Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Četvrtog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 64 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 93 narodna poslanika i da imamo uslove za nastavak rada.
Nastavljamo rad i prelazimo na pretres u pojedinostima Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici i Odbor za privredu, šumarstvo i vodoprivredu.
Podsećam vas narodni poslani mr Goran Čabradi pisanim putem povukao amandmane na čl. 1, 3. i 4. Predloga zakona.
Primili ste izveštaj nadležnih odbora.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandmane u istovetnom tekstu podneli su poslanici Đorđe Vukadinović, Dejan Šulkić, Milan Lapčević, Gorica Gajić, zajedno Vjerica Radeta, Nemanja Šarović, Milorad Mirčić, Milan Damjanović, Sveto Perić, Nataša Jovanović, Božidar Delić, Zoran Krasić, Nikola Savić i Momčilo Mandić, zajedno Boško Obradović, Srđan Nogo, Zoran Radojčić, Marija Janjušević, mr Ivan Kostić, dr Dragan Vesić, prof. Miladin Ševarlić, zajedno Zoran Živković, Marinika Tepić, Jovan Jovanović, Sonja Pavlović i Aleksandar Čabraja, i zajedno Saša Radulović i Nenad Božić.
Da li se neko javlja po prvom amandmanu? (Da)
Reč ima narodni poslanik Sonja Pavlović. Izvolite.

Podnela sam amandman na član 1. da se briše, jer smatram da ovaj zakon i nijedan zakon koji se odnosi na zemljište ne bi trebao da bude u proceduri, odnosno da se stave svi moratorijumi na sve zakone koje se odnose na bilo koje zemljište, da li poljoprivredno, gradsko, građevinsko, vodno ili bilo koje drugo.

Zato što postoji neki redosled. Redosled je sledeći, mi nismo državni premer uradili od 1981. godine, nama se faktičko stanje na terenu i stanje u katastru ne poklapaju, te mi, zapravo ne znamo ko je vlasnik zemljišta za koje već nalazimo načine da prodamo.

To ne može tako. Postoji neki redosled, postoji Zakon o restituciji, koji bi trebao da se donese, da se vrati oteta imovina, „oteto prokleto“. Znači, valjan Zakon o restituciji bi trebao da se donese, da se ljudima vrati imovina, trebalo bi da se izvrši konverzija zemljišta.

Molim kolege da ne dobacuju, neka se jave za reč, nemam ništa protiv i molim predsednicu da reaguje.

Tako da, možemo da znamo koje je to zemljište koje mi pokušavamo da prodamo, da ukrupnimo, da otmemo od građana Srbije.

Ovom prilikom apelujem na građane Srbije da se probude, da shvate da je proces otimanje bilo kog zemljišta u toku, bez obzira na namenu tog zemljišta, jer ako se ne probude odmah probuduće se kao vazali u tuđoj državi, a to će biti jedno veoma bolno buđenje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dejan Šulkić.

Hvala.

Podneo sam amandman na član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivredi. Smatram da ovaj potez vlasti nije nešto što predstavlja razvojnu potrebu Srbije, već je posledica obaveze koju je Srbija preuzela donošenjem Zakona o potvrđivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 2008. godine.

S obzirom, da je vođena velika polemika, da kažem političko pimplovanje u toku načelne rasprave od vlasti i dela opozicije, podsećam vas da je Predlog zakona Skupštini uputila Vlada Mirka Cvetkovića, odnosno Borisa Tadića i čini mi se da se sadašnja vlast, Bog zna koliko zbog toga ne želi, dok su DSS i često prozivani Vojislav Koštunica bili protiv potpisivanja, da se ne podsećamo na koji način i ko ga je potpisao, dok su poslanici DSS tada glasali protiv Zakona o potvrđivanju Sporazuma.

Tada se Srbija obavezala da u roku od četiri godine postepeno usklađuje zakonodavstvo, kako bi državljanima država članice EU omogućila da stiču svojine nad nepokretnostima i kako se kaže, obezbedila isti tretman kao i svojim državljanima.

