ENIS IMAMOVIĆ

Stranka demokratske akcije

Rođen 25. juna 1984. godine u Novom Pazaru.

Osnovnu i srednju školu je završio u Novom Pazaru.

Aktivno se bavio odbojkom kao profesionalni igrač (1999.-2008.). Bio je i kapiten tima. Nakon igračke karijere kratko je radio i kao trener u svim kategorijama u Odbojkaškom klubu Novi Pazar.

2003. godine započinje studije na Univerzitetu u Nišu, koje je na kratko prekinuo, a potom nastavio na Drzavnom Univerzitetu u Novom Pazaru, Departman za Biohemijske nauke.
Takođe, 2003. godine postaje član Asocijacije Mladih SDA Sandžaka i biva izabran za Generalnog sekretara.

2008. godine postavljen je za portparola, a iste godine 5. aprila na Šestoj Redovnoj Izbornoj skupštini izabran je za člana Glavnog odbora i potom potpredsjednika SDA Sandžaka, zadužen za rad sa stranackim odborima i interni razvoj.
2009. povjereno mu je i mjesto predsjednika Izborne komisije SDA Sandžaka.

Na Sedmoj Redovnoj izbornoj skupštini 2014. godine izabran je za člana Glavnog odbora i Potpredsjednika Stranke zaduženog za resor politika.

Na parlamentarnim izborima 6. maja 2012. godine izabran je za narodnog poslanika što je ponovo potvrđeno i nakon izbora 16. marta 2014. godine. Mandat mu je potvrđen i nakon izbora 2016. godine.

Oženjen je, suprugom Eminom.

Osnovne informacije

Statistika

  • 20
  • 1
  • 21
  • 2
  • 4 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 2 meseca i 16 dana i 2 sata

Poštovani, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo poslanicima - pitanja za vladu

čeka se odgovor 1 godina i 24 dana i 9 sati

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 1 godina i 2 meseca i 26 dana

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 23.10.2018.

Hvala.

Juče je navršeno 26 godina od zločina u Sjeverinu, kada je 16 ljudi, građana ove države, mučeno, oteto i ubijeno, samo zato što su bili Bošnjaci. Mnoge detalje ovog zločina javnost dobro zna. Znamo da su ih oteli iz autobusa na redovnoj liniji Rudo – Priboj, znamo da su ih nakon legitimisanja, svih putnika, izveli samo Bošnjake, 15 muškaraca i jednu ženu, da su ih kamionom odvezli u pravcu Višegrada, u motel „Viline vlasi“, gde su ih pretresli, mučili, a potom i svirepo ubili na obali reke Drine.

Mnogo toga o ovom zločinu se danas zna, međutim, mi, a ni javnost, još uvek ne znamo ko su nalogodavci, inspiratori ovog zločina. Ne znamo ni gde su tela naših ubijenih sunarodnika i dok njihove porodice, pored posmrtnih ostataka, tragaju i za pravdom, mi ne znamo zašto ovim žrtvama i njihovim porodicama nije dodeljen status civilnih žrtava rata.

Zato ponovo postavljam pitanje ovog puta u svojstvu predsednika Republike Aleksandru Vučiću, da mi odgovori, a takođe i predsednici Vlade, ministarki pravde i Tužilaštvu za ratne zločine – zašto ovi ljudi još uvek nisu dobili status civilnih žrtava rata?

Članovi porodica žrtava su pokrenuli upravni postupak za sticanje ovog statusa, međutim svi njihovi zahtevi su odbijeni. Oni su 2007. godine podneli tužbu protiv Republike Srbije zbog njene logističke i finansijske podrške vojnim i paravojnim jedinicama bosanskih Srba, kao i zbog propusta organa da zaštite svoje građane na državnoj granici koju su otmičari prešli sa kamionom punim otetih ljudi.

Ovakve ponašanje države i njenih sudova prema nestalim i ubijenim Bošnjacima i njihovim porodicama su vrlo teške i ozbiljne poruke za sve i za čitav bošnjački narod koji živi u Republici Srbiji. Zato tražim i objašnjenje od predsednice Vlade zašto je Vlada iz Akcionog plana za poglavlja 23. i 24. izbacila obavezu rasvetljavanja ovih zločina.

Ana Brnabić je u tome vreme bila i ministarka upravo na čelu ministarstva koje je, uprkos našim zahtevima, ove zahteve i ova pitanja izbacilo iz Akcionog plana.

Pored žrtava otmice u Severinu, mi još uvek čekamo na pravdu za žrtve otmice u Štrpcima, granatiranje bošnjačkog sela Kukurovići od strane Užičkog korpusa i druge zločine u Sandžaku koji su za žrtve imali Bošnjake, građana ove države. Dakle, ovo su ljudi koji su bili žrtve organizovanih vojno-policijskih i paravojnih struktura u Srbiji.

