SANDA RAŠKOVIĆ IVIĆ

Nestranačka licnost

Dr Sanda Rašković Ivić je rođena 8. januara 1956. godine u Zagrebu, kao ćerka dr Jovana Raškovića.

Osnovnu školu i gimnaziju završila u Šibeniku, a na Medicinskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirala je 1980. godine. Specijalistički ispit iz psihijatrije položila 1986. godine, poslediplomske studije iz psihoterapije 1989, a 1993. godine doktorirala je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Autor je mnogih stručnih radova iz oblasti psihijatrije i psihoterapije. Učestvovala je na mnogim kongresima i simpozijumima u zemlji i inostranstvu. Član je Svetskog udruženja psihoterapeuta, Srpskog lekarskog društva i humanitarne organizacije Žene pomažu ženama.

Od februara 2001. do februara 2003. bila je republički komesar za izbeglice Republike Srbije. Član je DSS od 2003. godine, a bila je član Saveta DSS i predsednik Odbora za socijalna pitanja, rad i zapošljavanje, kao i član Odbora za evropske integracije, i član Parlamentarne skupštine Centralno-Evropske inicijative. Bila je izabrana je za potpredsednicu DSS na Skupštini DSS 5. juna 2005. godine. Od 2005. do 2011. vršila je funkciju ambasadora Srbije u Italiji. Od 2005. godine bila je i predsednica Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, Komisije za primenu Vojnotehničkog sporazuma i Koordinacionog tela za Jug Srbije.

Na izborima 2012.godine izabrana je za narodnu poslanicu sa liste DSS – Vojislav Koštunica.

Nakoh izbora 2014.godine i debakla DSS na parlamentarnim izborima, 2012.godine je izabrana za predsednicu DSS. U koaliciji sa Dverima, na izborima 24. aprila 2016. godine, vraća se u parlament kao narodna poslanica.

Udata je za akademika Aleksandra Ivića i ima troje dece: kćerku Anu i sinove Dražena i Jovana. Govori engleski, francuski i italijanski jezik.

Osnovne informacije

Statistika

  • 32
  • 0
  • 39
  • 0
  • 4 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pismo za narodne poslanike- pitanja za Vladu

čeka se odgovor 1 mesec i 17 dana i 18 sati

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune Porodičnog zakona

čeka se odgovor 3 meseca i 19 dana i 13 sata

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

Latinica

čeka se odgovor 9 meseci i 29 dana i 10 sati

Poštovana gospođo Rašković Ivić, S obzirom da je pismo srpskog jezika ćirilica, a da je latinica u Srbiji ostala u upotrebi isključivo kao zaostavština iz stare Jugoslavije (u kojoj je sasvim sigurno imala smisla kao pismo hrvatskog jezika - gde je pismo i bilo jedina razlika između jezi...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Peta sednica Drugog redovnog zasedanja , 12.12.2017.

Hvala predsedavajući. Moje pitanje je za ministra zdravlja, ministra Lončara.

Ono glasi – šta ministar i Ministarstvo nameravaju da rade sa Klinikom za infektivne bolesti u Beogradu?

Ja lično pozdravljam bilo kakva ulaganja u zdravstvo i to da će se u Nišu otvoriti sada novi klinički centar. Smatram da se u zdravstvo premalo ulaže, ali Infektivna klinika u Beogradu jeste referentna ustanova koja leči pacijente iz cele Srbiji i iz Republike Srpske, iz Crne Gore. Ona je građena 1926. godine i danas se nalazi u potpuno dekrepidnom stanju, zgrada puca, ona je paviljonskog tipa i naprosto nije moguće popraviti, niti može ona da odgovori danas na one potrebe, nove patologije infektivnih bolesti koje se javljaju, ne samo u Srbiji, nego i u svetu.

Ono što je bitno reći jeste da je 1926. godine kada je klinika građena, na svakom spratu bilo po jedno kupatilo, što je tada naravno bio hit, jer većina ljudi to nije imala u svojim kućama.