Što se tiče osnova na koji se poziva predlagač zakona, član 97. tačka 9) i 12) mislim da su neodgovarajuće, jer te tačke govore o, između ostalog održivom razvoju, sistemu zaštite životne sredine, biljnog i životinjskog sveta, organizacije o korišćenju prostora od naučno-tehnološkog razvoja, dok je u potpunosti zanemarena tačka 1) istog člana, kojim je propisano da Srbija u uređivanju odnosa sa drugim državama i međunarodnim organizacijama, a to jeste slučaj sada, dužna je da obezbeđuje, norma je imperativna, suverenost, nezavisnost, teritorijalno, celovitost i bezbednost Republike Srbije, što je i te kako ugroženo u toku pregovaračkog procesa i svim onim što se paralelno, rekao bih i uslovno, odigrava sa procesom pregovaranja sa EU.

Kao i tadašnji Zakon o potvrđivanju SSP ondašnje vlasti, tako i ovaj zakon o izmeni Zakona o poljoprivredi, kao akt ove vlasti je posledica spoljnopolitičke orijentacije da EU nema alternativu, pa onda ako se moralo pribeći aktu nužde, a ovaj Predlog zakona jeste akt nužde, trebalo je to izjednačavanje tretmana državljana EU sa državljanima Srbije u pogledu svojinsko pravnih pitanja vezati za članstvo u EU, kao što su to uradile druge ili većine zemalja članica EU. Ako se već ovde veruje, a u Evropi se tvrdi da Srbija ima takvu perspektivu, ovako sa izvesnim uslovljavanjima i neizvesnim perspektivama EU, perspektivama Srbije i na ovom pitanju Srbija se ponaša po principu „ne pitam šta košta, a košta će nas skupo“.

Po samom zakon on, u suštini dozvoljava promet poljoprivrednog zemljišta, odnosno prodaju poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini državljanima država članica EU i to tako treba reći, umesto što pokušava da se predstavi, da se uslovima koji su predviđeni, dakle odlaganjem to sprečava. Ne sprečava se, dozvoljava se samo pod određenim uslovima, jer da se zaista želelo da se to spreči, onda član 1. tačku 4) nije trebalo ni menjati, koja doslovce glasi – „vlasnik poljoprivrednog zemljišta ne može biti strano fizičko lice, odnosno pravno lice“. Ako se htelo onemogućiti strancima sticanje svojine na poljoprivrednom zemljištu, ništa nije trebalo menjati u ovom članu, odnosno trebalo je pooštravati kod pravnih lica.

Uslovi koji se predviđaju za strane državljane za sticanje svojine nad poljoprivrednim zemljištima u privatnoj svojini su uglavnom prepisani uslovi iz odredaba zakona kojima se propisuju uslovi za sticanje svojine nad državnom poljoprivrednom zemljištu kada su u pitanju državljani Republike Srbije sa nekim dodatnim ograničenjima i u tom smislu nije realno da bilo koji državljanin bilo koje države članice EU odluči da živi u Srbiji u iznajmljenom gazdinstvu desetak godina, da za to iznajmljivanje plati 20-30 hiljada evra, da uloži u poljoprivrednu mehanizaciju 20-30 hiljada evra, da obrađuje zemljište minimalno tri godine da bi nakon toga, ukoliko se ništa ne promeni, ukoliko se uslovi ne pooštre i ukoliko bude želeo imao mogućnost da otkupi svega do dva hektara zemlje koja se u centralnoj Srbiji može kupiti za pet do šest hiljada evra.

Složićete se da to baš i nije nešto podsticajno.

Ovim predlogom zakona se strogim uslovima samo odlaže promet zemljišta stranim državljanima u privatnoj svojini, ali zato taj strani državljanin kao vlasnik kapitala, kao vlasnik pravnog lica može kupiti u postupku privatizacije, a to je zamerano u prethodnom periodu, i bez obzira na te zamerke ništa se sada ne menja, što bih podržao, može kupiti neki poljoprivredno-industrijski kombinat koji u osnovi podrazumeva i privatizaciju nekoliko hiljada, možda i desetina hiljada hektara zemlje. Uz to, pod određenim uslovima, sa nekim nazovi programima novim, može računati na podsticajna sredstva 10.000 evra po radnom mestu. Za 10.000 ecra u centralnoj Srbiji se danas može kupiti tri do četiri hektara obradive poljoprivredne zemlje.

