Potpuno bi bilo besmisleno da se stavi van snage odluka Narodne skupštine da su sednice javne, i ova je javna, to je potpuna razlika, osim što nema direktnog prenosa i prema tome neću staviti na glasanje takav predlog.
Odluku sam donela ja i rekla sam da je to po članu 229. Poslovnika Narodne skupštine. Ukoliko niste zadovoljni, Administrativni odbor će takođe dati odgovor i na vaše primedbe.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O PENZIJSKOM I INVALIDSKOM OSIGURANjU (načela)
Primili ste Predlog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: zajedno Dragan Rafailović, Predrag Stojanović, Gvozden Jovanović, Radoslav Veselinović, Živorad Raković i Bogoljub Zečević; zajedno Dragan Rafailović i Predrag Stojanović; Marko Đurišić; zajedno Novica Đurašković i Bojan Kostreš; Leila Ruždić-Trifunović; Velimir Simonović; zajedno Nebojša Jović, Joca Arsić, Toma Bušetić, Golub Rajić, Dragan Jovanović, Žarko Obradović, Zoran R. Anđelković, Rade Bajić, Đura Lazić, Momir Radoičić, Sreten Mitrović, Miomir Ilić, Slobodan Tomović, Miloš Nešović, Dušan Cvetković, Živanko Radovančev, Živodarka Dacin, Slobodan Pavlović, Milan Janković, Rajko Baralić, Borivoje Drakulović, Ljubomir Mucić i Jovan Todorović; zajedno Radojko Petrić, Dušan Cvetković, Golub Rajić, BoraStanimirović, Joca Arsić i Đura Lazić; zajedno Borislav Pelević, Dragan Marković, Petar Petrović, Miloš Lukić, Adam Urošević i Đuro Popović; zajedno Dragan Lazić i Đorđe Mamula; zajedno Slobodan Adžić i Dragoljub Vojinović; Zlatan Jovanović; Dragan Čolić; Branislav Blažić; Veroljub Arsić, Ljubomir Kragović; Lazar Marjanski; Milorad Mirčić; Srboljub Živanović; Slobodan Janjić; Vitomir Plužarević; Petar Jojić; Stevan Kesejić; Dragoljub Stamenković; Goran Cvetanović; Zoran Krasić; Nataša Jovanović; zajedno Milorad Stanulov i Ljubodrag Grbić; i Zoran Mićović.
Primili ste amandmane Vlade Republike Srbije, kao i mišljenje Vlade o pojedinim amandmanima.
Pisanim putem amandmane su povukli narodni poslanici Dragan Rafailović i Predrag Stojanović na članove 10. stav 3, 13, 16. i 16a, koje su podneli 19. februara 2003. godine.
Primili ste izveštaje Zakonodavnog odbora i Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja.
Na sednici Zakonodavnog odbora mišljenje je izdvojio narodni poslanik Petar Cvetković.
Na sednici Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja mišljenja su izdvojili narodni poslanici Zlata Đerić, Toma Bušetić i Đuro Popović.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme za raspravu iznosi pet časova i ono se raspoređuje srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim predstavnike poslaničkih grupa da predaju liste sa prijavljenim govornicima za ovu tačku dnevnog reda.
Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres i pitam da li predstavnik predlagača, dr Gordana Matković, ministar za socijalna pitanja, želi reč? Izvolite.

