela samo da podsetim, da objasnim, zarad javnosti, odnos između glumačke profesije i operske profesije, o kojoj nisam pričala ja lično, i bez obzira što i ja to mislim privatno, ovde se ne radi o privatnom mišljenju ni glumaca, ni operskih pevača, nego o onome što je naučno dokazano, naučno procenjeno sa dokazima i analizama koje su od strane stručnjaka izvršene i koje postoje kao takve zapisane. Dakle, kako se vrednuje operska umetnost i koje su teškoće kada je u pitanju operska umetnost, naravno, imajući u vidu da i ja sama znam, kao neko ko je na sceni, koliki su zahtevi glumačke, odnosno glumaca na daskama, sve više danas sa ovim režijama, da ne govorim o filmu

Ali, zarad javnosti, samo kratko da pojasnim, dok glumac, ako slučajno zaboravi tekst ili se zagrcne ili zakašlje, može da stane, da zastane, operski pevač ima ritam, melodiju, orkestar, tekst, ne sme to da mu se dogodi, jer vreme protiče i svoju umetnost i svoj dar mora da plasira u tačno određenoj meri koja je sa svih strana omeđena.

Gledam stalno na ovaj sat, jer sam shvatila da imam samo da minuta.

Tako da, to je moje pojašnjenje. Plus da je između dva rata jedan operski prvak, recimo, u Narodnom pozorištu, u odnosu na prvaka drame bio daleko više vrednovan i po pitanju plate, i naravno, beneficiranog radnog staža. To je nešto što se svih ovih godina izgubilo i ne zalažem se, ovo je divna jedinstvena prilika, i meni, da kompletnu branšu operskog pevača i operske umetnosti i svih onih, hora, orkestra, dirigenata, reditelja, koreografa, kostimografa, postavim zaista, i pruža nam se zajednička prilika da ih postavimo pošteno i časno na ono mesto koje im pripada. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Moje pitanje upućeno je ministru finansija. Obrazložiću o čemu se radi.

Dana 23. aprila 2019. godine navršiće se 20 godina od neobjašnjivog, necivilizovanog, prvog u istoriji svetskog ratovanja, bombardovanja jedne informativno-medijske kuće, našeg RTS-a, u okviru NATO bombardovanja Jugoslavije, suprotno svim međunarodnim pravima.

Kao što se zna, nažalost, tada je poginulo 16 nedužnih ljudi, civila, radeći svoj posao, sa nekima od njih sam i sarađivala, i isto toliko ljudi je bilo i povređeno. Kao član Odbora za kulturu i informisanje, bila sam u prilici da se informišem od državnog sekretara za informisanje Aleksandra Gajovića, da je Upravni odbor RTS-a pokrenuo inicijativu, koju je i usvojio, da se izgradi memorijalni centar nevino stradalim žrtvama. Upravni odbor RTS-a je takođe oformio već i organizacioni odbor pri RTS-u, sa zadatkom da prikupi sve potrebne građevinske dozvole i svu ostalu dokumentaciju na nivou grada neophodnu da se ovaj predlog realizuje.

S obzirom na to da je Ministarstvo kulture i informisanja odbijeno u svom prvom obraćanju Ministarstvu finansija za dodatna sredstva kojima bi se pokrila i rekonstrukcija dela oštećene zgrade RTS-a prilikom NATO bombardovanja i izgradnja memorijalnog centra, moje pitanje za ministra finansija je – da li može ovaj stav da se revidira i da se tražena sredstva odobre?

Verujem da bi bilo teško pronaći čoveka, zapravo želim da verujem da bi bilo teško naći nekoga ko bi bio protiv izgradnje ovog memorijalnog centra, koji bi bio ne samo simbol tuge i žala za nedužno stradalim ljudima te noći, nego jedna svevremenska civilizacijska opomena za ono što se desilo, a što nikako nije smelo da se desi, ni nama ni bilo kome na zemaljskoj kugli, za sve ono što se nama tada dešavalo, za svu silu i način na koji se ta sila obrušila na nas. Kao što su i mnoge civilizacije pre nas ostavljale obeležja i tragove za buduća pokolenja, ovaj budući memorijalni centar bi svakako bio jedna opomena čitavom čovečanstvu.

Sada ne mogu da se ne osvrnem i ne podvučem da se naša obaveza obeležavanja progona i stradanja našeg naroda, npr. prilikom akcije „Oluja“, dogodila tek pre nekoliko godina, i to zalaganjem, stavom i odlučnošću tada premijera a sada našeg predsednika Aleksandra Vučića.

Zato za izgradnju memorijalnog centra postradalim nevinim žrtvama, zaposlenima u RTS-u tokom NATO bombardovanja, ne smemo propustiti tu 2019. godinu. Zato molim ministra finansija da revidira svoj stav i da odobri dodatna sredstva za izgradnju ovog spomen-obeležja.