Međutim, danas nema niti adekvatnih soba za izolaciju, niti ima adekvatnih odeljenja, niti adekvatnog načina rada.

Danas kada je Srbija na migrantskoj ruti, Infektivna klinika dobija još veće značenje, ne samo za Srbiju, nego za ceo region, pa ako hoćete i za Evropu.

Kada bude primljen neki od migranata na Infektivnu kliniku, koji ima visoku temperaturu, onda lekari obično mole boga da je to „obična influenca“, a ne neka hemoragijska groznica ili nešto što bi moglo da dovede do epidemije, slične onoj koju smo imali sa variolom verom, 1972. godine, a mi koji smo malo stariji, toga se jako dobro sećamo.

Rukovodstvo klinike je u nekoliko navrata pisalo i tražilo izgradnju nove adekvatne zgrade koja bi, čija bi cena bila prilično skromna, a govori se o sedam do osam miliona evra, ugrubo, obraćalo se i KCS i Ministarstvu zdravlja i Institutu za javno zdravlje i svi su bili bog zna kako „za“, međutim nije bilo odgovora.

Verujem da danas u vreme kada raste broj infektivnih bolest, kada raste broj bolesti koje prenose zglavkari i insekti, upravo zbog globalnog zagrevanja, kada imamo transplantacije, pa zbog imunosupresije, infektivna klinika igra veliku ulogu rezistencija na antibiotik je potom gerijatrijske razne bolesti koje zahtevaju takođe intervenciju na infektivnoj klinici, da se radi naprosto o tome ne razume dovoljno značaj te klinike.

Međutim, ostaje gorak ukus u ustima, jer ta klinika je uknjižena na dva hektara i 64 ara i strah postoji opravdan, ne samo moj, nego i kolega koje tamo rade, a i građana i Beograda i Srbije, pošto se taj teren nalazi preko puta Hrama Svetog Save, ovamo prema reci Savi i Kliničkom centru da to nije nekom zapelo za oko. Nadamo se da nije, pa bi želeli da čujemo šta o tome ima da nam kaže ministar Lončar i Ministarstvo.

Drugo pitanje, takođe, ide na adresu ministra Lončara, a radi se o inovativnim lekovima za Hepatitis C. Naime, svuda u okruženju imamo nove lekove čak i u Bosni i Hercegovini i u Albaniji, o Hrvatskoj i Sloveniji nećemo ni da govorimo. Samo se kod nas ljudi leče sa interferonom i ribavirom koji su svuda u Evropi napušteni još 2014. godine.

Postoje i lekovi u Indiji i u Egiptu, ali oni ne mogu da se izvezu zbog licence. Tako da, evo pitam gospodina ministra – kada će ovi lekovi za lečenje Hepatitisa C biti stavljeni na pozitivnu listu?

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja , 15.11.2017.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva zdravlja, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je ovde nekoliko zakona, najpre ću se osvrnuti na ovaj Zakon o medicinskim sredstvima, i verovatno će se iznenaditi što ja kao opozicioni poslanik kažem da bih ovaj zakon ocenila kao dobar. To ne znači da na taj zakon nemam određene primedbe i želim te primedbe ovde da podelim sa vama i da razvejem neke sumnje u vezi za ovim, pa ako nešto od ovoga može i da se popravi.

Pre svega, želim da kažem da nije sada neki novum da se govori, odnosno da se zakonski regulišu medicinska sredstva, jer je to pre bilo zajednički u Zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima, ali s obzirom na količinu medicinskih sredstava i na njihovu specifičnost, dobro je da se ovo posebno apostrofira.

Međutim, bilo bi dobro da se ovaj zakon što pre usaglasi sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, koji recimo, u članu 157. kaže da se može tražiti saglasnost za sprovođenje ispitivanja lekova i medicinskih sredstava, a u ovom Zakonu o medicinskim sredstvima stoji da mora.