Dame i gospodo, pred vama se nalazi Predlog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji, kao što i piše u obrazloženju zakona, predstavlja zapravo početak reforme u ovoj oblasti.
Ako bismo hteli na početku da kažemo zašto su reforme neophodne, tu svakako u ovom trenutku, ali i u poslednje dve decenije, dominiraju s jedne strane demografski razlozi - zapravo se zbog njih stalno radi na promenama sistema penzijsko-invalidskog osiguranja i u zemljama mnogo bogatijim i razvijenijim od naše.
Ekonomski razlozi varirali su u proteklim decenijama zavisno od toga da li su vezani za različite domene i kretanja, ne samo u bruto društvenom proizvodu, već i za različita prava koja je, zapravo, ovaj zakon do sada pokrivao.
Najpre, vrlo kratko o demografskim razlozima. Mislim da je to svima poznato da mi, zapravo, od sredine 60-tih godina imamo stopu ukupnog fertiliteta koja je nedovoljna za prosto obnavljanje stanovništva. Usled demografske inercije posledice toga nisu se mogle odmah odraziti, ali na dugi rok dolazimo u situaciju da naša starosna piramida nema više oblik piramide. Odnos između potencijalno izdržavanog stanovništva, za koga treba izdvajati sredstva, u ovom slučaju penzije, i radno sposobnog stanovništva postaje sve nepovoljniji, a u takvim uslovima moraju da se prave izmene i u penzionom sistemu.
Htela bih ovom prilikom da vas podsetim, što je izuzetno važno da se razume, da mi imamo tekući način finansiranja, što nije specifičnost naše zemlje, on postoji u gotovo svim zemljama, ali u drugim zemljama predstavlja samo jedan deo penzionog sistema. Tekući način finansiranja podrazumeva da mi sada zaposleni izdvajamo za penzije sadašnjih penzionera i zato se on zove tekući.
Ovde faktički postoji efekat protočnog bojlera. Na taj način mi danas zaposleni i obavezno osigurani jednog dana, kada dođemo u odgovarajuće godine ili ukoliko dođe do invaliditeta, stičemo pravo da budemo izdržavani od budućih obveznika. Izdržavanje penzionera, koje naravno ne znači socijalnu zaštitu, podrazumeva osiguranje, ali na tekućem principu.
Moje duboko uverenje je da takav način finansiranja mora ostati i to kao jedan od stubova u sistemu penzionog osiguranja, a mislim da ću vam najbolje ilustrovati razloge da takav način finansiranja ostane kao jedan od elemenata u sistemu ako kažem šta je alternativa. Alternativa je da postoje fondovi, ono što bi neki profesionalci nazvali pravim fondovima, znači da mi izdvajamo sredstva na svoje individualne štedne račune, da se zatim, kada dođemo u odgovarajuće godine, ako je reč o riziku starosti, iz tih sredstava isplaćuju penzije.
U međuvremenu naravno ta sredstva se ulažu, investiraju, ona se uvećavaju i kada steknete pravo na penziju vi sa tog svog individualnog štednog računa povlačite novac. Elementi solidarnosti u tom sistemu suštinski ne postoje zbog toga što povlačite onoliko koliko ste ulagali.
Drugo, mnogo važnije, to je što takav sistem ne omogućava apsolutnu sigurnost u starosti. Zašto? U međuvremenu ti fondovi mogu propasti. Mislim da je najbolji primer, kakvih ima mnogo i u drugim zemljama a ne samo kod nas, ono što se nama dešavalo tokom 90-tih godina.
Da su ta sredstva postojala na nekim posebnim računima, mogla su biti upropašćena tokom hiperinflatornih godina ili usled nekih pogrešnih investicija. Zato je tekući način finansiranja, kao jedan od stubova sistema, neophodan da bismo imali tu apsolutnu sigurnost u starosti. Postojaće zaposleni, od njihovih ukupnih zarada izdvajaće se sredstva za penzije i finansirati sadašnji penzioneri.
Taj sistem, ako se upoređujemo sa drugim zemljama, obezbeđuje relativno minimalni ali sigurni dohodak u starosti, a pored toga postoje drugi stubovi u tom penzionom sistemu. To su dobrovoljno osiguranje, koje podrazumeva da vi sada zaista na te individualne štedne račune stavljate novac i posle sa njih povlačite, ali to je vaša slobodna odluka da li ćete se dobrovoljno osigurati ili ne; postoji tzv. dopunsko obavezno osiguranje koje u pojedinim zemljama postoji u manjoj ili većoj meri, na šta ćemo se kasnije vratiti.
Da se vratimo na razloge zašto su reforme neophodne, ostajući na stanovištu da nam je tekući sistem finansiranja jako važan kao jedan od stubova sistema. Mi imamo jako visok udeo za penzije u bruto društvenom proizvodu. Jedino Slovenija ima tako visoka izdvajanja u bruto društvenom proizvodu, kod većine drugih zemalja u tranziciji taj udeo kreće se između 6% i 10% - mislim da poređenje sa razvijenim zemljama nije adekvatno prosto zbog toga što je tamo mali udeo u bruto društvenom proizvodu jer imaju i druge stubove u sistemu, kao što dobrovoljno osiguranje, gde se mi ne možemo porediti.
Drugi razlog je dugoročni deficit u Fondu. Deficit u Fondu za penziono osiguranje postojao je i u 80-tim i u 90-tim godinama. Znači, mogli bismo da kažemo da ono što je zakonski trebalo da bude pokriveno iz Fonda praktično nije moglo da se pokriva, pa je onda bilo predmet doplate iz budžeta ili tzv. divljih usklađivanja, gde se nalaze različita rešenja ili se ne isplaćuju sve penzije u toku godine.
Smatram da je to izuzetno loše, pre svega za penzionere, zbog toga što penzioneri sa niskim penzijama ne mogu da prežive sa 11 umesto sa 12 penzija i oni su onda najveći gubitnici takvog divljeg usklađivanja. Mislim da je zbog toga strašno važno da se ova oblast uredi tako da postoji ta sigurnost.
Činjenica je da smo imali jako brz porast broja penzionera. Kada gledamo odnos između broja penzionera i zaposlenih, on je jako nepovoljan iz demografskih, ali mnogo više iz ekonomskih razloga. Ne samo zbog toga što imamo mali broj zaposlenih, iako je to danas činjenica. Postoji relativno mali broj ljudi koji izdvajaju doprinose u odnosu na onaj broji koji se od tih doprinosa izdržava.
Takođe, činjenica je da su u sistemu postojali brojni instituti koji su omogućavali prevremeno penzionisanje, odlazak u penziju sa tzv. velikim učešćem tih mladih penzionera i postojale su brojne povoljnosti u sistemu, ne ulazeći u to da li su one zloupotrebljavane ili ne. Ali, postavlja se pitanje, šta obavezno osiguranje mora da obezbedi, kada nekog primoravate da se obavezno osigura kao država, šta on posle treba iz tog fonda da povlači?
Činjenica je da smo gotovo jedina zemlja u svetu, prema podacima kojima raposlažem, koja ima jednu trećinu invalidskih penzionera. Znači, postojala je korupcija u sistemu i sa time ste naravno svi upoznati, ali naročito tokom 80-tih, pa i 70-tih; vrlo se lako odlučivalo o tome da neko može da ode u invalidsku penziju.
Ti liberalni uslovi penzionisanja su se protezali kroz čitave decenije i važan su uzrok zbog čega imamo tako visok procenat penzionera.