Da ironija bude veća, državljani država članica EU ipak jesu izjednačeni sa našim državljanima, kada je u pitanju ovo ograničenje do dva hektara, jer se od bavljenja poljoprivrednom proizvodnjom u ovakvim uslovima u Srbiji za deset godina ni ne može više steći od toga da se možda kupi dva hektara zemlje.

S druge strane, kad govorimo o izjednačavanju, postavlja se pitanje o čemu je to zapravo reč i o kakvom istom tretmanu kada EU konstantno, dakle, posebno kroz pregovarački proces, a rekao bih po meri i redu SSP Srbiju izlaže jednostranim uslovljavanjima kako za svoj, rekao bih i za tuđi račun. Da li uopšte o tome treba govoriti kada pojedini državni funkcioneri povremeno, rekao bih, rone suze pred licem javnosti i žale se na pritiske kojima su izloženi u pregovaračkom procesu? Dakle, da zaključimo, samo odustajanjem od izmene zakona može se postići cilj koji je predlagač postavio ovim predlogom zakona.

Kad su u pitanju pravna lica, od predlagača zakona smo čuli da je ovaj predlog deo domišljatog plana da se spreči da nabrojanih nekolicina tzv. domaćih tajkuna ostanu bez konkurencije u najavljenoj, dakle izvesnoj privatizaciji poljoprivredno-industrijskih kombinata, pa se zato omogućava stranim pravnim licima da im budu konkurencija.

Prethodno je pitanje šta uopšte treba prodavati i da li će ti strani investitori zaista biti strani ili će neko novcima domaćih tajkuna kupovati poljoprivredno-industrijske kombinate. Hvala.

Hvala, vreme ste potrošili.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmani SRS su u skladu sa našim stavom, koji smo izneli vezano za Predlog zakona o izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Naš stav je da ovaj zakon ne treba donositi, zato što to nema nikakvog smisla i ovim predlogom, a danas verovatno već zakonom, kada ga usvojite, neće se postići ono što vi u javnosti želite da predstavite.

Mi smo zato predložili da se briše član 1. ovog predloga, tako i sa ostalim članovima, zato što je velika obmana da ćete vi zakonom izmeniti SSP. To, jednostavno, nije moguće.

Ono što je problem za građane Srbije, ono što je problem za državu Srbiju, ono što je problem za našeg seljaka jeste sadržano u tom SSP. Taj sporazum obavezuje državu Srbiju da prodaje strancima poljoprivredno zemljište. Mi mislimo da to ne sme da se radi. Mislimo i tvrdimo da to nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije i zato vam je ovaj zakon potpuno nepotreban.

To što vi obmanjujete javnost pričama da ćete na ovaj način sprečiti prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima, vrlo brzo će se pokazati kao netačno i ljudi će videti da je to zaista bila samo obmana. Uostalom, u obrazloženju Vlade Republike Srbije zbog čega se ne prihvata naš amandman stoji upravo ono što mi želimo da postignemo.

Vi kažete da ne prihvatate amandman iz razloga što je odredbama Zakona o potvrđivanju SSP između evropskih zemalja itd. propisano da se državljanima država članica EU omogući da stiče pravo svojine na poljoprivrednom zemljištu u Republici Srbiji. Dakle, samo ako nemamo u primeni SSP mi možemo zaštiti svoje poljoprivredno zemljište od prodaje tog zemljišta strancima. Drugog načina nema i mi smo zato insistirali u raspravi, a i ranije smo više puta i na konferencijama za novinare govorili o štetnosti, naravno, računajući i onaj dan i one dane kada se raspravljalo u onom nekom sazivu Skupštine o ovom SSP. Većina narodnih poslanika koji će glasati za ovaj zakon, odnosno popriličan broj, bili su apsolutno protiv usvajanja, odnosno prihvatanja tog SSP čuvenog. Neverovatno je da argumente koje su iznosili tada sada prećutkuju ili ih okreću da sa da zvuči kao da je to nešto korisno i da država Srbija ima koristi od toga.

Vi sami, ministre, ste rekli da nije dobro i da ne bi bilo dobro da Srbija izađe iz ovog sporazuma zato što je sporazum u interesu građana Srbije. Ja bih vas zamolila da nam kažete samo jedan konkretan primer šta je to pozitivno za Srbiju, za građane Srbije, za srpskog seljaka u ovom sporazumu? Možda to što se uvozi roba, poljoprivredni proizvodi iz zemalja EU bez carine, pa su onda konkurencija proizvodima naših seljaka, pa onda imamo jeftinije uvozne proizvode mnogo lošijeg kvaliteta i onda ljudi pribegavaju? Teško se živi, nema se para, pa ljudi prebegavaju, kupuju to, a ono što naš seljak proizvede ne može da se proda. Da li je to možda prednost? Da li je prednost ovo što će stranci moći kupovati zemlju po Srbiji?