Ono što ja svakako podržavam jeste to što mora da se traži saglasnost, jer i sama kao lekar bila sam svedok raznog javašluka i ponekad čak, nažalost, moram da kažem, i neprofesionalnosti oko ispitivanja lekova i nekih medicinskih sredstava.

Što se tiče prave zaštite od sponzorisanja skupova koji se ovde pominju, to u zakonu nije do kraja sprovedeno i mi smo vrlo često svedoci da postoje neke naše kolege koji, praktično, imaju stalno spakovanu torbicu i čekaju da idu na puteve oko cele zemaljske kugle i na taj način oni vrlo često sprovode interese same kuće koja proizvodi lekove, odnosno medicinska sredstva, a ne sprovode potrebe, odnosno interes samih pacijenata i odeljenja na kome rade.

Takođe, mislim da treba oštrije reagovati na reklamiranje lekova i medicinskih sredstava bez određenog dejstva. Tu mislim da Ministarstvo mora da igra još mnogo važniju ulogu. Takođe, nije mi jasna do kraja uloga Privredne komore u celoj ovoj stvari, kad imamo već agencije i kad već imamo Ministarstvo.

Ono što mi je malko zasmetalo, rekla bih više leksički, jeste velika količina engleskih izraza u samom tekstu. Ja nemam problem sa stranim jezicima i ne bih sad da se hvalim oko toga. Ali, mislim da, recimo, reči, odnosno izrazi tipa: custom made device umesto naprava po porudžbini, ili clinical investigation plan umesto klinički plan istraživanja, ili common specification, mogu sasvim lepo da se prevedu na srpski jezik.

Znamo da je latinski jezik, jezik medicine. Znamo da je engleski jezik, jezik nauke, ali nije potrebno da engleski jezik sada postane jezik prava, pogotovo što evo imamo Bregzit, znači, Britanija izlazi iz EU, pa nema te vrste potrebe.

Ponavljam da je zakon korektan i da će naša poslanička grupa ovaj zakon podržati. Videćemo amandmanski šta će se tu izmeniti.

Ali, ovaj drugi zakon, tačnije dopune Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva, mi na to imamo dosta primedbi. Taj zakon ne možemo podržati, odnosno ove dopune ne možemo podržati, a evo i zašto. Pre svega, mi nismo zadovoljni samim Zakonom o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva i mi smo se nadali da će ovim dopunama biti otklonjene neke suštinske slabosti zakona, ali to se, nažalost, nije desilo.

Ona novina koja je dobra u ovom nacrtu dopune jeste propisivanje rukovaoca integrisanog zdravstvenog informacionog sistema Republike Srbije, skraćeno IZIS, tj. Zavoda za javno zdravlje, da o svakoj povredi bezbednosti podataka obavesti lice na koje se podaci odnose, Ministarstvo zdravlja i Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, kao i propisivanje prekršaja ukoliko se navedena obaveza ne izvrši. Ovo je dobro i ovo je civilizacijski standard i postignuće i mi to svakako pozdravljamo.

Međutim, ovim dostavljenim nacrtom i dalje se ne rešava suštinski problem obrade podataka o ličnosti u ovom IZIS-u, odnosno ja ću se ovde referisati na stručnu instituciju Poverenika za zaštitu podataka, koji se obraćao i vama, gospodine ministre, i Ministarstvu. On smatra da nije rešen, citiram, pravni osnov za uspostavljanje IZIS-a. Naime, Poverenik smatra da važeći Zakon o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva nijednom svojom odredbom ne ovlašćuje rukovaoca podataka da uspostavi sam IZIS na način na koji on sada funkcioniše u praksi i da u okviru njega vrši obradu podataka o ličnosti.

Naime, odredbom člana 44. stav 2. Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva propisano je da IZIS čine zdravstveno-statistički sistem, informacioni sistem organizacija zdravstvenog osiguranja i informacioni sistemi zdravstvenih ustanova, privatne prakse i drugih pravnih lica. Znači, ono na šta upozorava Poverenik, a što smo i mi videli, jeste da ni na jednom jedinom mestu se ne predviđa formiranje jedne jedinstvene i centralizovane zbirke podataka o ličnosti, koja bi bila pod kontrolom jednog rukovaoca, što se sada ovom dopunom uvodi.