Takođe, jako je nepovoljno što postoji visoka opterećenost plata. Zbog svih ovih obaveza vezanih ne samo za penziono, već i za zdravstveno osiguranje, za poreske obaveze, opterećenost plata je velika i samim tim radno mesto je skupo. Kao što smo videli kod tekućeg načina finansiranja, ako je radno mesto skupo vi dolazite u situaciju da zaposlenost ne može brzo da raste i samim tim se zatvara izvor za obezbeđenje penzija.
U našim uslovima izuzetno je visoka stopa zamene. Mi smo radili analizu na 100.000 ljudi koji su otišli u penziju od 1999. godine. U proseku, njihova poslednja plata je jedva bila veća od prve penzije. To je neodrživ sistem koji nijedna zemlja ne može da izdrži.
Mi prelazimo na tržišnu ekonomiju. To podrazumeva, pre svega, važnu razliku samog sistema: više nemate državna i društvena preduzeća kao dominantna i nisu relativno male razlike u platama između ljudi na različitim mestima, bez obzira što su one i postojale, ali danas se suočavamo i tek ćemo se suočavati sa dramatičnim razlikama u platama između pojedinih mesta. Videćemo posle zbog čega je to jako važan razlog za promenu sistema.
Postoji potreba da se utvrdi šta je predmet penzionog osiguranja, socijalnih prava i zapošljavanja, posebno invalida; da se razgraniče različiti korpusi prava, imajući u vidu da gradimo tržišnu ekonomiju, gde postoji veliki broj subjekata, malih preduzeća i sl.
Jedan od važnih razloga za promenu je i postojanje sive ekonomije. Sada dovodite u neravnopravnu situaciju različite "igrače" na tržištu time što se za neke vrste angažmana plaćaju obavezni doprinosi, a za neke ne.
S druge strane, samim tim što se u prethodnom sistemu uzimalo samo 10 najboljih godina, vi ste praktično podsticali ljude da im samo bude važno koliki su im doprinosi za tih 10 godina. To je ono što je loše. Ovo je pokušaj da se ugrade motivi da se tokom čitavog radnog veka uplaćuju doprinosi.
Najzad, razlog svima ovde važan, to je održiv način finansiranja penzija, što znači: kada imamo niske penzije, kao danas, jako je važno da te penzije budu finansirane, da stižu na vreme i da se mogu isplatiti.
Zakon pred vama je prvi korak ili jedan od novih sledećih koraka u sistemu promene ili reforme penzijskog sistema. Na početku bih rekla šta ostaje nepromenjeno u ovom zakonu.
Penzije postojećih penzionera i način njihovog usklađivanja se ne menjaju ovim zakonom. Takođe, ne menja se starosna granica za odlazak u penziju; ona je 58 godina za žene i 63 godine za muškarce; ostaje mogućnost odlaska i pre dostizanja starosne granice, s tim što je onda puni radni staž za žene 35, a za muškarce 40 godina.
Ono što ostaje nepromenjeno to su elementi solidarnosti u sistemu, počevši od minimalne penzije i nekih elemenata kao što je naknada za telesno oštećenje.
Prema prethodnom zakonu prilikom obračuna visine penzije žene su imale privilegije u odnosu na muškarce. Žene sa punih 35 godina staža, pod uslovom da su ostale radne karakteristike bile iste, imale su istu penziju kao i muškarci koji su radili 40 godina. Ako su i žena i muškarac radili 35 godina, žena je sa istim karakteristikama u pogledu plate i doprinosa imala 15% višu penziju. Ta privilegija je zadržana i u ovom predlogu zakona. Moram da kažem dve stvari:
Prvo, ovaj zakon je bio predmet velikog broja sastanaka i usaglašavanja sa socijalnim partnerima. Socijalni partneri, a pre svega muškarci solidarno sa ženama, insistirali su da ova privilegija ostane.
Prihvatili smo da ta privilegija ostane, iako smo svesni da penziono osiguranje ne treba da rešava problem neravnopravnosti žena time što će joj dati na kraju privilegiju kada ode u penziju, zato što danas, sa svom tom privilegijom kada pri penzionisanju dobiju 15% veću penziju nego muškarci, žene imaju u proseku 20% niže penzije nego muškarci. To je stoga što su one radile na slabije plaćenim radnim mestima, što su imale kraći radni staž u proseku ili niže kvalifikacije.
Ukoliko bi dosledno u ovom trenutku prešli na izjednačavanje muškaraca i žena u pogledu visine penzije, penzije žena zbog svih ovih razloga znatno bi se smanjile po novom sistemu u odnosu na prethodni.
I to ne bi bio problem, ako je to koncept i ako je to pravilno. Problem je u tome što su penzije sada relativno niske. Zbog toga tih 15% ili 20% danas mogu nekome značiti pitanje preživljavanja. U skladu sa strategijom smanjenja siromaštva smatrali smo da treba prihvatiti ovaj zahtev ekonomsko-socijalnih partnera i da ovo nije momenat za ukidanje te privilegije žena, ali je važno da se to razume.
Važna promena u ovom sistemu je uvođenje nove formule za obračun penzija, a podrazumeva uvođenje sistema bodova. Sada se utvrđuje lični koeficijent za svakog pojedinca, za svaku godinu u kojoj je radio, što predstavlja odnos između njegove plate i prosečne plate svih zaposlenih u toj godini, i to se množi sa brojem godina staža.
Ovako dobijen proizvod se množi sa vrednošću opšteg boda. Vrednost opšteg boda praktično omogućava da u proseku novi i stari penzioneri ostanu isti, što i jeste jedan od ustavnih zahteva i predstavlja korektivni faktor za činjenicu što je uvedeno da se umesto 10 najboljih godina posmatra čitav radni vek.
Koji su razlozi za produženje obračunskog perioda?
Prvi i važan razlog je element pravednosti. U postojećem sistemu tih 10 najboljih godina praktično i suštinski znači prelivanje ka onima koji su samo u toku 10 godina radili u nekoj jako dobroj formi ili su imali neki izrazit uspon u karijeri i to je nepravedno. Kao što vidite, udeo za penziju u bruto društvenom proizvodu je uvek negde na istom nivou oko tih 15%, pa vam je jasno da to mora značiti prelivanje.
Drugi je usklađivanje sa drugim zemljama i Evropskom unijom, a nadam se da nije sporno za većinu ovde da tamo treba da uđemo.
Treći važan razlog je borba protiv sive ekonomije, u smislu podsticaja za uplatu doprinosa tokom čitavog radnog veka. Znači, ne razmišljamo samo tih 10 godina pred penziju da nam je važno da doprinosi budu uplaćeni.
Četvrti, u našim uslovima vrlo specifičan, ali je toliko važan da je maltene i sam po sebi dovoljan, to su neregularnosti koje su se dešavale tokom devedesetih. Ukoliko biste pitali sada ljude koji odlaze u penziju, pošto Fond ima obavezu da im izračuna deset najpovoljnijih godina, videli biste da kod 90% njih ispada da su najpovoljnije devedesete godine. To je suštinski zbog toga što su ti koeficijenti revalorizacije na neki način sadržali taj element odnosa sopstvene plate prema prosečnoj plati.