Naravno, mi prihvatamo i ponavljamo, ne počinje ovo s vama, ali od vas se očekivalo da ovo prekinete. Znate, vi ste funkcioneri vladajuće koalicije. Stranke vladajuće koalicije su u svim prethodnim izbornim procesima u kampanjama pričali o tome da je njima prioritet Srbije, interesi građana Srbije, a ispostavilo se zapravo da stoprocentno nastavljate politiku DS u svim sferama, pa i u ovoj.

Dakle, predlažem da se ovaj amandman prihvati, da se prihvate i ostali amandmani. Ako iskreno želite da zaštitite našeg seljaka, da sprečite prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima onda to možete uraditi samo na način da pokrenete postupak izlaska Srbije iz SSP. Naravno, to podrazumeva izlazak Srbije iz pregovora sa EU. Mi tvrdimo da je to jedini način i jedini pravi put da zapravo Srbija izađe iz ozbiljnih problema, i političkih i ekonomskih i kojih god hoćete, da se kanemo tog bezumnog puta i da se konačno okrenemo Srbiji, građanima Srbije i našim nacionalnim interesima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Kolege su već rekle više, manje nekoliko bitnih stvari zbog kojih sam i ja podneo ovaj amandman i vidite da se ljudi koji nisu iz istih poslaničkih grupa u osnovi slažu.

Oko osnovne intencije se slažemo mi sa većinom poslanika iz skupštinske većine, pa verovatno i sa predlagačem zakona, koji je ostao dužan neka pitanja i nadam se da će iskoristiti priliku da odgovori sada.

Generalno, kada neko predloži „briše se“, to ne znači da je destruktivan, ne znači da je negativan. Ako brišete loše rešenje, nešto što smatrate lošim rešenjem, to je vrlo konstruktivan predlog, pošto je bilo i takvih primedbi od strane skupštinske većine.

S druge strane, kasnije smo ja i moje kolege predložili neke konkretne formulacije amandmana koje će možda, nadamo se da će se prihvatiti, a očigledno se neće prihvatiti, ovo je radikalna mera, mislim, nije ona radikalna, ali je radikalna sa stanovišta skupštinske većine, jer ona zaista faktički znači suspenziju SSP i suspenziju pregovora sa EU.

Ja sam protiv tog SSP bio i u vreme kada je on donošen i kada je pregovaran i nakon toga i to sam i danas. Naravno da tu ima i dobrih stvari. Ovo je problematično, ovo je loše. Sada je pokušala skupštinska većina da na neki način zadovolji, to je poenta, da zadovolji EU i da zadovolji svoje građane, odnosno one koji su, a to je velika većina, protiv prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima. Ja mislim da neće uspeti ni jedno ni drugo, jer je poenta pogrešno postavljeno, drage kolege. Sprečimo mi prodaju, rasprodaju ili faktičku rasprodaju državnog zemljišta. Malo privatno poljoprivredno dobro od 2 ha neće upropastiti, niti će stranci navaliti da kupuju pod ovakvim uslovima, naravno da neće navaliti.

Mislim da je ovo jedna zamena teza. Pričaćemo o tome u nastavku. Mi prosto ovim zakonom na neki način bacamo prašinu u oči, radimo nešto što EU neće pozdraviti, ali neće ih mnogo ni zaboleti, neće znati uopšte da ste vi vešto izbalansirali, kao što je to rečeno, da zadovoljite i svoje, tj. naše poljoprivredne proizvođače i EU, već zbog toga što zapravo EU zna da to njihovim velikim proizvođačima, to je „Tenis“ i mnogi drugi, kako naš gospodin ministar kaže „Teniz“, kako ste ga akcentovali profesionalno, dakle, to je problem. To boli, te stotine hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta koje preko kombinata ili na drugi način zapravo prelazi u ruke stranaca ili tajkuna.