Objedinjavanje više sistema koji sadrže podatke o ličnosti takođe predstavlja obradu podataka o ličnosti i o tome treba voditi računa. Sa aspekta opšte prihvaćenih evropskih standarda, ukrupnjavanje velikog broja manjih baza podataka u jednu ogromnu bazu podataka samo po sebi predstavlja ozbiljan rizik po prava lica u vezi sa obradom podataka o ličnosti.

Smatramo da takvu obradu uvek treba izbegavati. Međutim, ako se ne može izbeći ovakva centralizovana baza podataka tipa IZIS-a i ovakav pristup, onda zakonom treba, ali zakonom, pazite, ne podzakonskim aktima, nego zakonom treba definisati svrhu obrade podataka u IZIS-u, kao i svrhu stvaranja tako ogromne baze podataka. Znači, svrha, svrsishodnost, mora biti jasno određena, jasna, mora biti propisana zakonom, da ne ostavlja bilo kakve sumnje.

Zakonom treba urediti i koji će se podaci unositi i obrađivati u IZIS-u, koje zdravstvene ustanove će to činiti, pod kojim uslovima će to činiti, a sve poštujući načela zaštite podataka o ličnosti i načela tzv. srazmernosti obrade.

Načelo bezbednosti podataka je jedno od osnovnih načela obrade podataka i jedno od osnovnih načela da se osećamo sigurno kao ljudi u našem društvu. Potrebno je urediti i odgovornost za obradu tih podataka, kao i pod kojim uslovima i ko može da ima pristup ovim podacima i da pristup nikako ne sme da se odnosi na sve podatke, pošto je opet ono načelo svrsishodnosti i srazmernosti koje sam spomenula.

Zašto ovo kažem? Ovo kažem zato što smo ove godine, negde ne proleće, bili svedoci slučaja Kornic, kada su izneseni podaci o lečenju čoveka iz bolnice „Laza Lazarević“. Ovde smo imali čitanje i citiranje podataka iz zdravstvenog kartona oko toga ko je oslobođen vojske i zbog čega je oslobođen vojske. Te stvari se ne bi smele nikako dešavati.

Pored toga ima još jedna stvar koju želim da kažem, iako znam da reskiram da ću ispasti onako kao psihijatar potpuno paranoidna, a to su podaci koji su vezani uz transplantaciju. Nije atomska energija izmišljena da se baci atomska bomba na Hirošimu i Nagasaki, nego zbog toga da bi čovečanstvu bilo bolje. Tako isto i transplantacija se svakako sprovodi iz najplemenitijih i najboljih pobuda spasavanja života.

Međutim, ima poganih ljudi koji isprljaju svaku stvar i, naravno, ti podaci mogu lako da postanu plen odnosno cilj da se njima trguje, da se kaže o rezus faktoru, o krvnoj grupi, o HLA sistemu koji će biti sigurno uveden kada budemo imali ovaj zakon o transplantaciji. Zaista smatram da tu moramo misliti korak unapred i sprečiti da se otvori lov na informacije, a od lova na informacije, nažalost, i lov na ljude.

Znači, ovim predloženim zakonskim rešenjem ne rešava se suštinski problem obrade podataka o ličnosti i ovaj zakon naša poslanička grupa ne može da podrži.