Zbog inflacije devedesetih godina, zbog promena metodologije u obračunu prosečnih zarada, ono što stoji u čuvenim obrascima M4 u stvari pokazuju kolika je bila vaša plata i šta je beležila statistika kao prosečnu zaradu. Ispada da su svi koji su radili imali u tom periodu mnogo veće zarade od proseka. Naravno da mora biti tako, ako je prosečna zarada jednog momenta se izračunavala kao odnos između ukupne mase zarada prema broju zaposlenih koji primaju plate.
Onda smo jednog momenta rekli ne, prosečna zarada je sada masa plata prema svima, i koji primaju i koji ne primaju plate. Naravno da su oni koji su primali plate onda u odnosu na prosečnu zaradu, koju je tako beležila statistika, morali imati tri i četiri puta veće te koeficijente u svojim obrascima.
Ako posmatramo ova dva elementa zajedno, možemo da kažemo da je ovaj metod na kratak rok finansijski neutralan. Na srednji rok donosi povećanje razlike između poslednje plate i prve penzije. Takođe, u mnogo većoj meri povezuje staž sa kasnijom visinom penzije, čak se i ovim stažom preko 40 godina povećava iznos penzije. Zatim, mnogo preciznije utvrđuje razliku u visini penzije u zavisnosti od radne istorije svakog pojedinca. Smatramo da je i podsticajan u smislu sive ekonomije.
Šta pokazuje obračun? Simulacija je praktično izvršena na negde 100.000 penzionera koji su otišli u penzije po starom zakonu i poredile su se njihove penzije kako bi one izgledale po novom zakonu. Obračun je praktično pokazao - a nemojte da zaboravite da postoji taj korektivni faktor koji praktično pegla tu prevodnicu da se ne bi penzije u proseku smanjile, jer ako neko gubi, neko mora i da dobija, to je jako važno da se zapamti - penzije su niže za one koji su imali izrazite uspone u karijeri i visoke zarade, ali samo u jednom delu te karijere.
U proseku, one su niže za one koji bi po obračunu imali penziju negde gotovo za 50% veću od prosečne. Postoje individualne situacije gde čovek i po starom i po novom ima isto, čak po starom ima 20.000, a po novom 22.000, zato što je u toku čitave svoje radne istorije ili njenim najvećim delom bio na radnim mestima gde mu je plata bila mnogo veća od prosečne i to se onda na isti način odražava i na njegovu penziju.
Druga promena, takođe značajna, a to je da se obavezno osiguranje od sada ima plaćati na sve što je prihod od rada. Znači, uključivanja obaveze plaćanja kada je reč o omladinskim zadrugama; zaista mogu biti oslobođeni samo oni na redovnom školovanju i do navršenih 26 godina života. Plaća se kada je reč o ugovorima o delu, autorskim honorarima, s tim što naravno postoji plafon preko koga se to obavezno osiguranje ne mora plaćati.
Ovo je suštinski važno zbog toga što takođe smanjuje podsticaje za sivu ekonomiju. Dok god postoji neka grupacija za poslodavce jeftinija, on će naravno pokušati da izbegne plaćanje takvih doprinosa. To suštinski dovodi do diskriminacije pojedinih oblika rada, sa aspekta socijalnog osiguranja.
Vi znate mnogo ljudi nije socijalno osigurano i angažovano je u sivoj ekonomiji. To izjednačava sve troškove za sve oblike rada, a što je takođe izuzetno važno sada sa aspekta stvaranja jednakih uslova za poslodavce na tržištu. Smanjuje sivu ekonomiju i ravnomernije raspoređuje teret finansiranja na sve osiguranike.
Kada je reč o invalidskim penzijama, tu je takođe najkrupnija promena kriterijuma za sticanje invalidskih penzija, koja je u ovom zakonu postavila koncept opšte invalidnosti, s jedne strane. S druge strane, ona prava koja se tiču naknada zarada za smanjenje radne sposobnosti, praktično kao prava više nisu prisutna u zakonu, s tim što su zatečeni korisnici zaštićeni i uvedena je redovna revizija prava na invalidsku penziju zbog velikih potencijalnih i suštinskih zloupotreba.
Mislim da je to jedno od pitanja o kome ćemo najviše razgovarati u toku ove načelne rasprave, imajući u vidu amandmane. Biće sigurno prilike da se o tome više kaže.
Kada je reč o poljoprivrednicima, takođe to je jedna od tema oko koje se mnogo razgovaralo i u javnosti i sa poslanicima. Ono što je na kraju Vlada prihvatila i amandmanski, to je da u poljoprivredi bude obavezno osiguran samo jedan član domaćinstva. Postoje, naravno, mišljenja mnogih poslanika da bi ovo osiguranje trebalo da bude dobrovoljno.
Kada smo analizirali, i ranije i sada, najveće siromaštvo u Srbiji danas, i ne samo danas, jeste kada je neko stariji od 65 godina i ukoliko nema prihode. To je činjenica. Mi smo smatrali da je ovo obezbeđenje, da makar jedan član domaćinstva sutra ima penziju. Nakon njegove smrti da postoje prava na porodičnu penziju, što je važno sa dugoročnog i sa aspekta siromaštva.
Naravno, veliki problem su bili nagomilani dugovi u ovom sistemu zbog čega mnogi poljoprivrednici praktično nisu plaćali svoje doprinose, jer kada jednom uletite u zamku dugova, onda je teško iz toga se izvući.
Predložili smo ovim zakonom da ti dugovi budu praktično otpisani, odnosno da se poljoprivrednici odjave iz osiguranja unazad od 1996. godine kada su ti dugovi nastali. Naravno, za uzvrat se njima ne računa ni taj period u staž. Prosto nešto za šta nije plaćeno ne može se računati u staž. S tim što svi ostali, pa i oni koji žele da pokriju neki period svog staža, mogu to da učine dobrovoljno po aktuelnim stopama i osnovicama.
Ustupak za poljoprivrednike je da se stope i osnovice određuju jednom godišnje, kako bi oni u toku jedne godine znali tačno kolike su, pa mogu prostije da planiraju svoje obaveze.
Visina penzija se u ovom osiguranju određuje na isti način kao i u drugim osiguranjima. Ono što je takođe novina, to je da postoji mogućnost takozvanog dobrovoljnog ulaska u osiguranje. Čitav kompleks dobrovoljnog osiguranja se mora urediti posebnim zakonom, jer on podrazumeva ulazak novih privatnih fondova, kapitaliziovanih štednih računa, finansijskih tržišta i slično, ali ovim zakonom se daje mogućnost da onaj ko želi da se dobrovoljno osigura, može po izbornim osnovicama to i da čini tako što može uplatiti doprinose unazad od 1999. godine, kada postoje te minimalne osnovice koje onda mogu da aproksimiraju doprinose, odnosno plate.
Osnovni cilj i očekivani efekat je čvršća povezanost između uplaćivanih doprinosa i visine penzije, kao i izjednačavanje položaja svih onih koji su u sistemu, razdvajanje korpusa socijalne zaštite od korpusa prava u oblasti zapošljavanja.
Takođe se očekuje svima važan efekat - stabilizacija sistema na dugi rok i omogućavanje da se penzije zaista i isplaćuju.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč; Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja, Zakonodavni odbor? (Ne.)
Da li narodni poslanici koji su izdvojili mišljenje na odborima žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Đuro Popović, a posle njega narodni poslanik Toma Bušetić, kao poslanici koji su na sednicama odbora izdvojili mišljenja.