Dozvolite mi samo još nešto. Sa velikom radošću i ponosom sam primila vest da je naš predsednik dobio međunarodno priznanje za mir, i to u ovako teškom i ozbiljnom trenutku u kome se nalazi naša zemlja. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Moje izlaganje upućujem premijerki Brnabić i ono se odnosi na ozbiljan problem kada je u pitanju balet Narodnog pozorišta, zapravo kada su u pitanju baletski igrači u celini. Iako baletski igrači imaju, odnosno baletski umetnici imaju beneficirani radni staž, njihov odlazak u penziju je u potpunoj disharmoniji sa zahtevima baletske profesije. Dakle, zna se da baletski umetnici počinju veoma rano svoje umetničke karijere, ali nažalost one i kratko traju, tako da već negde oko 40 godine života praktično njihovo telo kao i kod sportista, jednostavno nije u mogućnosti da odgovori visokim zahtevima ove teške i lepe profesije.

I, onda dolazimo do jednog začaranog kruga da novi baletski igrači ne mogu da budu primljeni, a jedan deo postojećih baletskih igrača, ne može da učestvuje u predstavama, samim time se stvara jedna ozbiljna teškoća uopšte u izvođenju repertoara u organizaciji, a de ne govorimo o tome da se time prosto zaustavlja napredovanje našeg baleta, a samim tim i ove ozbiljne grane naše kulture.

Ja sam pre izvesnog vremena po ovom bila i na razgovoru kod ministra za kulturu i informisanje i moram da kažem, istina me obavezuje, da kažem da sam bili i prijatno iznenađena, mada bi trebalo da je to sastavni deo rada svakog ministarstva, ali zaista Ministarstvo kulture je za dve godine učinilo ozbiljan pomak u zaštiti interesa baletskih igrača, pre svega kada je u pitanju nagrađivanje, jer su, verujem sa mnogo teškoća i mnogo prepreka morali da savladaju jednu zakonsku činjenicu, kada je u pitanju nagrađivanje, a to je da baletski igrači ne mogu da imaju visoku stručnu spremu, odnosno ne postoji fakultet za baletske igrače.

Takođe, sam tada shvatila da i problem o kome sada govorim prevazilazi jedno ministarstvo, zato se obraćam premijerki Brnabić sa molbom da što je pre moguće, evo predlažem, da primi u najkraćem mogućem roku direktora baleta, on je dugo direktor i mislim da iz prakse može da da mnogo dobrih ideja, da zajedno sa ministarstvima, svakako ovo mora biti uključeno i Ministarstvo finansija i Ministarstvo za rad, a rekla bih i Ministarstvo prosvete, ne bih sada da objašnjavam zašto jer nemamo vremena.

Dakle, molim da se u najkraćem mogućem roku ovaj problem u okviru zakona reši, to je dug problem, dugo traje, da ne kažem više decenijski problem, njega nije rešila ni prethodna vlast, a rekla bih da nije ni pokušavala da ga reši iako su mnogi koji su došli na vlast posle 2000. godine i te kako činili sve da se prikažu kao jedini i ekskluzivni nosioci svega što je dobro, pametno i kreativno u kulturi. Hvala vam.

Uvaženi predsedavajući, najlepše vam se zahvaljujem što ste mi dali mogućnost da se obratim ovom cenjenom skupu iako znam da ima mnogo govornika i mnogo onih koji bi možda želeli i očekivali da se obrate.

Dame i gospodo, poštovani ministri, odnosno predloženi kandidati za ministre, uvažena mandatarko za premijera, gospođo Branbić, želela bih i smatram da je neophodno i verujem da sam iz tih razloga dobila reč da se obratim i da kažem nekoliko stvari o radu, rezultatima, a najpre o očekivanjima koja se odnose na Ministarstvo kulture i informisanja, iako bih ja lično više volela da govorim o Ministarstvu kulture bez ovog informisanja.

Recimo, vi ste vrlo lepo pomenuli u vašem ekspozeu – turizam. Nekako bih bila rada da govorim o Ministarstvu kulture uz Ministarstvo turizma. Svedoci smo da je naša zemlja, naš grad i uopšte Srbija jedna izuzetna destinacija, veoma popularna u savremenom svetu skrenula pažnju na sebe i porastom velikog broja turista koji se interesuju za našu zemlju ubeđena sam da bi kultura mogla itekako u širokom polju i planu da se nasloni na turizam, i između ostalog, da donese, po mom mišljenju, jedan ozbiljan i veliki prihod.

Molim vas da mi omogućite da imam neku relativnu tišinu dok pričam.

Što se tiče Ministarstva informisanja - zašto sam rekla da bih volela da nije zajedno sa Ministarstvom kulture? Čini mi se da kultura itekako trpi, da je na neki način ne samo u pitanju budžet koji se izdvaja za kulturu, već i jedno ozbiljno polje oko koga se lome pre svega politička koplja, pri tom je to polje koje svih ovih godina, koliko ja vidim, služilo uvek svakoj opoziciji za raspravu o slobodi informisanja, a mi, moram da vam kažem, umetnici smo takođe nezadovoljni time, ali rekla bih, iz sasvim drugih razloga.