Danas je Srbija na papiru kandidat za članstvo u EU. Mi se borimo da zemlja u tom procesu konačno postane demokratska zemlja zasnovana na vladavini prava, na pravdi i na jednakosti za sve njene građane. Međutim, od pravde i jednakosti danas nema ni traga ni glasa i mi danas živimo u zemlji u kojoj se veličaju zločini i zločinci, a proganjaju se pravda i pravednici.

Zapitajmo se kakva je budućnost zemlje sa takvim stanjem uma? Kakva je budućnost Bošnjaka u Srbiji ukoliko ovi zločini iz skore prošlosti ostanu nerešeni? O kakvom poverenju u državu i državne organe i institucije mi možemo da govorimo ukoliko ti organi i institucije najgrublje krše, izruguju se i iživljavaju se nad pravom i nad žrtvama i nad pravdom, a Vlada u isto vreme kaže da rešavanje i rasvetljavanje ovih zločina nema mesta u Akcionom planu? Zar neko misli da je ovo način da se vrati poverenje u državu i državne organe? Ja ne mislim tako i zbog toga mi je važno da odgovore na ova pitanja i objašnjenje dobijem u zakonskom roku. Hvala.

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 02.10.2018.

Hvala.

Pre nekoliko dana, tačnije u subotu, svi smo bili svedoci stravične tragedije koja je zadesila Novi Pazar, kada su u požaru nastradale tri naše sugrađanke, Alisa i Šemsa, od 33 i 25 godina i njihova majka Anica Mojković. NJihova tragična smrt je ujedno još jedno upozorenje na katastrofalan odnos države prema Sandžaku i svim građanima koji tamo žive.

Zato tražim objašnjenje od ministra policije, Nebojše Stefanovića, šefa Sektora za vanredne situacije MUP-a, Predraga Marića i komandira Vatrogasne jedinice u Novom Pazaru, Darka Belića, kako je moguće da u gradu od 120 hiljada stanovnika vatrogasna služba ne raspolaže najosnovnijom opremom, nema obične merdevine i vazdušni jastuk? Pitam – ko je odgovoran za takvo stanje?

Ja moram da pohvalim i vatrogasce iz susedne opštine Raška, koji su došli da pomognu svojim kolegama. Oni su došli sa novim i opremljenim vozilima iz nama susedne opštine, koja ima 20 hiljada stanovnika, i njima hvala i svaka čast. Naša vatrogasna služba u gradu od 120 hiljada stanovnika je došla na intervenciju u nekom starom kršu u kome nisu imali ni obične merdevine, već su merdevine čekali da donesu iz Raške, da bi se popeli na treći sprat stambene zgrade da gase požar i spašavaju ljude. Vatrogasci a nemaju merdevine da se popnu na treći sprat!

Dakle, mi svi plaćamo porez, punimo budžet, plaćamo saobraćajne i prekršajne kazne, pet hiljada, 10 hiljada, a ljudi nam budu živi spaljeni zato što država ima nekakvu svoju političku agendu prema Sandžaku i godinama odbija da opremi vatrogasnu službu najobičnijim merdevinama.

U svemu ovome, na Javnom servisu, koga takođe plaćamo, nema ni jedne jedine reči. Dokle? Dokle ovako?

Ni u jednoj zemlji na svetu ministar i odgovorni rukovodioci ne mogu ostati na svojim pozicijama kada im zbog nedostatka najosnovnije opreme, običnih merdevina, troje ljudi bude živo spaljeno na terasi. Dakle, na terasi, na trećem spratu, u stambenoj zgradi, u centru jednog od većih gradova u zemlji. Časno bi bilo da ministar, načelnik sektora i komandir podnesu ostavke i ja ih već danas pozivam da to učine. A pozivam i kolege iz drugih stranaka iz Sandžaka, da se ne delimo kada su ove stvari u pitanju, da u ovim zahtevima nastupimo jedinstveno.

Ovo nije pitanje na kome treba da se delimo. Ovo nije pitanje na kome treba bilo ko da prikuplja političke poene, jer je ovo poraz za sve nas, a u porazima ne postoje poeni, ne postoje pobednici, svi smo poraženi jednom velikom nepravdom i nepravednom politikom.

Pozivam i ostale stranke koje deluju u Sandžaku da zajedno sa nama traže rešavanje ovih poena. Ovo nije pitanje samo Bošnjaka. Funkcionalna vatrogasna služba ne treba samo Bošnjacima. Klinički centar, autoput, železnica, sve su to stvari koje ne služe samo Bošnjacima. Služe i Srbima, i Albancima, i Romima, i svima koji žive u Sandžaku.