Dame i gospodo poštovani narodni poslanici, na sednici Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja izdvojio sam mišljenje u pogledu predloženog zakonskog rešenja o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji nam je podnela Vlada Republike Srbije na usvajanje.
Posebno je predlog da se donese po hitnom postupku, najblaže rečeno, neozbiljan. Prema članu 157. Poslovnika Narodne skupštine, zakon se može izuzetno doneti po hitnom postupku, ako se tim zakonom uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a nedonošenje zakona po hitnom postupku, moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje, rad organa i organizacija.
Međutim, u obrazloženjeu predloga zakona navedeni su razlozi zbog kojih se predlaže donošenje ovog zakona po hitnom postupku, a oni to ne opravdavaju. Tu je navedeno: "Izmenama u zakonodavstvu Republike Srbije (u oblasti radnih odnosa, finansiranja penzijskog i invalidskog osiguranja i poreskog sistema), u potpunosti je, umesto sistema neto zarade, afirmisan sistem bruto zarade. Uvođenje bruto zarade nužno iziskuje izmene sistema penzijskog i invalidskog osiguranja koji je do sada bio zasnovan na principu neto zarada." Pri tom se ne ukazuje da bi štetne posledice prouzrokovalo nedonošenje ovog zakona po hitnom postupku.
Poslanička grupa SSJ neće dati zeleno svetlo predloženom zakonskom aktu koji nam je dala Vlada Republike Srbije na usvajanje iz sledećih razloga.
Ovim zakonskim aktom ukinut je veliki broj prava; ukinuta je mogućnost ostvarivanja bilo kog prava za slučaj invalidnosti, osim prava na invalidsku penziju, koju može da ostvari samo osiguranik kod koga nastane potpuni gubitak radne sposobnosti.
To praktično znači da su ukinuta sva prava po osnovu smanjenja radne sposobnosti, odnosno preostale radne sposobnosti i to: 1) na prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju; 2) na raspoređivanje, odnosno zaposlenje na drugom odgovarajućem poslu sa punim radnim vremenom; 3) na odgovarajuće brojne novčane naknade u vezi sa ostvarivanjem navedenih prava, koja su utvrđena tako da obezbede materijalno-socijalnu sigurnost invalida rada dok koriste ova prava, odnosno sve dotle dok se ne prerasporede ili ne zaposle, odnosno dok ne ostvare prava na invalidsku ili starosnu penziju.
Ukinuta su sva prava za slučaj opasnosti od nastanka invalidnosti i to: 1) na prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju; 2) na raspoređivanje na drugi odgovarajući posao sa punim radnim vremenom; 3) na odgovarajuće novčane naknade u vezi sa korišćenjem navedenih prava. U prelaznim odredbama Predloga zakona za zatečene korisnike navedenih prava, kao i za korisnike prava po osnovu takozvane druge invalidnosti, rad sa skraćenim radnim vremenom, ako su ta prava ostvarili do 1. januara 1997. godine, predložena su rešenja koja su po našem mišljenju neprihvatljiva; umesto garantovanja već ostvarenih prava, predviđa njihovo prevođenje u nova prava, delimično invalidsku penziju, to je član 224. odnosno privremene novčane naknade, članovi 225. i 226.
Iz obrazloženja se ne vidi da li su ta prava povoljnija ili nepovoljnija za korisnike. Ova rešenja su u suprotnosti sa načelom zaštite stečenih prava, odnosno u suprotnosti su sa odredbama člana 24. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije, prema kome se prava stečena na osnovu Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ne mogu oduzeti niti ograničiti.
Ako bi se usvojila predložena rešenja, koja svakako odgovaraju poslodavcima, od dana stupanja na snagu ovog zakona ne bi imali ni jednog novog osiguranika invalida rada, pa čak ni u slučajevima kada dođe do povrede, odnosno usled povrede na radu ili profesionalne bolesti.
Predložena je nova formula za određivanje visine starosne invalidske penzije preuzeta iz Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju Republike Hrvatske i posebno je tu značajno naglasiti da se za određivanje visine ovih penzija uzimaju zarade, odnosno osnovice osiguranja počev od 1. januara 1970. godine, umesto sada važećeg penzijskog osiguranja, gde osnovicu čine zarade, naknade zarade, odnosno osnovice osiguranja uzastopnih deset najboljih godina osiguranja i to počev od 1. januara 1970. godine.
Imajući u vidu navedene razloge, kao i mnoge druge koji nisu navedeni, imajući u vidu ograničenje vremena koje imamo na raspolaganju, poslanička grupa SSJ neće glasati za predloženi zakon. Hvala.