Treća tačka ovde je finansijski ugovor između kliničkih centara Republike Srbije i Evropske investicione banke. Naravno, nije dobro zaduživati se i kod toga stojimo, ali za određene stvari, kao što je zdravstvo, imala bih tu određene popuste i ono što ponavljam mojoj deci kući i svima ovde – zdravlje, pa škola. Znači, jako je važno da imamo dobar zdravstveni sistem, jer samo zdrava nacija može da bude relativno zadovoljna nacija, a sem toga, mi kroz ovo možemo svoje lekare, svoje medicinske sestre, ljude koji rade u zdravstvu da zadržimo ovde, a ne da nam svi idu u Nemačku, Norvešku, Švedsku i ostale zemlje. Vi ste sami, gospodine ministre, kao i vaše kolege ovde, svedoci da sve više mladih ljudi odlazi u inostranstvo, jer ovde nemamo šta da im ponudimo.

Iako i ovde imam neke nejasnoće, jednim delom je gospođa Tomić njih razjasnila. Meni nije bilo jasno kako ide to povlačenje tranši, kolika je tu kamata, kako to sve izgleda. U svakom slučaju i uz te neke male nedoumice, ne bih imala neke veće primedbe i želim samo da kažem jedno. Ako se već zadužujemo, onda bolje da se zadužujemo da se grade klinički centri i da dižemo zdravstvo, a ne da se grade onako kao u Nišu, da se naprave vrata kroz koja ne mogu da prođu skener i ostala aparatura.

Pitala bih opet ovde, iako nije tema – zašto, pomenula sam Niš, čemu nama služi autoput Niš-Priština-Tirana? Kome će to podići ovde zdravstveni ili bilo koji standard u Srbiji? Protiv toga jesam. Protiv sam tih besmislenih projekata, a ovo ako se objasni kako valja, ako uspete da odgovorite na ova pitanja oko zaduživanja, ovog finansijskog aspekta, mi smo spremni da i ovu tačku podržimo. Hvala na pažnji.

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja , 14.11.2017.

Hvala, gospođo predsednice.

Moja pitanju idu ka ministru Šarčeviću i ka REM-u kao instituciji. Naime, ona su vezana za nemile događaje vršnjačkog nasilja koji malo, malo, pa šokiraju Srbiju, a ovo sada što se desilo u Aranđelovcu, pogotovo što su vinovnici bili devojčice od 16 godina i što su stvari procurele u javnost preko društvenih mreža, putem snimaka preko mobilnog telefona, bio je dodatni šok.

Znači, prvo pitanje REM-u, s obzirom da su devojčice rekle da su svoju inspiraciju našle u rijalitijima i da su imitirale rijalitije, moje pitanje – koliko će još dece morati da strada, da bude pretučeno, poniženo, da ne daj Bože napravi samoubistvo ili da smrtno strada i da ostane invalid da bi se REM setio da rijalitije treba, ako ne ukinuti, a onda ih bar prebaciti u onaj prostor koji se emituje posle pola noći kada bi deca trebala da budu u krevetu i da spavaju?

Što se tiče ministra Šarčevića, koji je ministar prosvete, ja imam nekoliko pitanja. S obzirom na ove nemile događaje, a i na to da je on rekao pravdajući sve ovo što se dogodilo, neopravdavajući, nego pravdajući da je jako smanjen broj zbog mera štednje pedagoga i psihologa, jer je MMF tražio da se smanje sredstva za te profile u školama, da li je poučen ovim primerom u želji da prevenira dalje nemile događaje obezbedio da u nacrtu budžeta predvidi povećanje novca, povećanje finansijskih sredstava za angažovanje pedagoga i psihologa koji bi trebali da budu sastavni deo svake škole i da se bave prevencijom koja je suštinska?

Želela bih takođe da saznam u ime srpske javnosti koje su mere preduzete, šta je to preduzelo Ministarstvo i šta je preduzeo ministar lično? Ta priča o formiranju neke radne grupe u kojoj bi bili ministri, odnosno predstavnici nekoliko ministarstava ne rešava ništa. Ja ću se ovde referisati na Vinstona Čerčila koji je rekao – ako hoćeš neku stvar da odložiš ili da ne uradiš ništa, onda formiraj radnu grupu. Formiranje radne grupe ovde neće pomoći. Ovde treba u ovom slučaju raditi i na prevenciji, na uključivanju škola, direktora, roditelja, dece i celokupnog društva, a naravno i medija.