Ova tragedija je mogla da se desi svima. Mogla je i da se spreči, ali se desila samo iz jednog jedinog razloga. Zbog maćehinskog odnosa države prema većini stanovništva koji žive u Sandžaku, a to su Bošnjaci. Zato onome ko je nepravedan treba imenom i prezimenom reći – Aleksandre Vučiću i Nebojša Stefanoviću, vaša nepravedna politika je dovela do ovoga i vi ste odgovorni.

Sedmo vanredno zasedanje , 12.06.2018.

Hvala, uvažena predsednice.
Ministri i članovi Vlade, ja želim da se na ovaj set zakona o nacionalnim manjinama osvrnem kao predstavnik Bošnjaka u ovom parlamentu, i to najpre na Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i Predlog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Ukoliko želimo ozbiljno razmatrati ovaj set zakona koji se tiču nacionalnih manjina, mi najpre moramo početi od analize rada radne grupe za izradu ovih predloga odnosno nacrta zakona. Iz toga kako je tekao taj proces, najbolje se može videti namera predlagača da ovim zakonima nametne neka svoja rešenja.
Radne grupe za izradu ova dva zakona brojale su po 26 članova, uglavnom istog sastava. Koordinacija nacionalnih saveta nacionalnih manjina je imala pravo da u rad tih radnih grupa delegira po pet svojih predstavnika. To su bili predstavnici bošnjačkog, mađarskog, rumunskog, slovačkog i bunjevačkog nacionalnog veća.
Prema broju u kome su manjine bile zastupljene u ovim radnim grupama, može se videti neravnopravan položaj predstavnika nacionalnih manjina. Dakle, od ukupno 26 članova u svakoj od ovih grupa, nacionalne manjine su imale po pet svojih predstavnika i na taj način nisu predstavljale nikakav faktor, niti su imale bilo kakav uticaj na njihov rad, niti je učešće predstavnika nacionalnih manjina dalo očekivani rezultat, jer u takvom odnosu u radnoj grupi je praktično bilo nemoguće doći do rešenja koja predlažu legitimni predstavnici nacionalnih manjina.
Ostali članovi radne grupe određeni su od strane nadležnih ministarstava, od strane Vladinih službi, kao i sekretarijata AP. Predsedavajući ovom radnom grupom je bio državni sekretar u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave.
Dakle, nisu prihvaćeni predlozi iznošeni od strane predstavnika koordinacije, a naročito od strane predstavnika bošnjačkog nacionalnog veća. Takvi predlozi su najčešće ignorisani i preko njih se prelazilo bez adekvatne rasprave. Predlozi, kao što rekoh, su odbijani, bez adekvatnog obrazloženja, a često i bez ikakvog obrazloženja uopšte.
Važno je napomenuti da se i radna grupa nikada i ni na koji način nije izjasnila o predlozima, već je sudbina tih predloga u većini slučajeva zavisila isključivo od stavova izvesnog Darka Radojičića, predstavnika Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, koji je izričito bio protiv svakog predloga koji je dolazio od predstavnika koordinacije nacionalnih saveta nacionalnih manjina.
Radna grupa se takođe nikada nije izjasnila ni o završnim verzijama nacrta ovih zakona, tako da ne znamo na osnovu kog zaključka te radne grupe su ovi zakoni danas ovde pred nama.
Neki od ključnih propusta u radu ovih radnih grupa jesu nepostojanje pravilnika ili poslovnika o radu radne grupe, odbijanje da se glasa o iznešenim predlozima, nepostojanje zapisnika sa sastanaka radne grupe, iako su svi sastanci tonski snimani, što je dokaz koliko je sam proces izmena ovih zakona bio netransparentan i neinkluzivan.
Da se razumemo – ovakav proces izrade izmene pomenutih zakona nije nikakva dobra volja predlagača, već je to obaveza države propisana Akcionim planom za Poglavlje 23, za pristupanje Republike Srbije EU. Dakle, u zaključku osvrta na rad radne grupe, mogu da kažem da nijedan predlog koji je bio od suštinskog značaja za nacionalne manjine nije uvršten u nacrte bilo kojeg od ova dva zakona.
Osvrnuću se posebno i na Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina. Kao predstavnici Bošnjaka, ne možemo biti zadovoljni sadržinom, a još manje načinom na koji se dolazilo do rešenja koja su sadržana u ovom predlogu zakona. Aktuelna politika državnih organa, upravo ovaj položaj prava nacionalnih manjina, tretira kao pitanje od drugorazrednog značaja. Argument ovoj tvrdnji jeste upravo ovakav Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.
Dakle, ako krenemo redom, članom 47. stav 2. Jedinstvenih metodoloških pravila za izradu propisa, definisano je da ukoliko se više od polovine članova osnovnog propisa menja, odnosno dopunjuje, treba doneti novi propis.
Članom 8. stav 2. Zakona o Narodnoj skupštini propisano je da nadležni organi prilikom izrade propisa i zakona, predloga zakona su dužni primenjivati ova jedinstvena metodološka pravila. Izmenama i dopunama ovog zakona se menja više od 20 članova osnovnog zakona, od ukupno 25 koliko ih ima, uz dodavanje novih šest članova, pa se shodno tome moralo pristupiti donošenju novog zakona, a ne izmenama i dopunama postojećeg zakona, jer tako nalažu i važeći propisi u Republici Srbiji.