U obavezi sam da podsetim narodnog poslanika da Predlog zakona koji je u načelnoj raspravi, trenutno u toku, nije po hitnom postupku. Vlada je skinula oznaku hitno, rokovi su tekli za vikend i pri usvajanju dnevnog reda predsednica Narodne skupštine naglasila je da nema predloga po hitnom postupku, stenograma i činjenica radi.
Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić.
Da li se još neko od narodnih poslanika, koji su izdvojili mišljenje na sednicama odbora, javlja za reč?

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto nema TV prenosa, nosim se mišlju da priložim diskusiju, a nije bilo ni ministarke Matković. Međutim, pošto je ministar sada ovde, odustaću od toga i reći ću zbog čega sam izdvojio mišljenje na Odboru za rad i zapošljavanje.

Pred nama je nazovireformski zakon. DOS-ovska vlast sve ove zakone u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva naziva reformskim, naravno i u ovim drugim oblastima. Po nama iz SPS-a, ničeg reformskog ovde nema, ni u onim drugim zakonima, kao što je Zakon o radu, Zakon o privatizaciji, a ničeg reformskog nema ni u zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju. Svuda su prisutna brojna ograničenja, restrikcije, suspendovanje ili ukidanje prava, negde radnika, zaposlenih, ovde se radi o penzionerima, sadašnjim i budućim.

Ovaj zakon se, pre svega, odnosi na buduće penzionere. Međutim, i sadašnji penzioneri su već doživeli reformu prethodnim zakonodavnim aktivnostima i ovog ministarstva i Ministarstva finansija. Podsetio bih vas samo da je čuvenom formulom Bože Đelića, tzv. švajcarska formula, po kojoj se penzije usklađuju tromesečno sa 50% rasta plata i 50% rasta troškova života, došlo do situacije da je danas prosečna penzija cirka 60% u odnosu na prosečnu platu.

Ukoliko se ovaj sistem nastavi i ukoliko se primenjuje i ubuduće, mi ćemo najverovatnije biti u takvom položaju da prosečna penzija bude i ispod 50% od prosečne plate. To su te velike reforme koje su veoma restriktivne po sadašnje penzionere.

Ovde je gospođa Matković govorila da se ništa ne menja kada je reč o uslovima za starosnu penziju. Pa, već se to promenilo. Pooštrili smo te uslove za tri godine. Ne znam kada je to bilo, možda pre godinu dana. Nije trebalo žuriti sa takvim pooštrenjem tih uslova.

U svim ovim nazovireformskim zakonima, pa i u ovom, postoje neke krucijalne odredbe zbog kojih se de facto i donose zakoni. Krucijalne u ovom su odredbe od člana 61. do člana 70, a koje govore o načinu i sistemu obračuna penzija. Po ovim rešenjima ćemo imati takav obračun da se u obzir uzima čitav radni vek, umesto 10 najpovoljnijih godina.

Nema nikakvog logičnog objašnjenja da je ovaj sistem povoljniji ili čak i pravedniji. U svakoj fabrici, u svakoj ustanovi postoji 10 najpovoljnijih godina. I za radnike, za inženjere, za direktore, za čistačice, za profesore i za lekare, postoji 10 najpovoljnijih godina.

Ovo rešenje nikako ne može da bude ni pravedno, jer šta ćemo imati posle ovog zakona? Ko ima malu ostaće mu takva penzijama, a ko trenutno ima srednju ili veću penziju - 15, 20 hiljada, iako znamo da ta sredstva nisu bog zna šta - dobija znatno manju penzije. To je suština ovog zakona - da se smanje sredstva potrebna za Fond.

Ono što je važno i što treba reći, svaki sadašnji penzioner je ovim sistemom obračuna, ovom Đelićevom formulom, u proseku za 2002. godinu dobio 10.000 dinara manje, to su pažljivi analitičari izračunali. Ministar i Vlada moraju da znaju da se ovim rešenjima situacija neće ništa poboljšati.

Za poboljšanje položaja penzionera nije izlaz u donošenju ovakvih zakona. Izlaz je, pre svega, da se pokrene proizvodnja, da se uposle ljudi, da imamo nova radna mesta. Suština je u tome što smo čak i 1995. godine imali izvorna sredstva od doprinosa. Učešće izvornih sredstava je bilo 86%, a učešće dotacija 14%. Sada, takoreći, imamo pola-pola, a znamo kakve su dotacije. Dotacije su iz budžeta.

Juče na Odboru sam razgovarao sa ministrom i govorio da je bilo situacija u nekim zemljama gde je MMF, koji sve diktira, rekao - nema više dotacija iz budžeta kada je reč o penzijskom fondu. Onda dolazimo do situacije: koliko para, toliko penzija. Potom ćemo doći i do toga da budući penzioneri neće imati ništa, pošto je proizvodnja pala, nema novih radnih mesta.