Ono što jako boli jeste da smo mi imali nesreću malog Alekse koji je digao ruku na sebe, jer nije mogao da trpi više poniženje i vršnjačko nasilje, još 2011. godine. Šta se u međuvremenu desilo? U međuvremenu, iako se njegova majka borila da se usvoji Aleksin zakon, koji govori upravo o prevenciji vršnjačkog nasilja, taj zakon nije usvojen. Zamislite, ceo slučaj je zastareo, a u međuvremenu direktorka te škole, koja je po svemu sudeći znala za sve ono što se dešava tom detetu, kažnjena je sa 50 hiljada dinara kazne.

Dakle, ono što želim da kažem jeste da su te kaznene mere, što bi narod rekao, posle smrti čorba, ali one su zaista ponižavajuće. Ono na čemu treba raditi, ponavljam, jeste prevencija, jeste uključivanje i centara za socijalni rad i celokupnog obrazovnog sistema i svakako snošenje odgovornosti, pre svega, ministra, ministarstava, razrednog starešine, roditelja i na kraju dece.

Peta sednica Drugog redovnog zasedanja , 12.12.2017.

Hvala predsedavajući. Moje pitanje je za ministra zdravlja, ministra Lončara.

Ono glasi – šta ministar i Ministarstvo nameravaju da rade sa Klinikom za infektivne bolesti u Beogradu?

Ja lično pozdravljam bilo kakva ulaganja u zdravstvo i to da će se u Nišu otvoriti sada novi klinički centar. Smatram da se u zdravstvo premalo ulaže, ali Infektivna klinika u Beogradu jeste referentna ustanova koja leči pacijente iz cele Srbiji i iz Republike Srpske, iz Crne Gore. Ona je građena 1926. godine i danas se nalazi u potpuno dekrepidnom stanju, zgrada puca, ona je paviljonskog tipa i naprosto nije moguće popraviti, niti može ona da odgovori danas na one potrebe, nove patologije infektivnih bolesti koje se javljaju, ne samo u Srbiji, nego i u svetu.

Ono što je bitno reći jeste da je 1926. godine kada je klinika građena, na svakom spratu bilo po jedno kupatilo, što je tada naravno bio hit, jer većina ljudi to nije imala u svojim kućama.

Međutim, danas nema niti adekvatnih soba za izolaciju, niti ima adekvatnih odeljenja, niti adekvatnog načina rada.

Danas kada je Srbija na migrantskoj ruti, Infektivna klinika dobija još veće značenje, ne samo za Srbiju, nego za ceo region, pa ako hoćete i za Evropu.

Kada bude primljen neki od migranata na Infektivnu kliniku, koji ima visoku temperaturu, onda lekari obično mole boga da je to „obična influenca“, a ne neka hemoragijska groznica ili nešto što bi moglo da dovede do epidemije, slične onoj koju smo imali sa variolom verom, 1972. godine, a mi koji smo malo stariji, toga se jako dobro sećamo.

Rukovodstvo klinike je u nekoliko navrata pisalo i tražilo izgradnju nove adekvatne zgrade koja bi, čija bi cena bila prilično skromna, a govori se o sedam do osam miliona evra, ugrubo, obraćalo se i KCS i Ministarstvu zdravlja i Institutu za javno zdravlje i svi su bili bog zna kako „za“, međutim nije bilo odgovora.

Verujem da danas u vreme kada raste broj infektivnih bolest, kada raste broj bolesti koje prenose zglavkari i insekti, upravo zbog globalnog zagrevanja, kada imamo transplantacije, pa zbog imunosupresije, infektivna klinika igra veliku ulogu rezistencija na antibiotik je potom gerijatrijske razne bolesti koje zahtevaju takođe intervenciju na infektivnoj klinici, da se radi naprosto o tome ne razume dovoljno značaj te klinike.