Dakle, čak nisu ispoštovane ni pravno-tehničke obaveze koje u ovom slučaju su nalagale, kao što rekoh, da se izradi novi Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.
Ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da su prava nacionalnih manjina i načini njihovog ostvarivanja definisani u više različitih zakona i podzakonskih akata koji su često međusobno neusaglašeni dolazimo do još jednog razloga zašto je bilo važno pristupiti izradi novog krovnog Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.
Ovaj zakon je morao biti matični zakon u kome su pobrojana sva prava koja su nacionalnim manjinama garantovana Ustavom Republike Srbije, domaćim zakonodavstvom i međunarodnim dokumentima koje je Republika Srbija ratifikovala i kojima je pristupila.
Država je u izradu ovog predloga zakona ušla na potpuno pogrešan način, bez i jednog parametra koji bi pokazao rezultate dosadašnje primene ovog zakona, bez sagledavanja realnih potreba nacionalnih manjina, kao i bez analize propisa, propisa koji se na različite načine bave ostvarivanjem korpusa prava garantovanih nacionalnim manjinama.
Pre pristupanja izrade samog teksta ovog zakona neophodno je bilo organizovati i više sesija i javnih slušanja i prikupljanja svih relevantnih činjenica koje bi onda bile pravi putokaz u kom smeru se treba ići prilikom utvrđivanja normi koje čine ovaj zakon. Tumačenjem ovih odredaba i odnosa sa drugim zakonima vidimo da ovaj Predlog zakona ne pruža nikakvu pravnu sigurnost nacionalnim manjinama. Ni ovaj zakon, kao ni prošli ne pruža adekvatne kazne odredbe za one koji ovaj zakon krše, bilo da se radi o pravnim ili fizičkim licima.
Dakle, ovim Predlogom zakona kazne odredbe ni u kom smislu nisu adekvatne i nisu propisane na pravi način. Pravni sistem Republike Srbije, ovo je primer, ima niz zakona čije norme su u suprimaciji u odnosu na druge zakone. Takvi primeri su Zakon o privatizaciji i Zakon o javnoj svojini. Da je takva praksa i takav pristup bio primenjen i u norme ovih zakona nacionalne manjine kao jedna od najranjivijih društvenih grupa bi imale adekvatnu pravnu zaštitu i imali bi potreban nivo pravne sigurnosti, odnosno zakon trajnog karaktera, koji ne bi bio ugrožen, pa čak i suspendovan donošenjem nekog drugog zakona, a često i nekog podzakonskog akta.
Na ovaj način ostvarivanje prava nacionalnih manjina ponovo zavisi od političke volje Vlade, što je još jedan od dokaza da u Srbiji ne postoji želja za uspostavljanjem vladavine prava. Posebnu centralizaciju predstavlja i vaš predlog u članu 11. Predloga zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina u kome pokušavate sprečiti legitimne predstavnike nacionalnih manjina, koji su na rukovodećim pozicijama u političkim partijama, da se kandiduju i budu birani u nacionalne savete. To bi moglo ukoliko bi istu takvu odredbu propisali i za predsednika Republike, za predsednika Vlade ili, recimo, za ministra nadležnog za ovu oblast. Kako to mislite da, evo, recimo, vi kao funkcioner političke partije možete da budete ministar koji se bavi nacionalnim manjinama i njihovim nacionalnim savetima, a legitimni predstavnici nacionalnih manjina to ne mogu? Isto važi pitanje i za predsednika Republike i predsednika Vlade. Dakle, neophodno je primeniti iste parametre.
Nedostatak ovog zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, jeste i činjenica da je izostalo propisivanje obaveze predsedniku Vlade, predsedniku Pokrajinske Vlade, gradonačelnicima i predsednicima opština da u parlamentu, u Skupštini autonomne pokrajine i u parlamentima lokalnih samouprava, podnose izveštaj jednom godišnje o položaju i stepenu ostvarivanja individualnih i kolektivnih prava nacionalnih manjina sa predlogom mera za unapređenje sveukupnog položaja pripadnika nacionalnih manjina.
Predlog ovog zakona takođe nije uvažio ni činjenicu da neke nacionalne manjine poput Bošnjaka, Albanaca, Bugara, deo Roma, deo Vlaha, deo Makedonaca, deo Rumuna živi izvan teritorija Autonomne pokrajine Vojvodine u kojoj postoji srednji nivo vlasti i u kome su razvijeni mehanizmi za zaštitu i ostvarivanje prava nacionalnih manjina u svim oblastima.
Dakle, uvažavajući ovu činjenicu neophodno je bilo propisati veći korpus prava i čvrste mehanizme i kanale putem kojih bi se jednako na celoj terotoriji Republike Srbije ostvarivala prava nacionalnih manjina u cilju postizanja suštinske ravnopravnosti pripadnika nacionalnih manjina i građana koji pripadaju većini, ali i između samih nacionalnih manjina.
Ustavom Republike Srbije je propisano takođe da i nacionalne manjine imaju pravo na samoupravu u određenim oblastima. Međutim, ni u jednom pravnom aktu ove države ta manjinska samouprava nije definisana, nije određen njen pojam, niti uslovi ni načini pod kojim se ona ostvaruje. Ovim zakonom je bilo neophodno definisati pravni status nacionalnog saveta, odnosno nacionalnog veća nacionalne manjine kao institucije preko koje nacionalne manjine ostvaruju neka od svojih kolektivnih prava i nosioca manjinske samouprave.