Malo sam produžio, imam pet minuta. Znači, brojna su ograničenja, ovaj zakon je veoma loš po sve i mi nećemo glasati za njega.

 

Reč ima ministarka za socijalna pitanja, gospođa Gordana Matković.

Htela bih da podsetim na nekoliko činjenice. Prva - penzija je u januaru 2001. godine iznosila 3.000 dinara. Govorim o prosečnim penzijama, danas je toliko najniža, a prosečna je 8.000 dinara. Znači, ako gledamo prosečnu penziju 2001. godine, ona je iznosila 4.350 dinara. Imam tabelu sa datumima isplata penzija i svako može da je dobije. U 2002. godini je iznosila 6.500 dinara, što je povećanje od 50%. Ne može se reći da je standard penzionera ugrožen.
Što se tiče usklađivanja i kretanja penzija, naše duboko uverenje, kao odgovorne Vlade, jeste da se ti parametri moraju uskladiti sa našim mogućnostima. Kao što sam uvodno rekla, najgore je, jer najsiromašniji najviše plaćaju, ako imamo tzv. divlje usklađivanje, time ćemo imati neregularnosti, neisplaćivanja ili isplaćivanja manje od 12 penzija godišnje.
Što se tiče MMF i dotacija iz budžeta, razgovarali smo juče o tome. Nije reč o tome koliko se izdvaja iz budžeta, koliko iz doprinosa. Reč je o tome koliki su ukupni javni rashodi za penzije. Oni su preveliki. Svaki treći dinar koji se po bilo kom osnovu skupi u ovoj zemlji, da li su to ukupni porezi, porezi na plate ili su doprinosi za zdravstvo, odlazi za penzije. O tome je reč.
Najzad, da li je 10 najboljih godina najbolje za sve? Ako je vrednost opšteg boda utvrđena tako da masa penzija ostane ista, onda ako neko gubi, neko mora i da dobija. Po novom obračunu dobijaju oni kojima su u proseku penzije bile niske.