Međutim, ostaje gorak ukus u ustima, jer ta klinika je uknjižena na dva hektara i 64 ara i strah postoji opravdan, ne samo moj, nego i kolega koje tamo rade, a i građana i Beograda i Srbije, pošto se taj teren nalazi preko puta Hrama Svetog Save, ovamo prema reci Savi i Kliničkom centru da to nije nekom zapelo za oko. Nadamo se da nije, pa bi želeli da čujemo šta o tome ima da nam kaže ministar Lončar i Ministarstvo.

Drugo pitanje, takođe, ide na adresu ministra Lončara, a radi se o inovativnim lekovima za Hepatitis C. Naime, svuda u okruženju imamo nove lekove čak i u Bosni i Hercegovini i u Albaniji, o Hrvatskoj i Sloveniji nećemo ni da govorimo. Samo se kod nas ljudi leče sa interferonom i ribavirom koji su svuda u Evropi napušteni još 2014. godine.

Postoje i lekovi u Indiji i u Egiptu, ali oni ne mogu da se izvezu zbog licence. Tako da, evo pitam gospodina ministra – kada će ovi lekovi za lečenje Hepatitisa C biti stavljeni na pozitivnu listu?

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja , 14.11.2017.

Hvala, gospođo predsednice.

Moja pitanju idu ka ministru Šarčeviću i ka REM-u kao instituciji. Naime, ona su vezana za nemile događaje vršnjačkog nasilja koji malo, malo, pa šokiraju Srbiju, a ovo sada što se desilo u Aranđelovcu, pogotovo što su vinovnici bili devojčice od 16 godina i što su stvari procurele u javnost preko društvenih mreža, putem snimaka preko mobilnog telefona, bio je dodatni šok.

Znači, prvo pitanje REM-u, s obzirom da su devojčice rekle da su svoju inspiraciju našle u rijalitijima i da su imitirale rijalitije, moje pitanje – koliko će još dece morati da strada, da bude pretučeno, poniženo, da ne daj Bože napravi samoubistvo ili da smrtno strada i da ostane invalid da bi se REM setio da rijalitije treba, ako ne ukinuti, a onda ih bar prebaciti u onaj prostor koji se emituje posle pola noći kada bi deca trebala da budu u krevetu i da spavaju?

Što se tiče ministra Šarčevića, koji je ministar prosvete, ja imam nekoliko pitanja. S obzirom na ove nemile događaje, a i na to da je on rekao pravdajući sve ovo što se dogodilo, neopravdavajući, nego pravdajući da je jako smanjen broj zbog mera štednje pedagoga i psihologa, jer je MMF tražio da se smanje sredstva za te profile u školama, da li je poučen ovim primerom u želji da prevenira dalje nemile događaje obezbedio da u nacrtu budžeta predvidi povećanje novca, povećanje finansijskih sredstava za angažovanje pedagoga i psihologa koji bi trebali da budu sastavni deo svake škole i da se bave prevencijom koja je suštinska?

Želela bih takođe da saznam u ime srpske javnosti koje su mere preduzete, šta je to preduzelo Ministarstvo i šta je preduzeo ministar lično? Ta priča o formiranju neke radne grupe u kojoj bi bili ministri, odnosno predstavnici nekoliko ministarstava ne rešava ništa. Ja ću se ovde referisati na Vinstona Čerčila koji je rekao – ako hoćeš neku stvar da odložiš ili da ne uradiš ništa, onda formiraj radnu grupu. Formiranje radne grupe ovde neće pomoći. Ovde treba u ovom slučaju raditi i na prevenciji, na uključivanju škola, direktora, roditelja, dece i celokupnog društva, a naravno i medija.

Ono što jako boli jeste da smo mi imali nesreću malog Alekse koji je digao ruku na sebe, jer nije mogao da trpi više poniženje i vršnjačko nasilje, još 2011. godine. Šta se u međuvremenu desilo? U međuvremenu, iako se njegova majka borila da se usvoji Aleksin zakon, koji govori upravo o prevenciji vršnjačkog nasilja, taj zakon nije usvojen. Zamislite, ceo slučaj je zastareo, a u međuvremenu direktorka te škole, koja je po svemu sudeći znala za sve ono što se dešava tom detetu, kažnjena je sa 50 hiljada dinara kazne.