Kada je u pitanju obrazovanje, obrazovanje nacionalnih manjina na maternjem jeziku predstavlja jedno od fundamentalnih prava za očuvanje njihove posebnosti. Upravo je ostvarivanje prava nacionalnih manjina na obrazovanje jedno od onih prava na maternjem jeziku koje se ostvaruje u više različitih zakona, a određena pitanja su rešena čak i aktima neke niže pravne snage od zakona, što je neprihvatljivo. Ni ovim Predlogom zakona ovo pitanje nije rešeno na adekvatan način.
Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina u oblasti obrazovanja mora dati pravo manjinama da u predmetima od posebnog značaja u značajnoj meri, a nikako ne manje od 50% izučavaju te mere koje se odnose na istoriju, umetnost, kulturu, tradiciju te nacionalne manjine.
Kada je u pitanju službena upotreba jezika i pisma, Predlogom zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, obavezno uvođenje u službenu upotrebu jezika i pisma nacionalne manjine moralo je biti propisano za one lokalne samouprave u kojima broj pripadnika nacionalne manjine dostiže 10% stanovništva. Propisivanjem ove afirmativne mere dala bi se satisfakcija nacionalnim manjinama nad kojima su u prošlosti vršeni zločini, progoni i kršenje ljudskih prava jer je njihova brojnost usled toga smanjena u tim sredinama, kao što je slučaj sa bošnjačkom zajednicom u opštini Priboj.
Upotreba jezika i pisma u izdavanju ličnih i putnih isprava svodi se samo na ispisivanje ličnog imena pripadnika nacionalnih manjina na njihovom maternjem jeziku i pismu.
Zakon o ličnoj karti i Zakon o putnim ispravama na različit način definišu ovo pitanje pa je prema odredbama Zakona o ličnoj karti propisano da se obrazac lične karte štampa i izdaje na jeziku i pismu nacionalne manjine, dok je Zakonom o putnim ispravama propisano da se u obrazac putne isprave samo lično ime pripadnika nacionalne manjine upisuje na način na koji je upisan u matične knjige.
Dosadašnja praksa je pokazala da se ni lična karta, a ni pasoš ne izdaju dvojezično i na jeziku i pismu nacionalne manjine. Ovaj primer je još jedan u nizu dokaza o neusklađenosti propisa u Republici Srbiji koji na bilo koji način tretiraju prava nacionalnih manjina, ali da čak ako je nešto propisano zakonom svedoci smo da se ono u praksi ne sprovodi, čime se nacionalne manjine onemogućavaju da u potpunosti i na adekvatan način ostvaruju svoja prava.
Kada je u pitanju zastupljenost nacionalnih manjina u okviru zakonodavne, sudske, izvršne vlasti, kao i političko organizovanje nacionalnih manjina, ovaj korpus prava nacionalnim manjinama je zagarantovan Ustavom Republike Srbije i predviđenim međunarodnim dokumentima i nekim zakonima Republike Srbije. Primena ovog u praksi shodno dosadašnjem iskustvu svedena je na minimum ili je potpuno onemogućena. Zastupljenost nacionalnih manjina u pravosuđu, policiji, tužilaštvu, predstavničkim telima i drugim državnim organima je na jako niskom nivou. Posledica toga između ostalog jesu i pravne praznine koje postoje u propisima koja uređuju ta pitanja, a naročito u pogledu postupaka i načina ostvarivanja tih prava.
Shodno tome ovim predlogom zakona trebale su se propisati mere kojim bi se osigurala politička participacija predstavničkim telima na svim nivoima vlasti, a naročito u pogledu kandidovanja izbornih lista nacionalnih manjina, u recimo postupku izbora narodnih poslanika i odbornika prema kojima bi se osigurala zastupljenost nacionalnih manjina u pravosudnim organima, ali i drugim državnim organima sa javnim ovlašćenjima i kojim bi se osigurala zastupljenost nacionalnim manjinama u državnim organima, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.Kada je u pitanju Savet Republike Srbije za nacionalne manjina, dakle, Predlogom ovog zakona potpuno je obesmišljena prvobitna ideja postojanja ovakvog jednog saveta. Dakle, danas je premijeru omogućeno da bude oslobođen ove dužnosti. Ideja formiranja ovakvog saveta jeste da na najvišem nivou Vlada ponese odgovornost za položaj nacionalnih manjina. Ovim zakonom se skida odgovornost sa premijera i to se spušta na neki niži nivo, čime se stvaraju mehanizmi za dodatno odugovlačenje kada su u pitanju određena prava nacionalnih manjina.
U ostatku rasprave o amandmanima govorićemo, dakle, ja se nadam da ste iz svega navedenog shvatili da ovakav predlog zakona ne predstavlja rešenje za nagomilane probleme sa kojima se nacionalne manjine suočavaju u Republici Srbiji i da se ovim predlogom dodatno komplikuje ovako konfuzna oblast u ostvarivanju individualnih kolektivnih prava pripadnika nacionalnih manjina i ja vas zato pozivam da povučete ovakve predloge zakona. Naročito vas pozivam da ne nastavite dalje sa ovakvim načinom donošenja ovih zakona.
Mi smo pokušali da amandmanom u nekoj meri ublažimo negativne efekte i ja vas pozivam da barem te amandmane usvojite. Hvala.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 23.10.2018.