Zahvaljujem predstavnici predlagača.
Da li još neko od narodnih poslanika, koji su na sednicama odbora izdvojili mišljenje, želi reč? (Ne želi.)
Nastavljamo načelnu raspravu prema prijavama za reč predsednika poslaničkih grupa.
Prvi se prijavio narodni poslanik Žarko Obradović, predsednik poslaničke grupe SPS.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospođo Matković, Skupština Republike Srbije danas raspravlja o izuzetno važnom sistemskom zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji direktno utiče i opredeljuje kvalitet života jako velikog broja ljudi u Srbiji.
Prava iz penzijskog osiguranja u različitim fondovima danas ostvaruje oko milion i po korisnika, što samo po sebi govori sa kojom se pažnjom moraju vršiti reforme sistema penzijskog i invalidskog osiguranja, jer se pri tom mora voditi računa najpre o životnom standardu najstarije populacije, koja je i stvorila sve ovo što koristimo i što nas okružuje, ali i o sredstvima potrebnim za korisnike penzijskog i invalidskog osiguranja i njihovoj uštedi, ako je i koliko moguće, a naravno da to ne bude na uštrb životnog standarda korisnika.
Kada se pogleda sadržaj predloženog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, rešenja koja zakon nudi, izvrši procena posledica tih rešenja po korisnike, onda se može zaključiti da predloženi zakon nije dobar, da je po karakteru nepravedan, za korisnike restriktivan, u delu odredaba suprotan Ustavu Republike Srbije, da umanjuje postignuti nivo prava korisnika, da zadržava rešenja iz prošle godine koja su se pokazala lošim i za penzionere neprihvatljivim.
Zatim, da mu je jedini i krajnji cilj smanjenje sredstava koja se odvajaju za korisnike penzijskog i invalidskog osiguranja, i to preko njihovih leđa, što je sve za nas poslanike SPS neprihvatljivo i mi zato i nećemo glasati za ovaj predlog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Za predlagača, Vladu Republike Srbije, smanjenje sredstava za penzijsko i invalidsko osiguranje jeste osnovni motiv uvođenja nove metode za utvrđivanje visine penzije. Po oceni Vlade, udeo izdataka za penzije u društvenom proizvodu je neprihvatljivo visok, treba ga smanjiti, kako Vlada kaže, reformom sistema; treba smanjiti ili ukinuti suviše liberalne elemente u sistemu, a to je prosek primanja iz najboljih bilo kojih deset uzastopnih godina rada, kao formulu za obračun penzije; nikako ne vraćati metod mesečnog usklađivanja penzija sa zaradama, iako se učinak postojeće odredbe za penzionere pokazao izuzetno lošim, katastrofalnim.
Sama Vlada Republike Srbije priznaje da su teškoće obezbeđenja sredstava za penzije počele pre više decenija, da se permanentno pogoršava odnos između broja zaposlenih i broja penzionera u Srbiji, sa šest prema jedan početkom šezdesetih godina, na 1,6 zaposlenih na jednog penzionera, kakva je situacija danas.
Da li će se ovaj odnos promeniti nabolje, teško je očekivati. Jedan razlog tome je demografski, to je i ministar pomenula, starenje stanovništva Srbije; drugi (mnogo važniji) je ekonomski, a to je ekonomska slika Srbije danas. Vlada to neće da kaže u obrazloženju Predloga zakona, ali zna da je ekonomska situacija izuzetno loša u Srbiji i zato predlaže nova restriktivna rešenja.
Ekonomsko siromaštvo i socijalna nesigurnost građana se uvećavaju, privredna aktivnost je u stagnaciji i svi pokazatelji ne nagoveštavaju skori izlazak iz krize. U januaru 2003. godine zabeležen je pad u svim sektorima proizvodnje za 21% u odnosu na decembar prošle godine. Najviše zabrinjava pad proizvodnje od 28% u ključnim granama privrede, čije je učešće u stvaranju ukupnog društvenog proizvoda i najveće.
Međusobna dugovanja privrede poprimaju razmere opšte nelikvidnosti. Prošlogodišnji deficit dostiže 4 milijarde dolara, država i privreda duguju stranim poveriocima oko 15 milijardi dolara. Kada se ovi podaci imaju u vidu, može se izneti konstatacija da privreda ubrzano gubi reproduktivnu sposobnost, a društvo u celini ekonomsku samostalnost, što direktno utiče na smanjenje priliva sredstava potrebnih za funkcionisanje sistema penzijskog i invalidskog osiguranja.
Prema statističkim pokazateljima, oko 2 miliona ljudi živi ispod egzistencijalnog minimuma, zbog stalnog i neumerenog povećanja cena električne energije, troškova stanovanja, prevoza, lečenja, osnovnih životnih potrepština. Skoro milion ljudi, po evidenciji tržišta rada, nema zaposlenje, a prema vladinim procenama još oko 700 hiljada ljudi je fiktivno zaposleno i oni predstavljaju nove prekobrojne koji će biti prvi na udaru u transformacijama, odnosno tranzicionim procesima koji predstoje.
Za probleme ove ogromne armije nezaposlenih Vlada nema rešenje. Nova radna mesta se javljaju samo u planovima, projekcijama budućeg razvoja, za koji ne postoji realna podloga. To je, u stvari, uslov uspešnog funkcionisanja sistema penzijskog i invalidskog osiguranja. Razvoj, otvaranje novih radnih mesta, povećanje broja zaposlenih, povećani priliv sredstava iz plata zaposlenih, čega sada nema, zato i ne čudi podatak da polovina populacije do 18 godina živi u siromaštvu, da 1,2 miliona penzionera egzistira u nemaštini, pogođeni postojećim sistemom usklađivanja penzija.
Postojećim penzionerima je izuzetno teško, novima će biti još teže. Nova metodologija obračuna penzija, gde se obračunski period produžava sa deset godina na čitav radni vek, ako se predlog zakona usvoji, a sva je prilika da hoće, dovešće, sigurni smo, u nepovoljniji položaj veliki broj budućih penzionera u odnosu na penzionere po važećem zakonu.
Postojeće rešenje je davalo mogućnost da ko dobar deo radnog veka provede u lošoj ili firmi gde plate nisu bile velike, ako bar deceniju ima bolju platu, dobije bolju penziju. Sada se to ukida. Objektivno, vrlo teško će biti generacijama iz pedesetih i šezdesetih godina, pošto su preskočile one sedamdesete što se smatraju zlatnim godinama, ako su tada tek počele da rade, pa im je plata bila mala; ako su živele i radile osamdesetih godina, kada je ekonomska kriza već uveliko počela da potresa bivšu Jugoslaviju, naravno i Srbiju.
Posebno teško, neprekidno, biće baš onima što su radili devedesetih godina kada smo imali: ekonomske sankcije od strane međunarodne zajednice i, kao posledicu toga, prestanak rada velikog broja preduzeća; zatim, smanjenje iskorišćenosti kapaciteta, broja zaposlenih, isplatu niskih zarada; pa potom ratove u okruženju, priliv izbeglica, bombardovanje itd; znači, izuzetno tešku ekonomsku situaciju i svakako loš osnov za penziju.
Ubeđen sam da će i prva decenija 21. veka, koju upravo proživljavamo, biti teška ekonomski, a da će jedino obrazloženje tog stanja biti tranzicija. Za generacije koje sam pomenuo, penzija, ako uopšte do nje stignu, biće socijalna kategorija, a ne način da se obezbedi sigurna starost. Važnije će biti gde su radili, u javnim preduzećima, EPS-u,NIS-u i slično, nego šta, kako ili šta su završili. Zna se da su neke grane već hronično u teškom položaju, pomenuo bih tekstilnu, ljude iz prosvete takođe, u naučno-istraživačkim centrima. Oni će sigurno biti onaj deo populacije koji neće imati dobru penziju.
SPS ne prihvata novi način obračuna penzija, koji se zasniva na bodovima i gde se obračunski period produžava na čitav radni vek. Samim tim ne prihvatamo ni obrazloženje predlagača, pogotovo pozivanje na princip pravednosti, jer njemu ovde, svakako, nema mesta. Vlada taj princip koristi kako joj kad odgovara, u zavisnosti od toga da li nešto treba kritikovati ili podržati.
Pravedno je i da zaposleni budu vlasnici kapitala preduzeća koja su stvarali, pa ih je Vlada Zakonom o privatizaciji ostavila po strani, ne samo kad je u pitanju većinski kapital preduzeća, nego ne mogu da utiču ni na to kome i za koju cenu se prodaje njihovo preduzeće.
Za SPS nije prihvatljivo ni rešenje u zakonu da se penzije usklađuju sa kretanjem troškova života i kretanjem zarada u odnosu 50:50, umesto, kako je to pre bilo, samo sa kretanjem zarada.
Na ovaj način penzioneri su jako oštećeni, jer se, uprkos stalnog rasta cena, statistički prikazuje nizak rast troškova života, što zadržava rast penzija. Zbog toga se iz meseca u mesec uspostavlja sve nepovoljniji odnos između prosečne zarade i prosečne penzije. Penzija nije pravo iz sistema socijalne zaštite, već pravo stečeno radom i po osnovu rada, pa se visina penzije mora vezati isključivo za visinu zarade. Troškovi života su bez uticaja na visinu zarade, pa ne mogu biti od uticaja na visinu penzije.