Pre svega se odnosi na količinu slobode, na mogućnost da se sve napiše i kaže, da se govore neistine, a da se to ne sankcioniše, da ne postoji odgovornost za tu pisanu reč i ja vas molim baš zato što su mnogi ovde isticali kao negativnost vaše nestranačko pripadanje, po meni je to čak prednost, jer mislim da jasnim pogledom možete gledati na stvari pa i na one koje se tiču informisanja, a pre svega se odnosi na urušavanje institucija, kao što je Narodna skupština i svedok sam toga u ovih godinu dana kada smo imali seminar za poslanike, gde nam je skrenuta pažnja da se trudimo da ne dajemo mi sami mogućnost da budemo upotrebljeni u negativnom kontekstu, a svedok sam da se to dešavalo i kada mi ne dajemo nikakvog povoda.

Dakle, smatram ukratko, trudiću se da budem kratka, da ne bi smele da se urušavaju institucije kao što je Narodna skupština i sve ostale institucije Vlade i ubeđena sam da biste vi zajedno sa ostalim ministrima imali snage da to sprovedete, da se sankcioniše, da se pronađe zakonski okvir za informisanje, da pre svega svako snosi ozbiljnu odgovornost bez straha, koji verovatno postoji, da se zemlja ne optuži za cenzuru i sve ostalo što vi političari mnogo bolje znate od mene.

Htela bih da kažem da mi je jako drago da ste pomenuli Kinu. Ja sam se i sama nedavno vratila iz Kine. Kina je velika sila, velika moć, ne samo ekonomska, čudo. Podržavamo otvaranje Srpskog kulturnog centra u Kini i svaku saradnju sa Kinom na polju kulture, a pre svega i na svim drugim poljima.

Očekujemo da se i molim vas da se sprovedu nacionalna priznanja koje je prethodno ministarstvo ukinulo, da se definišu kriterijumi oko dodele nacionalnih priznanja.

Niko se ne buni za priznanja kada je u pitanju sport, neophodno je obavezujuće da postoje nacionalna priznanja za umetnike. Takođe, očekujemo i molim vas, ovo je veoma važno, da se vrate imena nacionalnih institucija od nacionalnog značaja. U Strategiji za kulturu postoje institucije od nacionalnog značaja, ali je ukinuto u zakonu naziv institucija od posebnog nacionalnog značaja.

I još jedno malo zapažanje, ali završavam. Malo, ali veoma veliko. Velikom većinom SNS, zajedno sa svojim koalicionim partnerima dobila je mogućnost da vodi ovu zemlju, odgovornost da je vodi i da joj se aplaudira kada je u redu i da se izriču kritike kada nije. To se desilo, a najmanje se zapravo desilo kada je u pitanju kultura. To je nešto o čemu se govori, što se šapuće, priča, ali je mesto u Skupštini da ja to izgovorim.

Dakle, veliki broj onih koji učestvuju u rukovođenju kulture, u našoj zemlji su nasleđeni ljudi iz prethodnih režima i to ništa nije sporno, ali je sporno to što oni slede politiku tih režima. To se pre svega odnosi na, recimo, saradnje, sa isključivom Evropom, što je takođe za pohvalu i zapadnim zemljama. Prethodno ministarstvo je potpuno ukinulo bilo saradnju sa Rusijom i zahvaljujući gospodinu Čotriću, ja sam došla u posed jednog dokumenta, kada bivši ministar nije potpisao saradnju pravoslavnih zemalja sa Rusijom u Moskvi.

Dakle na sreću sada se u ovom slučaju sa novim ministarstvom to promenilo, ali ono što se nije promenilo i drago mi je što je ministar upravo ušao, jeste to da kao što je ministar uspeo da kod nekih službenika taj otpor prema Rusiji promeni, ja očekujem i vas molim lično gospođo Brnabić, da se taj odnos promeni kada su u pitanju afričke zemlje i sve druge zemlje. Jer, nemoguće je da smo mi srećni kada nam neke zemlje afričke pomognu ne glasajući za nezavisnost Kosova, a onda neki, znamo po imenu i prezimenu, i apsolutno stojim iza ovoga sa dokazima, svedocima, uostalom trenutno je prepiska između Alžira, ministra kulture Alžira sa našim ministarstvom o čemu postoji, neću sada da zadržavam sve, zna ministar o čemu se radi, a vas mogu drugom prilikom da obavestim, o tome postoji ozbiljna prepiska u našem Ministarstvu inostranih poslova gde se ignoriše saradnja sa zemljama, odnosno gleda na to potcenjivački.

Ja vas molim, politika bivšeg premijera Aleksandra Vučića koga sam i lično podržala i sadašnjeg našeg predsednika izričito kaže, a verujte mi i da ne kaže, ja bih smatrala kao neko ko je proputovao ceo svet, ko je, kao što ste i vi rekli shvatio da svet počiva na različitosti, da je to samo bogatstvo i samo poen plus, nikada ne bih ni jednu jedinu zemlju, neću sada da navodim primere da ne bih poslužila možda nekome za repliku, ne postoji zemlja od koje ne može da se nauči i ne postoji kultura sa kojom ne treba da se menjamo.

Samim time, ja vas najljubaznije molim da se sledi politika i u kulturi da se sarađuje sa svim zemljama sveta. Hvala vam.