Hvala.

Juče je navršeno 26 godina od zločina u Sjeverinu, kada je 16 ljudi, građana ove države, mučeno, oteto i ubijeno, samo zato što su bili Bošnjaci. Mnoge detalje ovog zločina javnost dobro zna. Znamo da su ih oteli iz autobusa na redovnoj liniji Rudo – Priboj, znamo da su ih nakon legitimisanja, svih putnika, izveli samo Bošnjake, 15 muškaraca i jednu ženu, da su ih kamionom odvezli u pravcu Višegrada, u motel „Viline vlasi“, gde su ih pretresli, mučili, a potom i svirepo ubili na obali reke Drine.

Mnogo toga o ovom zločinu se danas zna, međutim, mi, a ni javnost, još uvek ne znamo ko su nalogodavci, inspiratori ovog zločina. Ne znamo ni gde su tela naših ubijenih sunarodnika i dok njihove porodice, pored posmrtnih ostataka, tragaju i za pravdom, mi ne znamo zašto ovim žrtvama i njihovim porodicama nije dodeljen status civilnih žrtava rata.

Zato ponovo postavljam pitanje ovog puta u svojstvu predsednika Republike Aleksandru Vučiću, da mi odgovori, a takođe i predsednici Vlade, ministarki pravde i Tužilaštvu za ratne zločine – zašto ovi ljudi još uvek nisu dobili status civilnih žrtava rata?

Članovi porodica žrtava su pokrenuli upravni postupak za sticanje ovog statusa, međutim svi njihovi zahtevi su odbijeni. Oni su 2007. godine podneli tužbu protiv Republike Srbije zbog njene logističke i finansijske podrške vojnim i paravojnim jedinicama bosanskih Srba, kao i zbog propusta organa da zaštite svoje građane na državnoj granici koju su otmičari prešli sa kamionom punim otetih ljudi.

Ovakve ponašanje države i njenih sudova prema nestalim i ubijenim Bošnjacima i njihovim porodicama su vrlo teške i ozbiljne poruke za sve i za čitav bošnjački narod koji živi u Republici Srbiji. Zato tražim i objašnjenje od predsednice Vlade zašto je Vlada iz Akcionog plana za poglavlja 23. i 24. izbacila obavezu rasvetljavanja ovih zločina.

Ana Brnabić je u tome vreme bila i ministarka upravo na čelu ministarstva koje je, uprkos našim zahtevima, ove zahteve i ova pitanja izbacilo iz Akcionog plana.

Pored žrtava otmice u Severinu, mi još uvek čekamo na pravdu za žrtve otmice u Štrpcima, granatiranje bošnjačkog sela Kukurovići od strane Užičkog korpusa i druge zločine u Sandžaku koji su za žrtve imali Bošnjake, građana ove države. Dakle, ovo su ljudi koji su bili žrtve organizovanih vojno-policijskih i paravojnih struktura u Srbiji.

