Molim vas, samo bez ličnog obraćanja.

… što vi, predstavnici vaše politike, često iznosite kada se nađete u ćorsokaku. A to je posledica toga što ste vi politički sterilni, što niste u stanju bilo šta dobro da donesete građanima Srbije. I kad nemate šta drugo da kažete, kad nemate šta pametno da kažete, vi se onda okrenete i kažete kako je neko iz Srpske radikalne stranke i Socijalističke partije Srbije kriv za ratove 90-ih.

Srpska radikalna stranka je u Vladi bila od marta 1998. do oktobra 2000. godine, tačno dve i po godine. Znatno kraće nego što ste vi, gospodine Milojičiću, bili u vlasti sa SPS-om. I to vam tada nije smetalo, ni da igrate košarku, ni da potpišete istorijsku deklaraciju pomirenja. To vam nije smetalo.

Vi nas napadate zato što smo okupljali dobrovoljce i zato što smo branili srpski narod. Zar bi bolje bilo da smo opet doživeli Jasenovac, da smo opet doživeli jame po Hercegovini, da je i ono naroda što je ostalo pobijeno, da su i oni koji su pobegli, nažalost, da su i oni pobijeni? Da li biste tada bili zadovoljni, jer bi to bila zapadna demokratija kakvu vi propovedate?

Zločin protiv mira je najteži zločin. Izvršili su ga oni koji su izvršili nasilnu secesiju u SFRJ i to su krivci za rat, a to nije uradio ni Slobodan Milošević, ni Vojislav Šešelj. Urađeno je po nalogu onih koje vi hvalite, onih kojima se vi dodvoravate, onih koji su vas postavili na vlast.

Ako pričate o tome da se Aleksandar Vučić prvi put napio od sreće kada je ubijen Đinđić, zašto vam to nije smetalo 2008. godine?

Privodite kraju, kolega Šaroviću.

Jesam li pomenuo nešto što nisam smeo?

Ne, ne, privodite kraju.

Evo, privodim kraju.
Prema tome, gospodine Milojičiću, treba da bude sramota onoga ko svoj narod nije branio, onoga ko služi neprijatelju, a ne krivite junake koji su svoj narod branili, zato što nisu uspeli u meri u kojoj su hteli.

Zahvaljujem. Dva minuta i 39 sekundi.
Povreda Poslovnika, Neđo Jovanović. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Sada se ne javljam po povredi Poslovnika, već koristim pravo na repliku po članu 104. Poslovnika.

Onda ćete morati da sačekate kolegu Rističevića.
Reč ima Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, članovi 103, 107, 108. i 109. Ja cenim, gospodine Arsiću, što niste primenili te mere da se razjasne neke stvari. Dužan sam da govorim istinu, pošto nisam bio u ovim velikim strankama.

Što se tiče tog nesretnog pištolja ispred Narodne skupštine, mi smo vojvodu gađali određenim predmetima, a on jeste izvukao taj pištolj. Da li je trebalo ili nije, da li akcija izvela reakciju, ne znam. Ali, znam da 1993. godine bila koalicija pre izbora, kolega Mirčiću, jel tako, koalicija koja je trebala da spreči izbor Tomića za predsednika Narodne skupštine. Demokratska stranka nije bila gadljiva na koaliciju sa SRS, niti sa DSS, odnosno Vojislavom Koštunicom.

Takođe, istine radi, moram reći da je neko govorio – ako drugi određuje šta je naš nacionalni interes, onda to i nije naš nacionalni interes. Taj isti čovek, sa kojim, naravno, „hajnekena“ nema veze, rekao je – ako naš međunarodni ugled zavisi od toga da mi žrtvujemo svoje nacionalne interese, onda nam takav međunarodni ugled i ne treba. Taj isti čovek je izgubio glavu, po meni, zato što je rekao da nezavisnost Kosova nije tabu tema, ali će on postaviti pitanje Republike Srpske. Verujem da Zoran Đinđić ceni onih 40 hiljada ljudi, Srba, koji su izginuli u građanskom i verskom ratu u BiH i pri tome su stvorili Republiku Srpsku, on ih je cenio verujući da oni nisu umrli od trovanja hranom, a među njima je i devet mojih rođaka, koje nikad nisam pominjao, koji su ostavili kosti braneći svoj narod i zalažući svoje kosti za Republiku Srpsku.

S tim u vezi, ja sam u obavezi da se setim svega toga i moram da kažem da, za razliku od „hajnekene“, ja ne mislim da je dobro što sam rušio Miloševića, ja ne mislim da je uranijum bio vitamin. Hvala.