Dakle, ono što želim da kažem jeste da su te kaznene mere, što bi narod rekao, posle smrti čorba, ali one su zaista ponižavajuće. Ono na čemu treba raditi, ponavljam, jeste prevencija, jeste uključivanje i centara za socijalni rad i celokupnog obrazovnog sistema i svakako snošenje odgovornosti, pre svega, ministra, ministarstava, razrednog starešine, roditelja i na kraju dece.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.10.2017.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću postaviti isto pitanje koje sam postavila 5. oktobra, ali sada na drugu adresu.

Naime, moje pitanje danas ide gospodinu Stefanoviću, ministru unutrašnjih poslova, a tiče se statusa Rusko-srpskog humanitarnog centra. Naime, 5. oktobra ja sam to pitanje postavila ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću, koji je početkom ove godine rekao, najavio da će razgovarati na prvoj sledećoj sednici Vlade sa tadašnjim predsednikom Vlade gospodinom Vučićem o statusu humanitarnog centra, rekavši, citiram, da humanitarni centar treba konačno rešiti ili ga treba ukinuti ili mu treba dati status.

Pre neki dan sam dobila od gospodina Dačića, koji je vrlo često i u kampanji i inače pominjao Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu i on je doneo i dosta glasova i dosta se promovisalo sve na račun tog centra. Rečeno mi je u pismu i lepo napisano da Ministarstvo spoljnih poslova nije nadležno za status Rusko-srpskog humanitarnog centra, nego da je za to nadležan MUP. Zato, ja ponavljam, upućujem moje pitanje gospodinu Stefanoviću i MUP-u Srbije – kako će se rešiti status Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu? Mislim da je to dosta hitno, s obzirom da se stvari ubrzavaju i s obzirom da smo videli američkog činovnika gospodina Brajana Hojta Jia, koji je ovde došao da postrojava, pa bi bilo vreme da se nešto i pokaže.

Moje drugo pitanje ide ka predsednici Vlade gospođi Brnabić i ka ministru privrede. Naime, našla sam podatak u časopisu „Mon diplomatik“, u kome stoji da preko 700 milijardi dinara poreza duguju državi Srbiji firme koje su inostrane, znači, koje su strane investicije. Znači, zanima me da li je taj podatak tačan?

Zanima me, takođe, koliko se izdvaja za raznu pomoć koja se daje tim firmama i podsticajna sredstva, a s druge strane imam i treće podpitanje ovog velikog ekonomskog pitanja. Mi smo svaki dan svedoci da se na televiziji gledamo, otvaraju se raznorazne firme, preduzeća, zapošljavaju se radnici, a sa druge strane imamo informacije da su i neke firme, odnosno da mnoge firme kupe svoje krpice i da odlaze iz Srbije.

Tako, recimo, dve vrlo velike transportne firme „Braća Crnomarković“ i „Jeličići“ iz Požege su otišli, a to su transportne firme koje su sa sobom odnele u Sloveniju i Austriju hiljade kamiona i poveli hiljadu kvalifikovanih vozača, a znamo da vozač kamiona ne može baš da se spremi za tri nedelje, nego da je to posao koji mora da se neguje. Znate, kao što objavljujemo rođenja i objavljujemo i smrti, trebalo bi u jednom civilizovanom društvu i da se zna i da se objavi koliko je firmi u poslednje tri godine napustilo Srbiju. To bi bila moja pitanja. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 28.06.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 30000.00 RSD 03.06.2016 -
- Visoka medicinska škola Milutin Milanković (strukovni profesor) Redovan rad Mesečno 79000.00 RSD 25.08.2011 -
Poslednji put ažurirano: 27.02.2017, 12:41