Danas je Srbija na papiru kandidat za članstvo u EU. Mi se borimo da zemlja u tom procesu konačno postane demokratska zemlja zasnovana na vladavini prava, na pravdi i na jednakosti za sve njene građane. Međutim, od pravde i jednakosti danas nema ni traga ni glasa i mi danas živimo u zemlji u kojoj se veličaju zločini i zločinci, a proganjaju se pravda i pravednici.

Zapitajmo se kakva je budućnost zemlje sa takvim stanjem uma? Kakva je budućnost Bošnjaka u Srbiji ukoliko ovi zločini iz skore prošlosti ostanu nerešeni? O kakvom poverenju u državu i državne organe i institucije mi možemo da govorimo ukoliko ti organi i institucije najgrublje krše, izruguju se i iživljavaju se nad pravom i nad žrtvama i nad pravdom, a Vlada u isto vreme kaže da rešavanje i rasvetljavanje ovih zločina nema mesta u Akcionom planu? Zar neko misli da je ovo način da se vrati poverenje u državu i državne organe? Ja ne mislim tako i zbog toga mi je važno da odgovore na ova pitanja i objašnjenje dobijem u zakonskom roku. Hvala.

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 02.10.2018.

Hvala.

Pre nekoliko dana, tačnije u subotu, svi smo bili svedoci stravične tragedije koja je zadesila Novi Pazar, kada su u požaru nastradale tri naše sugrađanke, Alisa i Šemsa, od 33 i 25 godina i njihova majka Anica Mojković. NJihova tragična smrt je ujedno još jedno upozorenje na katastrofalan odnos države prema Sandžaku i svim građanima koji tamo žive.

Zato tražim objašnjenje od ministra policije, Nebojše Stefanovića, šefa Sektora za vanredne situacije MUP-a, Predraga Marića i komandira Vatrogasne jedinice u Novom Pazaru, Darka Belića, kako je moguće da u gradu od 120 hiljada stanovnika vatrogasna služba ne raspolaže najosnovnijom opremom, nema obične merdevine i vazdušni jastuk? Pitam – ko je odgovoran za takvo stanje?

Ja moram da pohvalim i vatrogasce iz susedne opštine Raška, koji su došli da pomognu svojim kolegama. Oni su došli sa novim i opremljenim vozilima iz nama susedne opštine, koja ima 20 hiljada stanovnika, i njima hvala i svaka čast. Naša vatrogasna služba u gradu od 120 hiljada stanovnika je došla na intervenciju u nekom starom kršu u kome nisu imali ni obične merdevine, već su merdevine čekali da donesu iz Raške, da bi se popeli na treći sprat stambene zgrade da gase požar i spašavaju ljude. Vatrogasci a nemaju merdevine da se popnu na treći sprat!

Dakle, mi svi plaćamo porez, punimo budžet, plaćamo saobraćajne i prekršajne kazne, pet hiljada, 10 hiljada, a ljudi nam budu živi spaljeni zato što država ima nekakvu svoju političku agendu prema Sandžaku i godinama odbija da opremi vatrogasnu službu najobičnijim merdevinama.

U svemu ovome, na Javnom servisu, koga takođe plaćamo, nema ni jedne jedine reči. Dokle? Dokle ovako?

Ni u jednoj zemlji na svetu ministar i odgovorni rukovodioci ne mogu ostati na svojim pozicijama kada im zbog nedostatka najosnovnije opreme, običnih merdevina, troje ljudi bude živo spaljeno na terasi. Dakle, na terasi, na trećem spratu, u stambenoj zgradi, u centru jednog od većih gradova u zemlji. Časno bi bilo da ministar, načelnik sektora i komandir podnesu ostavke i ja ih već danas pozivam da to učine. A pozivam i kolege iz drugih stranaka iz Sandžaka, da se ne delimo kada su ove stvari u pitanju, da u ovim zahtevima nastupimo jedinstveno.

Ovo nije pitanje na kome treba da se delimo. Ovo nije pitanje na kome treba bilo ko da prikuplja političke poene, jer je ovo poraz za sve nas, a u porazima ne postoje poeni, ne postoje pobednici, svi smo poraženi jednom velikom nepravdom i nepravednom politikom.

Pozivam i ostale stranke koje deluju u Sandžaku da zajedno sa nama traže rešavanje ovih poena. Ovo nije pitanje samo Bošnjaka. Funkcionalna vatrogasna služba ne treba samo Bošnjacima. Klinički centar, autoput, železnica, sve su to stvari koje ne služe samo Bošnjacima. Služe i Srbima, i Albancima, i Romima, i svima koji žive u Sandžaku.