Znam da ćete vi reći, ja nemam ništa protiv da je taj proces uveliko u toku i da su tu prethodne vlasti u tome učestvovale, jesu, naravno, ali ih vi zaustavite. Evo, gospodine ministre, imate priliku odgovarajući na ove ili na neke druge amandmane. Šta je bilo sa gospodinom „Tenizom“? Šta je sa PKB? Ja sam sa time završio moje izlaganje u petak. Evo, pokažite na primeru PKB kako brinemo o poljoprivrednom zemljištu protiv smo otuđenja poljoprivrednog zemljišta, a ne tako što ćete nekom malom Peri, Žiki, Miki iz Vojvodine ili centralne Srbije sprečiti da on proda svoju crkavicu od 2 ha i možda zaradi nešto.

Poenta je, i završavam za ovu ruku, poenta je da sprečimo što još možemo sprečiti ili da povratimo, ako možemo nešto povratiti ono što je raskrčmeno u prethodnim godinama od državnog zemljišta, a nemojmo da vodimo brigu o ovom hektaru ili dva, ili tri koje bi neki mali domaći poljoprivredni proizvođač prodao nekom „Hansu“ i „Pjeru“ ako se slučajno takav neko našao zainteresovan. Hvala.

Reč ima Saša Radulović.

Razlog zašto treba brisati ovo je zato što je čitava ova rasprava o izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu potpuno lišena smisla.

Praktično, ovim članom se ništa ne rešava. Ovo je jedna velika marketinška priča da bi tobož izgledalo kao da se sprečava prodaja, odnosno davanje poljoprivredne zemlje strancima. Jednostavno, ono što je danas zakonsko rešenje, nakon ovih izmena biće ista stvar. Staviti ove uslove koje ste stavili za strane državljane je praktično jednako situaciji koju smo imali pre uvođenja ovo zakona.

Centralni problem u Srbiji nije pitanje fizičkih lica koja će možda za deset godina moći da kupe neka 2 ha zemljišta pod nekim raznim uslovima, pošto je to ekvivalentno tome da neće moći. Centralno pitanje je korišćenje državnog poljoprivrednog zemljišta. Znači, Vlada 30% zemlje u svim opštinama u Srbiji nudim velikim stranim investitorima kojima treba da da tu zemlju na obrađivanje pod veoma lošim uslovima po zemlju Srbiju. Imamo mnogo primera, od „Tenisa“ koga pominjemo, preko „Al Ravafeda“, preko onoga što se dešavalo u Karađorđevu sa njima, „Bačka“ Sivac itd. To je centralni problem gde se zemlja uzima našim poljoprivrednicima, našim gazdinstvima i daje velikim stranim investitorima, često domaćim tajkunima koji preko tih nazovi stranih investitora praktično indirektno dolaze do zemlje.

Ovo je pogrešna poljoprivredne politika. Ovo su stvari o kojima bi trebalo razgovarati, a ne besmislena rasprava tri dana o jednoj izmeni zakona koja praktično ništa ne rešava.

Zemlju bi morali dati našim poljoprivrednim gazdinstvima, i to im prodati pod dobrim uslovima, ograničiti im posede državne zemlje koje mogu da nabave i na 20, 30, 50 ha, koristiti pozitivna iskustva Danske i Holandije, stvoriti zadruge. To je poljoprivredna politika. Znači, suštinsko pitanje ovde nije pitanje ovih izmena zakona, nego je u stvari pitanje rešenja ko koristi državno poljoprivredno zemljište.

Znači, SNS daje našu zemlju strancima. Ovaj zakon pokušava to da kamuflira, ništa ne rešava. Trebalo bi da se vratimo na suštinu i razgovaramo o toj spornoj odredbi koju će DJB kada i ako dobije poverenje građana Republike Srbije ukinuti. Našu zemlju po opštinama, 30% najbolje zemlje ne treba davati nikome, osim domaćim poljoprivrednim gazdinstvima i pomoći stvaranje jednog velikog sistema zadruga koji će im pomoći da tržišno učestvuju u prodaji svojih proizvoda.

Pozivamo vas da zaustavimo ovu besmislenu raspravu i da pređemo na suštinu, odnosno da razgovaramo o ukidanju člana koji daje 30% najbolje zemlje u Srbiji, po odluci ministarstva i Vlade, strancima. Hvala.