Ova tragedija je mogla da se desi svima. Mogla je i da se spreči, ali se desila samo iz jednog jedinog razloga. Zbog maćehinskog odnosa države prema većini stanovništva koji žive u Sandžaku, a to su Bošnjaci. Zato onome ko je nepravedan treba imenom i prezimenom reći – Aleksandre Vučiću i Nebojša Stefanoviću, vaša nepravedna politika je dovela do ovoga i vi ste odgovorni.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 26.04.2018.

Hvala.

Prošle godine, tačnije 30. septembra u Tutinu je ubijen Fahrudin Mavrić, mladić od 22 godine, koga je ubio uniformisani policajac. Od samog početka, za ovaj slučaj počinju namerne komplikacije. Sve radnje koje su državni organi preuzeli u vezi sa ovim ubistvom imaju samo jedan cilj, a to je da se ubica ovog nevinog mladića oslobodi.

Idemo redom. Najpre, ministar policije Nebojša Stefanović je dao sramnu izjavu, u kojoj iznosi laži o ovom brutalnom ubistvu, pa ću ga i citirati: „Kriminalac je pucao na njih, a njihova zakonska obaveza je da potegnu oružje i da brane svoj život. Ti ljudi su posebno obučeni i kada oni potegnu oružje, očigledno da je postojao dobar razlog“. Završen citat.

Ni jedna jedina reč u ovoj izjavi nije tačna. Ministar Stefanović je ovim svojim postupkom zapravo iskoristio svoju poziciju na visokom državnom vrhu i direktno poručio tužiocima i sudijama kako da tretiraju ovaj slučaj, rekavši i to, pa ću ga citirati, da su ti policajci branili svoj život i postupili u skladu sa zakonom.

Pošto mi nije odgovorio na pitanje koje sam mu postavio prošli put, ja ponovo od njega tražim da objasni sa kojim pravom je izjavio ovako nešto pre nego što je sprovedena bilo kakva istraga ili pre nego što je podignuta optužnica?

I danas ponavljam da se zbog ovakvih laži u normalnim zemljama ministar policije ili smenjuje ili sam podnosi ostavku.

Šta se dalje dešava sa ubistvom Skarepa? Apelaciono tužilaštvo u Kragujevcu potpuno netransparentno oduzima predmet od nadležnog Višeg tužilaštva u Novom Pazaru i dodeljuje nenadležnom Višom tužilaštvu u Užicu. Ovakva odluka Apelacionog tužilaštva u Kragujevcu ne samo da je uznemirila javnost, već je i povećala dozu nepoverenja Bošnjaka prema državnim organima. Te, s tim u vezi, tražim od predsednika ovog Apelacionog tužilaštva da objasni sve razloge za ovakav postupak.

Više tužilaštvo u Užicu do danas nije podiglo optužnicu protiv policajca zato što je, prema njihovim navodima, istraga još uvek u toku.

Međutim, i pored toga što je istraga još uvek u toku, ubica se ovih dana našao na slobodi, bez obzira što bi sa slobode mogao da utiče kako na istragu, tako i na svedoke.

Ovakav odnos državnih organa prema Bošnjacima, sve skupa, predstavlja zabrinjavajuću poruku i potvrđuje da državni organi Srbije i dalje vode politiku legalizacije zločina nad Bošnjacima i ovo nije prvi slučaj. Mi godinama upozoravamo da je ponašanje policije, sudova i tužilaštva u Sandžaku neprijateljsko prema Bošnjacima, a danas vidimo da su više instance i viši organi tu da to neprijateljsko ponašanje dobije još veću dimenziju.

Zar neko posle otmica u Štrpcima i Sjeverinu misli da su Bošnjaci u Srbiji glineni golubovi pa da može da puca u njih bez ikakve kazne i bez ikakve odgovornosti, naročito ako nosi značku i uniformu? Dokle ćemo mi u parlamentu tražiti da državni organi rade svoj posao i reše brojna nerešena ubistva u Sandžaku?

Očekujete da Bošnjaci imaju poverenja u ovakve državne organe, u ovakvu državu, u policiju koja ubija našu decu, u vojnike koji na zvaničnim svečanostima pevaju četničke pesme. Kome i zašto mi plaćamo porez? Da bi od našeg poreza davali plate ovakvim policajcima, da bi davali plate vojnicima koji pevaju četničke pesme, ovakvim tužiocima i sudijama.

Očekujem da odgovore i objašnjenja na ova pitanja dobijem u zakonom predviđenom roku. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 01.03.2017.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 96437.00 RSD 03.06.2016 -
Poslednji put ažurirano: 10.12.2017, 00:34